Пред нама је последњи стих десете главе:
И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.
Велики богослов Цркве, Свети Григорије Ниски, на занимљив начин објашњава да чаша студене воде означава да Господ обраћа пажњу на нас и да од нас не тражи ништа што превазилази наше могућности: „Ова заповест је мала, а корист од послушности велика, јер Бог обилно узвраћа за њу. На тај начин, Бог не тражи ништа што је изнад твојих моћи; ако учиниш мало или велико, следи ти награда која одговара твојој слободној вољи. Јер ако будеш чинио добра дела у Име Божије и по страху Божијем, добићеш светли дар који ти се неће одузети“. Ове речи светог Григорија уносе мир у наше душе, јер нас често колебају мисли да се узалуд трудимо, да је наш напор пошто је мали и неприметан, потпуно узалуд, јер не можемо да поновимо подвиг Светитеља.
Свети Иларије Пиктавијски пише да колики год наши недостаци били, ако смо искрени у односу према Богу, Господ неће презрети ни најмањи труд. Ево како пише св. Иларије: „Исус сматра да није узалудан ни најмањи труд који Он означава чашом хладне воде. Јер се част не даје гресима човека, већ имену ученика. Тако, недостаци онога који је у заблуди, али је послушан, не наносе штету његовој части када стреми награди са вером у Онога Који даје и није лажљив.“
Свети Исидор Пелусиот објашњава да овај стих не значи да сви људи треба да се труде у истој мери, већ да је свако позван на подвиг сразмерно талантима које има. Такође и да је намера која стоји иза нашег поступка веома важна у очима Господњим. Ево његових речи: „Чини се да и самог себе обмањујеш и погрешно тумачиш Божанска Писма. Јер се написано: дати чашу студене воде односи на људе који само то и имају, а не на људе који изобилују богатством, који могу људе који су мучени глађу, болестима и наготом да обуку. Немој се чудити ако онај који даје воду за ово дело не остане без награде; јер се милостиња не цени по величини прилога, већ по расположењу; тада се и проста реч удостојава одобравања… Јер многи од многог дају мало, а многи од малог дају много. Не цени се мера онога што се даје, већ се са њом пореди мера изобиља људи који дају. Управо зато је и жена која је дала две лепте превазишла све оне који су принели много; они су принели део, а она је даровала сву своју имовину.“
Почињемо сада са 11. главом Јеванђеља по Матеју. Прва три стиха гласе:
И када заврши Исус заповести Дванаесторици ученика својих, отиде оданде да учи и проповеда по градовима њиховим. А Јован, чувши у тамници дела Христова, посла двојицу од ученика својих. И рече му: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?
Свети Јован Златоуст објашњава разлог због чега Христос шаље ученике од Себе. Њихова обука у проповеди је почела и Господ се уклања да би им омогућио да се потруде. Ево Златоустових речи: „Пославши ученике, Господ се Сам уклонио од њих да би им пружио место и време да чине оно што им је заповедио. У случају да се Сам налазио са њима и исцељивао, нико не би желео да иде ка ученицима“.
Свети Димитрије Ростовски објашњава околности тренутка у коме је свети Претеча слао ученике: „Свети Јован је у тамници боравио већ дуго времена. Његови ученици су се окупљали код њега, а он их је често поучавао врлинском животу, сагласно са Законом Божијим и проповедао им о Месији Који је већ дошао у свет“.
Блажени Јероним Стридонски говори о карактеру Јовановог питања и циљу слања својих ученика Господу. Пророк је видео да његови ученици нису гајили симпатије према Господу и зато се одлучује на такав поступак. Блажени Јероним објашњава овако: „Јован пита не као онај ко не зна, јер je сам показао Христа онима који Га нису знали следећим речима: Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света! (Јн. 1:29). Он је слушао и глас Оца Који је говорио: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт.3:17). Али као што Спаситељ пита где су ставили Лазара да би се они који су Му показивали место погреба истовремено припремили за веру и видели Лазара како устаје из мртвих; исто тако је и Јован Крститељ који је требало да буде подвргнут смрти од стране Ирода, слао своје ученике Христу да би они, када виде знамења и чуда која је вршио Исус, поверовали у Њега и преко питања свог учитеља и сами били научени. А то што су се Јованови ученици узносили у односу на Господа и због недобронамерности и зависти били незадовољни, такође се види и из овог њиховог питања: Зашто ми и фарисеји постимо много, а ученици твоји не посте? (Мт. 9:14)“.
Свети Иларије Пиктавијски појашњава мисао и намеру светог Крститеља следећим речима: „Јован се брине не због свог незнања, већ због незнања ученика, јер он сам је предсказао Христов долазак ради искупљења грехова. Да би знали да је Јован предсказао управо Исусов долазак, а не нечији други, зато и шаље своје ученике да гледају на Христова дела да би дали на тежини његових речи и да би се Христос очекивао као Онај о Коме сведоче дела“.
Златоуст се у свом тумачењу поставља као обичан човек тог времена, Јудејац који је збуњен овим поступком светог Јована. Златоуст показује и карактер самог Претече: „Зар ти Јоване све ово ниси проповедао о Њему и пре знамења и чуда? Како сада, када је Исус постао познат свима и када се о Њему говори у народу, када су и мртви васкрснути и када су демони изгнани, када је толико чуда учињено, онда шаљеш да питаш о Исусу? Шта је значило ово? Зар су све Јованове речи биле нека обмана, фалсификат, нека бајка? И који разумни човек би рекао ово? … Одавде се види да је Јован слао ученике не због сумње и није питао из незнања. Нико такође не може да каже да је Јован, иако је и знао Исуса, у тамници постао бојажљив. Он није очекивао ослобођење из тамнице; а ако би и очекивао, не би издао побожност, чврсто одлучан да прихвати сваку смрт. Јер он се онда не би усудио да изобличи тако суровог тиранина Ирода, са таквом храброшћу, усред града и тргова, прекоревајући га као мало дете тако да то да чују сви.“ У речима светог Јована се јасно види духовна одлучност светих људи, чак и у близини неминовне смрти.
Наредна три стиха:
А Исус одговарајући рече им: Идите и јавите Јовану ово што чујете и видите: Слепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда јеванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене.
Златоуст у овим стиховима сада објашњава и разлог Исусовог исцељивања пред ученицима светог Јована Претече. Он говори овако: „Знајући намеру са којом је Јован послао ученике, Христос је истог тренутка исцелио слепе, хроме и многе друге – не зато да би уверио Јована, већ да би уверио ученике који су сумњали. Затим је додао: Благо ономе који се не саблазни о Мене, показујући тиме да зна и њихове тајне помисли. Ако би Исус рекао: да, Ја Сам Христос, онда би то за Јованове ученике могло да буде непријатно и могло да их наведе да помисле, иако они то не би рекли, као што су и Јудеји мислили: Ти Сам за Себе сведочиш; сведочанство Твоје није истинито“ (Јн. 8:13). Ето зашто Он Сам то не говори, већ им оставља да закључе о свему кроз чуда, чинећи кроз то Своје учење несумњивим и очигледним. А истовремено их је и изобличио у тајности. Пошто су се они саблажњавали о Христа, онда је откривајући њихову болест и остављајући све то њиховој савести и притом не учинивши никога осим њих самих сведоком овог изобличења, изобличења које су разумели само они – тим пре их је привукао себи, говорећи: Благо ономе који се не саблазни о Мене.
Блажени Јероним објашњава на кога Господ мисли када каже да се сиромашнима проповеда Јеванђеље: „Исус говори: идите и јавите Јовану ово што видите: слепе који прогледају, хроме који ходају и остало. Такође говори и оно што је исто тако важно: сиромашнима се проповеда Јеванђеље. Под овим се мисли на или сиромашне духом или сиромашне богатством и делима, јер у ширењу проповеди нема никакве разлике између сиромашних и богатих, познатих и непознатих. На непоколебљивост учитеља и истинитост наставника показују ове речи, због тога што су у Њему једнаки сви они који могу да се спасу“. Преподобни Јефрем Сирин показује на овом месту да не постоји ни најмања случајност у редоследу речи у тексту Јеванђеља: „Господ је почео са оним што се чинило лакшим, иако у области чуда и мало и велико имају једнако значење. Слепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују; а на крају, као печат свега, рекао је следеће: мртви устају јер је последње било главно дело благости Јединородног, помоћу којег се разара и изгони зло које је Адам увео у свет“.
Свети Григорије Двојеслов објашњава смисао Господњих речи о саблажњавању о Њега. Он овде говори о оној тајни коју могу да разумеју само верујући људи, тајну због које се до дана данашњег саблажњавају неверујући. Он пише следеће: Благо ономе који се не саблазни о Мене. Ум неверујућих људи се саблазнио на Исуса када Га је и након оваквих чуда видео да умире. Зато и Павле говори: А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост (1 Кор. 1:23). Људима се чинило безумним да Узрочник живота умре за људе; човек се саблажњава због онога због чега би требало да дође још већа побуда да се сматра дужником. Јер људи треба више да поштују Бога, који је више понижења прихватио на Себе за људе.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
