Зоран Луковић, Координатор Одсека за апологетску мисију је у оквиру циклуса предавања под називом „Да ли и у ком моменту уметничка слобода и стваралачки бунт прерастају у подстрек на зло?“, одржао предавање на трибини „Дух и култура“ у свечаној сали Градске куће.
Зоран Луковић продире у дубине уметничке слободе, анализирајући одакле проистиче њена снага, али и где се налазе њене опасности, приближавајући примере из различитих културних и друштвених контекста.
Симулована представа раја
Симулована представа раја (слика среће, изобиља, благостања, егзотичних пејзажа…), уподобљена личним афинитетима, предочава се данашњем човеку, на такав начин, да он уображава да је све то само њега чекало. Уметничка слобода и стваралачки бунт често се користе за приказивање ове илузије, ојачавајући уверење да је индивидуалац центар свега.
Друштвени механизми и индивидуалац
Важећи, друштвени механизми фаворизују покрете и процесе који стварају „равноапостолног“ индивидуалца, самопројектованих божјих атрибута. Кроз систем вредности подржавају се као пожељна одређена понашања или статуси. У иначе сложеним, некад и суровим друштвеним компетицијама, пласман се уобичајено паритетно обезбеђује самом припадношћу извесним оријентацијама и/или авангардним, често идеологизованим опредељењима. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као алатке за промоцију ових оријентација, посредно и неосетно индукујући усмерења савременог човека.
Еманципација од традиционалних друштвених конвенција
У таквом дискурсу, еманципација од традиционалних друштвених конвенција може бити добродошао атрибут и показатељ прогреса, при чему се алтернативно вредносно опредељење (било идеолошко, егзистенцијално, родно, верско…), узима као необорив доказ визионарског и просперитетног пута. Уметничка слобода и стваралачки бунт често су у првим редовима ове еманципације, служећи као симболи нових и алтернативних вредности.
Индивидуална религиозност као статусни симбол
Практиковање индивидуалне религиозности неретко се индиректно сугерише као „иницијацијски принцип“ или чак пожељан статусни симбол. Оно се по правилу остварује избором за нешто ново и незванично, за нешто што није устаљено. Уметничка слобода и стваралачки бунт играју улогу у овом процесу, промовишући нове и неконвенционалне духовне праксе.
Политички коректан вид духовности
Званичним, глобалистички оријентисаним структурама углавном одговара овакав верски приступ од стране грађанства. Пре свега јер је то „политички коректан“ вид духовности где је све једнако добродошло. Ту нема супремације нити ауторитета једне конфесије, нити пак има јереси. Уметничка слобода и стваралачки бунт често промовишу ову идеју једнакости и инклузије.
Центар космоса и духовни пут
Изграђује се појединац коме Црква не треба, нити Тројични Бог кога она проповеда. Он је убеђен да је центар космоса, да може сам да располаже свим благодатним енергијама и животним процесима. Он олако искључује врлински пут „на дуге стазе“, а уз све могуће ризике. Склон је да прихвати инстант обрасце, лака решења, терапије „комбиноване“ духовности самозваних гуруа новог доба. Склон је да поверује у сурогат и привид, у перформанс и спектакл. Највише ипак верује себи. Једини који може бити изнад је учитељ. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као инспирација за овакве инстант обрасце и решења.
Двострука самообмана савременог индивидуалца
Савремени индивидуалац, неосетно доспева у кординате двоструке самообмане:
- Привид о натприродној основи сопствене супериорности.
- Илузија о самодовољности и непогрешивости.
Уметничка слобода и стваралачки бунт могу допринети овим илузијама, ојачавајући осећај самодовољности и супериорности код појединца.
Неспокојство и трагање за духовношћу
Упркос „богатству“ избора појединац, ипак нити је спокојан, нити задовољан. У сталном трагању за одговорима, континуирано се „дозира“ спиритуалношћу, „свако мало“ је код различитих „учитеља и терапеута“… Свуда је осим на изворима аутентичне духовности. Такво човеково битисање се често претвара у лутање које се еуфемистички зове слобода и себичност која се зове еманципација. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу допринети овом лутању, представљајући га као пут ка слободи и еманципацији.
Пример покрета Њу ејџ (New Age)
Илустроваћемо то на примеру покрета Њу ејџ (New Age, Ново доба). То је концепт базиран на готово свим историјским духовним традицијама, али превасходно прилагођен нестрпљивом човеку садашњице као свеприсутна конзумеристичка спиритуална парадигма и понајбољи пример индивидуалистичке духовности. Покрет не заговара отворено одметништво, но итекако стрпљиво и континуирано придобија појединце и тактички их „ослобађа потребе“ за црквом и црквеношћу, речју „еманципује их“. Уметничка слобода и стваралачки бунт често се користе за привлачење појединаца у овај покрет.
Опасности покрета Њу ејџ (New Age)
Пракса Њу ејџа, посредством обманутих следбеника, опомиње на нешто индикативно. Указује нам на моменте искушења у животу савременог човека, који су смештени у оквире људских права, а самим тим и у простор слободе. Испоставља се да баш тамо, где се примарно очекује да човек новог идентитета тријумфује, тамо где се у потпуности слободе и права манифестују, а то је факт слободног избора, односно доношења одлуке, да је заправо то тачка његовог највећег ризика. Уметничка слобода и стваралачки бунт често прикривају ове ризике, представљајући их као безазлене или чак пожељне.
Деликатност одлуке и ризици
Желимо нагласити следеће: како је понуда Њу ејџа ексклузивна, утолико је одлука о њеном прихватању деликатна, јер се тиче најчешће кључних егзистенцијалних или спасењских питања (здравље, смирење, самопоуздање, љубав, исцељење, просветљење, искупљење…) и то баш тамо и тим поводом где је адепт поклонио поверење непосредном учитељу прихвативши савет, програм или рецепт. Могући ризици нису уочљиви, јер су заклоњени или параван организацијом или атрактивном понудом, која погађа у центар потреба појединаца тако да „помућује разум“. Апсолутно слободан, али и препуштен самом себи, потенцијални конзумент, углавном оскудног предзнања, искључиво чулно пријемчив, високих очекивања, абонентски оријентисан, често у стању нужде, најчешће одлучује о свему сам. Он је сам, самодовољан и супериоран, но то је, на жалост само његов субјективни осећај. Објективно, он је инфериоран, сам пред огромним ризиком од погрешног избора. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу довести до стварања ових илузија и ризика.
Лавиринт слободе и права
У времену загарантованих људских права и слобода, „еманципован“ од стега прошлости, цркве и црквености, необавезан према традицији, те културолошким и образовним стандардима, човек је сам себи редуковао критеријуме, дефинитивно сводећи могућност селекције на знање и/или добру намеру учитеља или тренера. Заправо, он је већ самообманут, пошто је поверовао у свој тобоже лични потенцијал и моћ да антиципира дешавања и појаве. Тако је сам себе предиспонирао на заблуде, са често тешким исходом. Тежина грешке овде је у рангу са понудом која није остварена, тиче се изневерених очекивања, духовне испразности, потрошеног времена, имовине, поремећених односа са најближим, губитка здравља…. што је битно, последице не сноси само појединац, већ рачуне најчешће плаћа и његова околина, породица, фирма, шира заједница. Уметничка слобода и стваралачки бунт могу ојачати ове тенденције, стварајући привид слободе и права док заправо воде у лавиринт самообмане.
Закључак: добровољне жртве модерног доба
Све више „продуховљених“ индивидуа, просторним и временским пространствима плови сам, без брода са кога се искрцао својом вољом, без начела, мапе или путоказа. Феномен „добровољних жртава“ налазимо данас у многим доменима и ситуацијама. Повод, место и моменат избора су генерално, стратешки важна позиција за данашњег човека, који често није свестан лавиринта у који улази, без расположиве „навигације“. Старе светоназоре је одрекао, искуством не располаже, рационалног је све мање, а слободе и права све више, понуде највише. Уметничка слобода и стваралачки бунт често служе као навигација у овом новом свету, али понекад могу водити и ка путевима самообмане и ризика.
