Стојећи у Истинској Светлости 肃立在光中


Духовни пут једног кинеског научника ка Православној цркви
一位华人学者进入东正教的属灵之旅

Напомена уредника портала China Source: Зашто би један протестантски научник из Кине, дубоко укорењен у вишедеценијском искуству учествовања у хришћанском “house church life” и са теолошким образовањем, прешао у Православље? Ово питање отвара дубља разматрања у вези са духовним развојем, традицијом и људским тежњама. Животна прича Марка Шана пружа јединствен увид у трагање једног човека за оним што он сматра пуноћом хришћанског живота – нечим древним, конкретним и духовно јаким. Не желећи да заузме став за или против његовог трагалаштва, овај текст износи његову причу као допринос актуелном дискурсу о вери, променама и поновном откривању заборављених истина у оквиру кинеске цркве на глобалном нивоу.

Завирити у непознато
Једне вечери уочи Божића 2019. године, Марк Шан дошао је у једну цркву на периферији Бостона ради вечерње службе коју су служили отац Спиридон, који је саградио храм, и монах Герман. Светлост која се кроз прозор изливала из олтарског простора нежно је миловала његове очи. Тог дана, присећа се, „видео сам нешто што није од овога света. Можда слично  Мојсију када је видео купину која гори у пустињи. Од тог тренутка знао сам да сам закорачио у другачију реалност хришћанске духовности.“

Ово искуство би се лако могло протумачити као резултат деноминацијске промене. Међутим, за Марка – искусног члана протестантске деноминације под именом Кинеске домаће цркве, теолога и научника са две докторске дисертације (и трећом у припреми) – та промена је била далеко радикалнија. Он наглашава да се ту није само радило о преображају, већ о заокруживању целине. „Нисам променио традиције“, каже он. „Само сам се попео на виши ниво.”

Од Синђанга до академије
Марк је започео своје духовно путовање у кинеском Синђангу, где се током студија упознао са хришћанством захваљујући свом омиљеном америчком професору.

И закључио: „Протестантска традиција је величанствена и снажно коришћена од Господа Исуса Христа у Кини, али она мени није била довољна. Увек сам веровао да у Божанској истини Јеванђеља мора постојати нешто више.“ Његова академска каријера трпела је због његовог конзервативног теолошког става. Године 2010. био је подвргнут извесној врсти идеолошког „преваспитавања“ у једној школи у Сједињеним Државама, што је упоредио са политичким „сеансама испирања мозга“ које је доживео у Кини. Године 2018. дисертација му је одбијена на једном британском универзитету због наводне „хришћанске пристрасности“.

Временом, та првобитна чежња уступила је место дубљем интересовању – потребом за оним што назива „опипљивим Божијим присуством“, натприродном стварношћу која му је недостајала у дотадашњем искуству вере. Након доласка у Сједињене Државе ради теолошких студија, он приводи крају своју трећу докторску дисертацију, пошто су претходне две биле осујећене, како он наводи, услед академске дискриминације. Себе назива „научником кога је Бог призвао“ да буде посвећен приближавању вере и академског света, као и неког ко ће имати пророчку улогу кроз своја академска открића. „У протестантизму сам осећао да мој духовни живот стагнира“, каже он. „Чак и у оквирима теолошких система, осећао сам се све немоћније.“

Повратак Цркви
У току 2016. године, у атмосфери све већег обесхрабрења, једна новинска вест о ставу Русије поводом истополних бракова привукла је његову пажњу. Подсетила га је на једно старо предавање коме је просуствовао у Бостону 2010. године, о Православној цркви и њеној древној литургији. Одлучио је да посети једну руску православну цркву недалеко од свог дома. Прва посета га је разочарала. „Ништа се није догодило.“ Али три године касније, уочи Божића, поново је ушао у храм – и овога пута, нешто се променило.

Православно богослужење, сматра Марк, суштински је везано за сусрет. „То није рационално искуство,“ каже он. „Већ телесно, ментално, духовно. Стојиш, ћутиш, посматраш светлост  и иконе око себе, слушаш појање и молиш се Исусовом молитвом.“

Прихватање Исусове молитве и исихазма
Та молитва — „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ – постала је жила куцавица његове нове духовне праксе. Под утицајем учења (поука) оца Спиридона и кинеског научника Џан Бајчуна, уз додатну надахнутост делима Светог Григорија Паламе, класичним списом Лествица божанског успињања, као и философским делом Синергијска антропологија Сергеја Хоружија, Марк је усвојио древну традицију познату као исихазам – мистичку праксу засновану на разликовању Божанске суштине и енергије. У њој је препознао револуционарни теолошки израз са преображајним могућностима. Присуствовао је православним литургијама и до десет пута недељно, а у јануару 2025. године посетио је и Свету Гору. „Мој ум, моје срце, мој дух, па чак и тело — све је било преображено,“ каже он. „Доживео сам то као тоталну промену набоље.“

Осврћући се на време проведено на Светој Гори, Марк наглашава колико је сам физички амбијент — цркве, иконе, архитектура — обликовао његово искуство молитве и oсећај Божијег  присуства.

Када су га упитали да ли га овакво поимање сакралног простора подсећа на традиционалне кинеске концепте попут фенгшуија, застао је на тренутак и замислио се.

„Постоји велика разлика,“ одговорио је. „Фенгшуи настоји да манипулише енергијом ради људске добити – што је, из хришћанске духовне перспективе, демонски приступ. Сакрални простор у хришћанству не служи за управљање духовним силама, већ за потпуно препуштање реалности Божијег присуства које се пројављује кроз Његову Цркву. Архитектонски стил, иконопис, богослужење – све то не храни его, већ преображава срце.

За Марка, православно поимање простора нема везе са сујеверјем, већ са теологијом оваплоћења: Бог сусреће човека не само у духу, већ и у простору и времену — кроз места, историјске догађаје, предмете, божанску енергију, мудрост и лепоту, као део Његовог домостроја спасења.

Ван цркве, Марк је уткао исихазам у свој свакодневни живот. „Молим се Исусовом молитвом док возим, ходам или стојим пред “православним молитвеним углом” који сам поставио код куће – са кандилом, иконама и Библијом,“ објашњава он. „То је начин да будем у сталном контакту са Богом.“ Пред спавање и по буђењу, такође се моли у тишини, оснажујући се оним што назива „дневном дозом унутрашњег преображења.“

Није то задржао само за себе. После крштења 2021. године, почео је да дели своје искуство са другима. Један пријатељ, Стивен Гао из Чикага, почео је да се усрдно моли Исусовом молитвом и убрзо се придружио Марку у вођењу интернет заједница. „Почело је као зрно горушичино,“ каже Марк. „А сада имамо више од десет кинеских верника који су на овом путу, или га барем истражују.“

Неки су у почетку били неодлучни. „Рекао сам им – само пробајте. Када то сами доживе и осете, онда и разумеју,“ каже он. „Многи су ми се захвалили, рекавши да сам поделио велико духовно благо са њима.”

Искрен осврт на кинеско хришћанство

Маркова критика савременог кинеског хришћанства је оштра. Иако потврђује значај протестантске обнове која је започела 1979. године, он верује да тој обнови недостаје оно што назива „средишњим натприродним нивоом“ — појам преузет од мислиоца Пола Хиберта. Према његовом мишљењу, вековни утицај таоизам и будизма оставио је дубок траг на кинеску духовност, чинећи је претерано испуњеном емоцијама и сујеверјем. „Чак је и кинеским хришћанима потребно дубоко обновљење ума и духа“, каже он. „Без очишћења од гностичких навика ума и духа, не можемо у потпуности доживети духовно ослобођење које нам нуди Јеванђеље.“

Исихазам види као кључни недостајући елемент. „Он нас поново повезује са Божанском енергијом и силом,“ објашњава он. „То је као да се укључите у духовну утичницу и интернет – не да бисте само веровали, већ да бисте и искусили. Проблем није толико у форми, већ у суштини и истини на којој се базира.“ Он верује да Православље враћа тај изгубљени поредак. „Позвани смо не да јуримо за осећањима или мистеријама,“ каже он, „већ да се освећујемо кроз Истинску Светлост Христову и дејство Светога Духа.“

Вера и академски свет: двосмерни утицај
Марк наводи да је његово теолошко истраживање изразито обогаћено искуством православне традиције. Проучавање исконског хришћанства, нарочито у Централној Азији, продубило је његово разумевање често занемарених духовних блага, као што је исихазам. „Као хришћански научник“, каже он, „имам обавезу да своја открића представим — не као догме, већ као духовно наслеђе – Кинеској цркви на трајан увид и промишљање.“

Књиге, Јутјуб и тихо сведочење
Марк не види себе као некакав “духовни ауторитет”, већ као неког чија је улога да се бави открићима. Нада се да ће писати више о својим закључцима, како у академском, тако и у духовно-поучном формату. „Нема потребе да почињемо од нуле“, каже он. „Православна традиција је сачувала духовна блага кроз хиљаде година. Моја одговорност је да помогнем Кинеској цркви да се сети онога што је давно заборављено.“

Данас Марк води Бостонски институт за кинеске академске студије и његов Јутјуб канал, где представља руску православну духовност све већем броју пратилаца. Са Стивеном Гаом ради и на оснивању православне заједнице за кинеске вернике. Планира да објави и своју другу књигу под називом Пригрлити Истинску Светлост у Христу, коју види као наставак приче свог духовног преображаја — најпре од традиционалне кинеске религије ка протестантском хришћанству („Био сам изгубљен, али сам се пронашао“), а онда од протестантизма ка Православљу („Био сам слеп, а сада могу да видим“).

Марк не убеђује друге да се преобрате. „Останите у деноминацији у којој сте“, поручује он. „Али усавршите своју духовност.“ За њега, православље није питање промене хришћанске деноминације, већ поновног откривања онога што је некада био централни део ранохришћанске вере – то јест истине која, по његовом уверењу, и даље блиста истим сјајем.

Читајући о његовом искуству, преиспитујмо своје
На крају Маркове приче, остаје не само његово лично сведочанство, већ и позив на размишљање. Његове речи су можда оштре, па чак и узнемирујуће, али иза њега стоји исконска чежња за дубином, лепотом и целовитијом вером – оном која је укорењена у сили и тајни Божијој. Без обзира на то да ли читаоци деле његове теолошке закључке или не, његово духовно путовање позива све нас да се преиспитамо колико пажљиво слушамо, на који начин славимо Бога и колико пажљиво чувамо духовна блага која су поверена васељенској Цркви.

Текст представља превод Мисионарског одељења АЕМ са странице »ChinaSource, https://www.chinasource.org/resource-library/blog-entries/standing-in-the-true-light

© 2025 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Емисија на Курир телевизији: „Нова религија“

Катихета Бранислав Илић: Снага материнске вере и љубави

Секте и манипулативна деловања нови трендови – Зоран Луковић

Катихета Бранислав Илић: О славском сабрању и мисији

Слава Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

ДОКАЗИ НАШЕГ ВРЕМЕНА (уживо презвитер Александар Милојков, 3. мај 2025. у 21.30)

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.