Радосно прослављајући пресветли празник Васкрсења Христова, прошли смо период светле седмице у којој је сваки дан богослужбено био истоветан сâмом дану Празника над празницима, јер његова благодат и светлост не долазе од Сунца, нити од анђелâ, већ од неприступне светлости којом се разгони тама и очи људске сагледавају сву лепоту и склад Божјег света. Светла или пасхална седмица, која нас је увела у Нову недељу (Томину недељу), својим химнолошким садржајем и целокупним поретком, указује да се једино у светлости Васкрсења може јасно сагледати смисао постојања човека и света у достојанству које им по Божјем назначењу припада.
Следујући духовне кораке које нам трасира богослужење, ми заједно са богоносним оцима Цркве Христове, бивамо утврђени у истини да се узрок и циљ тварне егзистенције налази у Богу. Као сарадник Божји, човек је одговоран не само за себе и свој народ, него за све људе и за све народе, за свеукупну Божју творевину. То је свечовечанска философија којом наша вера живи и делује кроз векове. Празник над празницима који богослужбено прослављамо четрдесет дана је оаза мира и радости, ми вршимо духовну смотру, наоружавајући се надом да бисмо уз помоћ свеоружја Божјег, које је у Цркви, издржали све тешкоће и сва искушења, црпећи снагу од Господа који нас храбри речима: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16, 33).
Васкрсење је највећа победа над злом, грехом и смрћу, то је победа која нас подсећа да и ми имамо могућност и обавезу да се успротивимо сваком духовном паду и свему што нас онемогућава у идењу за добром, да не очајавамо него да наду своју положимо на Господа, да бисмо добили Божју благодат и помоћ у свакој тешкоћи. Ако по људској слабости грешимо, свето Јеванђеље нам поручује: Устани ти који спаваш – у греху – устани и васкрсни из мртвих – покајањем – и обасјаће те Христос (Еф 5, 14).
Како би све довео у првобитни склад и нама људима вратио радост од гледања лица Његова, Сâм Господ из превеликог милосрђа и љубави према нама узима на Себе чудесни подвиг – постаје Богочовек, родивши се од Духа Светога и Марије Дјеве ради нас људи и ради нашега спасења, и „би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“ (Рим 4, 25). Дакле, оправдање наше јесте обожење у Христу Исусу, а радост наша јесте вечна радост и нада Васкрсења, на коме се темељи Символ хришћанске вере, а које собом доноси највећи дар: победу живота над смрћу. Очовечење као почетак домостроја спасења рода људског у Васкрсењу остварује коначно испуњење спасоносног дела које Православна Црква сваке недеље непрекидно прославља. Тако годишњи круг у коме постојимо, по златокрилим речима светог владике Николаја охридског и жичког, није „само једна читуља мртвих“, већ увек отворени динамизам живота који иде у сусрет Христу Који долази. Зато, ко је Христов и назива се хришћанином ослобођен је смрти, јер нас Сâм Господ у то уверава: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у Мене, ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). Овим речима Он нам даје наду на истински живот који је радост наше вере; из њих разумемо да је Његово Васкрсење – наше васкрсење, јер Христос смрћу смрт уништи, дарујући нама живот вечни.
Свеславним Васкрсењем Господ нам је осигурао двоструко васкрсење: васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе из греха, јер је грех – смрт душе; васкрсење тела из трулења, које је кроз грех овладало људском природом. Шта може бити радосније целој творевини и нама људима који смо заробљени смрћу, од вести да је смрт побеђена? Све наше животне бриге и проблеми, које има свако од нас, извиру из овог проблема, из проблема смрти. Укидање смрти и остварење заједнице са Богом у Христу донеће нам блажени живот.
Ових четрдесет дана прослављајући Христово славно Васкрсење, ми на богослужењу, између осталог, појемо и ове речи: „Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујући мир, а палима дарујући васкрсење“.
Кондак Пасхе је химнолошко дело Преподобног Јована Дамаскина, он је наведени кондак написао у осмом веку, а познато нам је, да је велики део химнографије Празника над празницима, управо, дело овог плодног песмописца. У овом кондаку Преподобни Јован Дамаскин излаже учење Цркве о плодовима Васкрсења. У пасхалном кондаку се помиње прво Христово јављање после Његовог васкрсења „А кад иђаху да јаве ученицима Његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге Његове и поклонише му се“ (Мт 28, 9–10). Радост овде делује као антоним страха, а не туге. Радост је овде чврсто самопоуздање, мир и светла смиреност. Текст Пасхалног кондака у наставку објашњава разлог такве радости: радујте се, јер Христос палима дарује васкрсење, јер за живот вечни није потребно ништа осим жеље самог човека да га прими и спремности да се потруди да добије оно што жели.
Дан после Нове или Недеље Антипасхе, ми ту радост Васкрсења делимо са упокојенима, јер од Суботе Праведног Лазара до овог дана, нисмо одлазили на гробље нити смо вршили заупокојене службе, јер је у наведеном периоду то забрањено чинити. Понедељак после Томине недеље посвећен је молитви за упокојене, али и за благовест радости Васкрсења.
Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „Молите се Богу једни за друге“ (Јак 5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рим 14, 8). Најстарије сачувано сведочанство о томе налазимо у Апостолским установама, спису из 4 века: „Неприметно се сабирајте у кимитиријама (на гробљима), чтенија из свештених књига чинећи и појући за уснуле мученике и за све од века свете и за браћу нашу у Господу уснулу, и обрасце царскога тела Христовог, угодну Евхаристију да приносите у црквама вашим и у кимитиријама, и на спроводима уснулих, појући да их испраћате, ако су верни у Господу“.
Дакле, молитва за упокојене је превасходно везана за Евхаристију. Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, односно, девети дан од Васкрсења Христова. Овај понедељак називамо „побусани“ зато што на тај дан одлазимо на гробље и вршимо својеврсну обнову или уређење (побусавање) гробова, на које засађујемо ново цвеће, најчешће руже, због чега неретко овај дан називамо и ружичало. На гробља износимо васкршња јаја и благовестимо радост васкрсења појањем празничног тропара: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима, живот дарова“. На овај начин ми исказујемо љубав и поштовање према умрлим сродницима са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христова, радост победе над смрћу. На тај начин ми исповедамо своју веру у вечни живот, и у наше опште васкрсење. Богословско оправдање за овај задушни дан налази се и у самој служби Томине недеље, јер се у „величанију“ говори о Христовом силаску у ад где је мртвима објавио своју победу над смрћу.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
