*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 6. октобра 2024. године
Једном приликом је Спаситељу пришао неки законик и питао га, која је заповест највећа у Закону? Господ му је одговорио да је прва и највећа заповест у Закону: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци“ (Лк. 10, 27; Мт. 22, 40). Доброти Божјој није било довољно то што нас је створио као бића савршенија од осталих, већ је ради човека створио и предивни свет који га окружује. Ради чега је Бог створио небеска светила, предивне звезде, ради чега је створио земљу украсивши је безбројним биљкама и цветовима, плодовитим дрвећем, шумама, рекама, планинама, створио различита годишња доба? Све је то ради човека, да би човек познао Бога, прослављао га и осетио блаженство већ овде на земљи. Ради кога је Бог испунио ваздух разнобојним птицама, мора – рибама, а земљу животињама и зверима сваке врсте? Ради човека, кога је поставио за цара над свим створењима.
Један од знаменитих јерараха је једном приликом говорио о чувеном богослову и беседнику који је својим суграђанима најавио да ће једно вече проповедати о љубави Божијој. У предвечерје тога дана, још док се светлост разливала кроз прозоре храма, народ се полако сабирао и у тишини стајао, чекајући богослужење и проповед чувеног беседника. Када је и последњи зрачак светлости ишчезао, стари монах приђе једном чираку, узе са њега упаљену свећу и потом приступи икони Христовој на крсту. Тихо је принео свећу ранама на Христовим ногама, па ранама на његовим рукама и рани на Господњим ребрима. Потом, без речи, оставио је свећу да светли код трновог венца сплетеног око Христовог чела. То је била сва његова проповед. Народ је у тишини стајао и плакао. Свако је осећао да се налази у средишту тајне која превазилази свако људско поимање.
Петнаестог недељног дана по празнику Педесетнице, када се са храмовних амвона произноси јеванђелско зачало о љубави, овог 2024. лета Господњег, богослужбено прослављамо празник зачећа Светога Јована пророка, претече и крститеља Господњег, прослављамо спомен на праведне Захарију и Јелисавету и њихово чудесно чедо. Спомен на зачеће последњег пророка Старога завета и првог апостола Новога завета, није ништа друго до празник љубави, и то оне љубави која је потпуно спремна на жртву. У личности највећег међу рођенима од жене, имамо ризницу делатне и жртвене љубави, све је у његовом животу било у служби љубави према Богу и љубави према ближњима, односно, свакоме човеку. Реч Светога Јована и данас одзвања у срцима нашим и позива нас на покајање, позива нас на преумљење и следовање путу који је поплочан љубављу. Свети Јован и његови праведни родитељи, својим благословеним примером попут духовног путоказа указују и нама данас у 21 веку, да се љубав потврђује делатно, а превасходно према свакоме човеку као боголиком бићу.
Ових дана слушамо вести о страдању наше браће и сестара на простору Босне и Херцеговине, као и о страховитим поплавама које су погодиле овај простор на којем је Свети Сава основао и утврдио једну од својих епархија. У духу ове вести која је свакога човека потресла, прилика је да делатно пројавимо љубав на коју нас Јеванђеље овог недељног дана позива, али и да похитамо путем жртвене љубави какву су имали праведни Захарија и Јелисавета, као и њихово чудесно чедо – Свети Јован претеча и крститељ Господњи.
Доброчинство је неодвојиво повезано са човекољубљем. И једно и друго свој темељ налазе у Светоме Писму. Како у Јеванђељу, тако и у посланицама светих апостола, говори се да је чињење добрих дела неодвојив део хришћанског живота. Када Господ Исус Христос говори о двема највећим заповестима, као другу наводи: „Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 19, 19). У Јаковљевој посланици се каже: „Каква је корист, браћо моја, ако ко говори да има веру, а нема дела?“ (Јак. 2, 14). Јасно је да без човекољубља нема доброчинства и обрнуто. Свештена историја наше Цркве доноси нам (без)бројне примере угодника Божјих који су себе и свој живот ставили у службу ближњима када је то било потребно. Сетимо се само како нас житије Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, подсећа на милосрдна дела овог јерарха и учитеља богословља, који је живео, делао и Богу угађао у златном веку хришћанства.
Године 368. за време велике глади, Свети Василије је продао наслеђено имање, а новац је разделио гладнима. За време свога епископства, у току непуних десет година, дошла је до изражаја сва његова величина. Доброчинство Светог Василија била је природна и јеванђелска реакција у тешким моментима. Свети Василије Велики је најпре својим личним примером сведочио љубав и спремност на жртву за ближње, а касније је тај етос преносио и на своје беседе упућене повереној пастви, у којима је неретко говорио о важности чињења добрих дела према свим људима, а особито према браћи и сестрама у вери.
Пред свима нама је прилика да већ данас учинимо један корак више и сигурније закорачимо на пут љубави и жртве за ближње своје, тај корак ће бити одговор на поуке које смо у свом бићу примили слушајући јеванђелске поуке о љубави. Господ нам је подарио многобројне могућности и различите видове пројаве делатне љубави, за почетак помолимо се једни за друге, а особито за оне који ових дана страдају и пате услед катастрофалних поплава. Помолимо се да Господ упокоји душе оних који су трагично настрадали. Молитва је највећи израз љубави. Искористимо сваку прилику да од свога живота начинимо ризницу врлинâ, како бисмо у погодно време чули радосни глас који нам благовести радост спасења речима: „Слуго добри и верни, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свога“ (Мт. 25, 21).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
