“Јер из срца излазе зле помисли…”

Настављамо са светоотачким тумачењем, ево 15. и 16. стиха:

А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Еда ли сте и ви још неразумни?

Светитељ Кирило Александријски објашњава зашто на овом месту Господ прекорева апостоле: „Господ их назива неразумнима јер су они мислили на тело као и фарисеји и још увек се нису окретали ка унутрашњем човеку. Дакле, говори Исус, храна насићује тело, а на додирује срце; то што не додирује срце не може да испрља истинског човека или да га учини нечистим.“

Древни учитељ Цркве, Свети Василије Велики користи ово место да објасни истину која је јасна само у Цркви – да наш духовни напредак, наша блискост Богу и схватање духовних тајни зависи само и једино од нас самих: „Ако Господ даје мудрост, из Његових уста долази знање и разум (Приче 2:6) и ако се једноме се даје кроз Духа реч мудрости; а другоме реч знања по истом Духу (1 Кор. 12:8) зашто Господ оптужује ученике: еда ли сте и ви још неразумни?, а апостол оптужује неке као неразумне? (Рим. 1:31). Ако неко зна благост Божију Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2:4) и зна за бригу Светога Духа у дељењу и дејству дарова Божијих онда такав зна да неразумност није због лењости Добротвора, већ због неверја оних који добијају дар. Праведно се оптужује неразумни као онај ко затвара очи при изласку сунца, тако да може да живи у тами и не подиже свој поглед да би примио светлост“.

Наредна четири стиха:

Зар још не знате да све што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље? А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле. И ово је што погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека.

Свети Хроматије Аквилејски поново наглашава смисао старозаветне заповести о чистој и нечистој храни: „Пошто је све што је човеку одређено за храну створио Бог и благословио на самом почетку, пошто све то чува своју природу, зашто је онда закон Божији касније дозволио јудејском народу да једе нешто као чисто, а да друго не једе, као нечисто? Као прво, такве одлуке је Господ донео због неуздржане жеље за храном код јудејског народа. Предавши се јелу и пићу народ је почео да заборавља заповести Божије, излио је себи теле на Хориву и како је написано: поседа народ, те једоше и пише, а послије усташе да се играју (2 Мојс. 32:6). Све то је Господ забранио да би народ, одричући се боље хране и обуздавајући свој неумерени апетит лакше могао да се приклони поретку и владавини Божијој. Тек након њиховог преступа са златним телетом се уводи таква забрана. И ето, као да буквално прекорева овај тврдоврати народ, Господ кротко и благонаклоно говори: ‘та храна ће бити нечиста за вас’. Не да је храна нечиста сама по себи, већ ће бити. И још Господ није рекао да ће бити нечиста за све, већ само за Јудеје. Тако нам је дао до знања да ни сама храна није била нечиста, нити је другима, сем њима, она била нечиста. Уз то је народ заслужио и забрану – зато што је бирао египатско месо, диње и краставце пре него ману небеску“.

Свети Златоуст пише на овом месту о важном духовном закону – да нечистоћа која је у људском срцу наставља да прља човека и након што изађе из њега. Ево како он тумачи: „Нечистоћа срца говори Исус, остаје унутра и прља човека не само када је унутар њега, већ и када излази одатле. На почетку Господ набраја зле помисли које су биле својствене Јудејима и више не узима доказе из телесне природе, већ из тога што се једне рађају у утроби, а друге у срцу, једне остају у човеку, а друге не. То што улази у човека споља, поново и излази из њега; али оно што се рађа у њему, то га прља и након што је изашло; чак тада још и више. Такав доказ је Исус употребио јер ученици нису могли да чују ово са потребном мудрошћу“.

Преподобни Јефрем Сирин објашњава овде и зашто је толико важно да испуњавамо заповести: „Поштуј побожност као Бога. Знај да је добро да чиниш добро и схвати да је лоше да помишљаш зло; јер макар ти и не чинио то о чему помишљаш, међутим, то зло о коме мислиш као да се оцртава у твојој души; исто тако и слика добра остаје насликана у теби. … Побуди душу своју да би мудрошћу која се у њој налази, познала оно што је достојно ове мудрости и слободном вољом којом је душа обдарена, чинила то што је заповеђено“.

Можемо навести једно узвишено објашњења блаженог Јеронима како се одвија заправо духовна борба, како ђаво нама предлаже помисли и одакле се помисли појављују: „Исус говори да из срца излазе зле помисли. На тај начин, главни део душе се налази не у мозгу, како учи Платон, већ у срцу, како учи Христос. Зато треба да се изобличе људи који мисле да се зле помисли убацују од стране ђавола, а да се не рађају у сопственој вољи. Ђаво може само да подстиче и побуђује зле помисли, али не може да буде њихов творац. Ако ђаво, који је увек спреман на замке, малу искру наших помисли претвара у пламен за своје гориво; ипак не треба да мислимо да он прониче у тајне срца; не! Ђаво по стању нашег тела и по покретима суди о ономе што се дешава у нама. На пример, ако он примети да се ми често загледамо у лепу жену, онда схвата да је наше срце рањено стрелом љубави“. Дакле, видимо да се у нашим срцима рађају зле помисли, а да их ђаво подстиче, појачава и жели тиме да нас обори. Као што Бог од нас тражи учешће и труд на сопственом спасењу, тако и за учешће у греху није довољан само ђаво, већ смо ту и ми.

Ево како свети Свети Теофан Затворник објашњава како то да помисли извиру из наших срца: „Одакле у срцу? Њихов корен се налази у греху који живи у нама, а њихово гранање, размножавање и конкретни облик се у свакоме налази од сопствене воље. Шта онда радити? На почетку одсеци све што је од самовоље. То ће бити слично као када човек са дрвета посече лишће, гране и стабло одруби скоро до корена. Затим немој дозволити да се појављују нови изданци и сам корен ће се осушити; то јест, немој да дозволиш да из срца излазе зле помисли, а оне које излазе одбацуј и удаљуј. На тај начин, грех који живи у нама неће добијати снагу, ослабиће и потпуно онемоћати. У томе је суштина заповести: ‘будите трезвени, пазите на себе. Опашите бедра разума свог’. Уз пажњу је потребно и расуђивање. Из срца излази не само лоше, већ и добро; међутим, не треба свако добро које долази из срца испунити. Оно што заиста треба испунити ће одредити расуђивање. Расуђивање је вртларски нож који одсеца једне, а привија друге гране“.

Преподобни Исидор Пелусиот наставља ову мисао и објашњава зашто се у нашим срцима јављају зле помисли, одакле потичу ти наши свакодневни сапутници да тако кажем. Ево објашњења преподобног Исидора: „Питаш: зашто зле помисли излазе из срца људског и погане човека? Зато што спавају делатници који су у обавези да буду бодри и да чувају плод доброг семена које расте. Ако бисмо без престанка пребивали у стражењу над собом, ако се не бисмо одавали преједању, сну и не бисмо прљали образ Божији, то јест, када не бисмо допуштали да се добро семе мења лошим, онда сејач кукоља не би могао да пронађе прилаз нама и не би могао у нама да узрасте кукољ достојан огња“. Као што видимо, Свети Оци недвосмислено говоре да смо ми одговорни за своје грехе, да је неопходно да пазимо на себе да бисмо могли да водимо духовни живот.

За сам крај беседе наводимо врло актуелне речи светог Луке Кримског: „Апостол Петар је питао Господа: ‘Молим Те, објасни ове Своје речи: шта значи да ништа што улази у уста не прља човека?’ … фарисеји нису схватали нечистоту својих срца. Они нису схватали да не постоји ништа нечисто што је Бог створио. Човека прља само оно што излази из његовог срца. Зато што када човеково срце не служи као храм Духа Светога, тада може да служи као станиште демона; за оне демоне који побуђују људе на зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађу, лажна сведочења и хуле. Фарисеји то нису разумели, нису знали да уче људе да је потребно да чисте своје срце, изгоне демоне, да је потребно да своје срце граде као храм Духа Светога. Они су били слепе вође слепих. Господ је рекао: Оставите их! Слава Богу, ми одавно имамо другог Вођу – Господа Исуса Христа Кога следимо, за Којим ћемо увек ићи. На овоме бих могао да завршим своју беседу али бих додао да људи који не желе да посте, заснивају свој однос према посту, на речима да ништа што улази у уста не прља човека. У своје оправдање наводе и речи светог апостола Павла: А слабога у вјери примајте, без расправљања о мишљењима. Јер један вјерује да смије све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. (Рим. 14:1-3). Зато и говоре: ‘Уопште не треба гледати на храну, јер је само немоћни уверен да треба јести биљке, а не треба јести меса и млека. Ми нисмо немоћни, имамо дубоко схватање и зато нам пост није потребан’. Да ли постоји делић истине у оваквом расуђивању? … Црквена правила о посту имају за циљ не да нас сачувају од прљања било каквом храном, већ потпуно други циљ. Пост је установљен од стране свете Цркве да би нас научила уздржању, установљен је да би почевши са уздржањем од мрсне хране, почевши са обуздавање свог стомака који захтева укусну, јаку храну, ми научили да обуздавамо своје срце, научили да га чувамо од страсти, од похота, од онога што нас заиста прља – јер то је наш задатак – да се ослободимо од страсти и похота. И то је основни задатак хришћанског живота. … јер учећи се уздржању од презасићења свог стомака, ми постепено учимо да обуздавамо и друге страсти. Не схватајући ово, противници поста наводе Христове и Павлове речи као оправдање одсуства своје жеље да обуздавају стомак и да се иоле уздржавају од онога што заноси, што се свиђа, што ласка нашем самољубљу. Уздржавајте се, уздржавајте се пре свега од онога што вас прља, излазећи из ваших уста: од лажи, проклетства, осуде, свађи и сплетки. Уздржавајте се од тога и ваше срце ће постепено постајати све чистије и чистије, мало-помало ће се из станишта демона претворити у храм Духа Светога. Амин.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић