Настављамо нашу беседу са 17. и 18. Стихом друге главе Јеванђеља по Матеју:
Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи: Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема.
Овим стихом свети Златоуст још детаљније продубљује тему људских страдања и зашто их Господ допушта. Он о томе говори овако: „Пошто је Јеванђелиста повешћу о овом насилном, неправедном, суровом и незаконитом убијању испунио ужасом слушаоца, он га и теши говорећи да се то није догодило зато што Бог то није могао да спречи или то није предвидео, већ да је и предвидео и од раније објавио о овоме устима пророка. Дакле, не смућуј се и не падај духом када посматраш Његов неизрециви Промисао, који се јасно може видети како у Његовом деловању, тако и у попуштању. То је и Христос дао ученицима да разумеју док је једном у беседи са њима, говорећи им о судовима, тамници, мржњи целе васељене и непомирљивом рату, рекао ради њиховог одушевљења и утехе: Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. (Мт. 10:29) Овим речима је желео да покаже да се без Његовог знања ништа не догађа, да Он зна све иако и не чини све. Зато, говори Он, не смућујте се и не бојте се. Ако Онај Који зна ваша страдања и може да их одврати то ипак не чини, онда је без сумње то зато што промишља и брине се о вама“.
Помињање Рахиље може да изазове недоумицу јер је она била мајка Венијамина, а не Јуде, чијем колену је и припадао Витлејем. И Венијамин и Јуда су били браћа, међу 12 синова праоца Јакова. Блажени Јероним Стридонски говори да се Рахиља помиње јер је сахрањена близу Витлејема. Он говори да пошто су Јудино и Венијаминово племе живели једно поред другог, многа деца и из Венијаминовог колена су била убијена у овом покољу.
Свети Оци такође пружају и тајанствено објашњење ових стихова. Свети Филарет Московски говори о томе да Рахиља представља праслику новозаветне Цркве. Црква је попут Рахиље оплакивала страдања, али не толико своје деце, светих Мученика колико оних који су их убијали и тако себе осуђивали на вечне муке. Свети Филарет додаје и следеће речи: „Не огорчава њу телесна смрт много, већ душевна. Црква се научила од свог Божанског Женика и од својих главних чланова, да се хвали у невољама и страдањима, али се она боји саблазни које умртвљују пред Богом оне које она воли као нежна мајка. Пазимо се од онога што њу толико дубоко узнемирава, будимо пажљиви према њеном болу. Избегавајмо све оно што би могло да саблазни нашу браћу и слично Цркви, проливајмо сузе само због греха и његових ужасних последица“.
Следећи 19. и 20. стих гласе:
А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту. И рече: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу детета.
Свети Оци говоре да је Ирод страшно страдао од болести које су му биле послате као казна од Господа за сва његова злодела. Свети Атанасије Велики говори да је имао чак девет тешких болести од којих је у исто време страдао и за сваку од њих наводи унутрашњи смисао и разлог у неком од грехова које је Ирод чинио. Свети Инокентије Херсонски чак говори да је Ирод неколико пута покушао да се убије да би прекратио себи ужасно стање у коме се налазио.
У речима који су тражили душу детета свети Атанасије Велики обраћа пажњу на догматску истину да је Господ Исус Христос узео људску природу у целости, све што је наше осим греха [који је страно тело, паразит]. У древности се водила велика борба Православне Цркве у одбрани истинитог учења о томе да је Логос узео целокупну људску природу и сјединио је са Собом, ради нашег спасења. Јер, како су то Оци Цркве истицали: оно што није узето, не може бити ни искупљено.
Блажени Теофилакт Охридски подсећа да је анђео рекао светој Породици да бежи у Египат, а сада им говори да иде, указујући тиме да више није било разлога за страх. Свети Атанасије Велики обраћа пажњу на стих јер су помрли они који су тражили душу детета – указујући на множину оних који су тражили душу детета и објашњава да у питању није био само Ирод који је побио толику децу, већ и син његов Антипатр, који је касније убијен у тамници јер је покушао да убије своју рођену браћу – Александра и Аристовула. Ово може само донекле да покаже колики и какви су злочинци били људи који су тражили Господа да Га убију. Блажени Јероним са своје стране сматра да се под множином могу разумети и свештеници и књижевници јудејски.
Настављамо даље, читам последње стихове друге главе, од 21. до 23. стиха:
А он уставши, узе дете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву. Али чувши да Архелај царује у Јудеји уместо Ирода, оца својега, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповест, отиде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати.
Блажени Јероним Стридонски у речима дете и матер Његову указује на потврду истине да је праведни Јосиф имао улогу заштитника и васпитача, а не мужа, како то протестанти лажно покушавају да представе. Помињање Архелаја који је владао у Јудеји уместо свог оца Ирода, по објашњењу светог Јована Златоустог, говори о периоду пре него што се царство Ирода поделило на четири дела и пре него што је и Понтије Пилат дошао на власт уместо Архелаја, као намесник римске власти. Блажени Теофилакт говори да се Јосиф уплашио да се врати у место где се распростирала власт Архелаја јер је овај по карактеру био врло сличан свом оцу Ироду. Свети Инокентије Херсонски рецимо помиње да је Архелај убио за празник Пасхе три хиљаде Јевреја само зато што нису гајили симпатије према њему.
Свети Јован Златоусти обраћа пажњу на речи да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати и даје следеће објашњење: „Не буди исувише радознао и не испитуј који је то пророк рекао. Као што се може видети из историје књиге Дневника много пророчких књига је нестало. Јудеји, будући лењи и често упадајући у незнабоштво дозволили су да се неке од књига изгубе, док су неке и сами спалили и исцепали. О једном говори Јеремија, о другом писац четврте књиге Царства, говорећи да су након дуго времена једва нашли негде закопане и изгубљене Поновљене законе. Ако су Јудеји били тако немарни у односу на свештене књиге, када још није било непријатеља, тим пре је тако било – при доласку непријатеља. Између осталог, сагласно са изреком пророка и апостоли често називају Христа Назарећанином. Зар то није, рећи ћеш, затамњивало пророштво о Витлејему? Не. Напротив, то је посебно и побуђивало на пажљиво испитивање онога што је писано о Њему.“
Блажени Теофилакт Охридски са своје стране обраћа пажњу на сам назив Назарећанин и говори следеће: „Реч ‘Назарећанин’ значи ‘освећен’. Пошто је Христос свет, с правом се назива Назарећанин јер многи пророци Господа називају ‘свецем Израиљевим’.“
Овом мишљу светитеља завршавамо другу главу Јеванђеља по Матеју.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
