„Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат…“

Настављамо са објашњењем 11. и 12. стиха друге главе Јеванђеља по Матеју:

Мудраци су ушавши у кућу и видели, како апостол Матеј пише, Дете и Матер Његову. Видимо да јеванђелиста Матеј показује којим редоследом треба да се указује поштовање – прво Детету, Богу који је постао човек, а затим Његовој Пречистој Мајци по телу. Свети Златоуст говори да је Промисао одредио да Јосиф не буде у кући у том тренутку да помисао мудраца не би била помрачена, јер би мудраци могли да помисле да је он отац Исусу.

Свети Николај Охридски говори са своје стране да су мудраци видели и Јосифа, али да се за њих не помиње, јер за њих као и да не постоји. Ево и његових речи: „Јосифа је ставило Провиђење поред Марије због Јевреја, а не због незнабожаца. Због Јевреја Јосиф је требао да се назове мужем Маријиним, да је тако заштити од презрења законика и суровости закона земаљских; за незнабошце из даљине Јосиф као и да не постоји. То хоће богомудри јеванђелист да каже поменувши Исуса и Марију, а изоставивши име Јосифово.“ И ово је управо пример неких од разлика које можемо да видимо код светоотачких тумачења за исти стих. Међутим, ово ни на који начин не умањује истину коју можемо сазнати из светоотачких дела. Јер се Свети оци никада и нигде нису разликовали у свом учењу око најважнијих ствари, већ око детаља. Да ли су мудраци видели Јосифа или не – сви ћемо се сложити да то не припада скупу истина од којих зависи наше спасење.

Свети Николај Охридски такође веома дубоко објашњава и речи – падоше и поклонише Му сеобјашњавајући да су овим поступком мудраци захваљивали Богу за духовну слободу коју су стекли. Ево како он пише: „Они, који су падали пред звездама и клањали им се са страхом и ужасом, сада са великом радошћу падају на земљу и клањају се живоме Господу, који је дошао на земљу, да их ослободи робовања звездама и веровања у слепу судбу.“

И ове речи Светог владике управо могу и нама да објасне да у коришћењу термина – слуга Божији – не постоји ништа понижавајуће као што би неопагани, рецимо, желели да прикажу, тобоже да су хришћани некакви искомплексирани људи који имају патолошки ниско мишљење о себи, па се још хвале тиме што истичу своје служење или робовање Богу. Таквим људима није јасно управо ово што говори свети Николај: да служење Богу човека ослобађа од страсти, заблуда и робовања сатани. Да, ми служимо Богу и желимо да служимо само Њему и зато се не стидимо да будемо слуге Божије. А они који то не желе, имају право на то, само не треба да буду у заблуди да неће служити противнику Божијем који их мрзи и жели им пропаст. Ми се слугама Божијим називамо из љубави, а ако случајно желе да чују шта говори наш Бог, увек се може указати на Христове речи из Јеванђеља по Јовану: Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.

Што се дарова и њиховог тајанственог значења тиче, Свети Оци говоре да мудраци нимало случајно нису принели злато, тамјан и смирну тек рођеном Детету. Свети Григорије Двојеслов пише: „Злато је приличило Цару, тамјан се употребљавао при приношењу жртава Богу, а смирном су се балзамовала тела умрлих. Видимо да мудраци Онога Коме се клањају, још проповедају тајанственим даровима: златом – Цара, тамјаном – Бога, а смирном – Онога Који треба да умре.“  

Блажени Теофилакт Охридски такође објашњава да су овим даровима испунили и пророчанство Валаама, преко кога су сазнали и за звезду. Он наводи стих који гласи: Спустио се, лежи као лавић и као љути лав; ко ће га пробудити?… Ко тебе благосиља, биће благословен (4 Мојс 24:9) и објашњава на следећи начин: „Видиш ли веру мудраца, који су се из Валаамовог пророштва научили да је Господ и Бог и цар, и да ће умрети ради нас?… Разуми да ‘лав’ означава царско достојанство, а ‘легао је’ смрт. Ето и божанства, јер само божанска природа има силу благослова.“ Дакле, својим даровима мудраци су показали све оно што је њихов далеки предак пророковао за Христа вековима пре.

Свети Николај Охридски обраћа пажњу и на саму природу дарова и пише: „И још уз то сва та три дара представљају трајност и непроменљивост: злато остаје злато, тамјан остаје тамјан, смирна остаје смирна; ниједно од њих временом не губи своје својство, но и после хиљаде година злато сија, тамјан гори и смирна мирише. Нису се могле наћи три ствари на земљи, које би тако верно символизовале мисију Христову на земљи, нити које би јасније и речитије исказале трајност и вечитост Христовог дела на земљи и свију оних духовних и моралних вредности, које је Он донео људима с неба. Он је донео истину, Он је донео молитву, Он је донео бесмртност“.

Настављамо са последњим стихом за данашње тумачење, у питању је 12. стих:

И примивши у сну заповест да се не враћају Ироду, другим путем отидоше у земљу своју.

Свети Јован Златоуст похваљује њихову послушност и веру на следећи начин и уједно објашњава суштину вере: „Погледај и одавде каква је њихова вера – како се нису саблазнили, већ су били послушни и разумни! Не смућују се, не размишљају у себи, говорећи: ако је то Дете заиста велико и има неку силу, зашто да бежимо и тајно се удаљујемо и зашто нас анђео удаљује из града као робове и бегунце, када смо дошли јавно и са смелошћу стали пред таквим мноштвом народа и пред безумним царем? Ништа слично нису ни говорили, нису ни мислили, а то и јесте највеће дело вере – не тражити узрок томе што не заповедају се да чини, већ се само покоравати заповестима“.

Блажени Теофилакт Охридски говори о духовном расту вере код мудраца, јер је Бог почео да их окреће ка Себи преко звезде, а када су видели Богомладенца, примили су заповест већ преко анђела у сну. Ево како он пише: „Обрати пажњу на редослед догађаја! Прво их је Бог помоћу звезде привео вери. Затим, када су дошли у Јерусалим, научили су од пророка да ће се Христос родити у Витлејему. Напослетку [су примили Божју заповест] преко анђела.“

За крај треба навести још једно тајанствено значење овог стиха од стране светог Григорија Двојеслова. Он обраћа пажњу на чињеницу да су се мудраци другим путем вратили у своју домовину и објашњава тајни смисао тога: „Нешто велико напомињу нам звездари тиме што се они враћају у своју домовину другим путем. Наша домовина јесте Рај; пошто смо познали Исуса, нама се забрањује повратак у Рај оним путем којим идемо. Јер ми смо отишли из своје домовине путем гордости, непослушности, пристрашћа к видљивом свету, кушања забрањених плодова; и за повратак нужно је ићи путем плача, послушности, презрења видљивога, и обуздања телесних жеља“.

13. стих гласи:

А кад они отидоше, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем: јер ће Ирод тражити дете да га погуби.

Треба да кажемо на почетку и пар речи о времену јављања анђела Јосифу. Догађаји око рођења Спаситеља у Јеванђељима по Матеју и Луки су живо описани и нама може да буде тешко да видимо њихов хронолошки редослед. Јевтимије Зигабен говори да се анђео јавио Јосифу у сну са упозорењем и упутством да иду у Египат тек након 40 дана од рођења, када су они вратили из Јерусалима у Назарет. У Јерусалиму апостол Лука описује сусрет Породице са светим Симеоном Богопримцем и пророчицом Аном у самом храму. Након тога су се вратили у Назарет, а о томе апостол Лука пише овако: И кад извршише све по закону Господњему, вратише се у Галилеју у град свој Назарет. (Лк. 2:39) А затим већ, након доласка у Назарет из Јерусалима, анђео се јавља Јосифу у сну. Блажени Теофилакт сјајно обраћа пажњу на чињеницу да анђео Јосифу сада говори другачије о Дјеви Марији. Ево како светитељ пише: „Видиш ли сада разлог зашто је Бог допустио да Дјева буде обручена? Овде ти се каже: Зато да би Јосиф могао да се брине о њој и чува је. (Анђео) није рекао: ‘Узми жену своју’, већ ‘матер Његову’. Анђео је више не зове женом Јосифовом, пошто је нестало подозрења и праведник се од чудеса при детињем рођењу уверио да је све било од Духа Светога.“

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић

Фото: Микрокњига

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Секте и манипулације у савременом друштву: Где се крију опасности и за кога

Одржано предавање на тему: „Библија и Црква“

Емисија на Курир телевизији: „Нова религија“

Катихета Бранислав Илић: Снага материнске вере и љубави

Секте и манипулативна деловања нови трендови – Зоран Луковић

Катихета Бранислав Илић: О славском сабрању и мисији

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.