*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 1. фебруара 2026. године.
Још у раним хришћанским временима, један византијски цар је рекао: “Величина једног народа не гледа се по броју људи ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе, колико је тај народ изнедрио из себе угодника Божјих”. Ако бисмо ово узели као мерило, онда српски народ јесте велики и благословени народ, јер је светородна лоза Немањића дала велике светитеље и просветитеље, и тиме српски народ привела Богу и богопознању.
Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божјем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира и дода још које слово у славу светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио светим.
Колико је то тешко, у име свих нас који се усуђујемо да о светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: „Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божјег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима?“
Растко Немањић, у монаштву Сава је кренуо духовном стазом борбе и прегнућа, да се усавршава по правилима Христовог учења. Као искусан борац на путу Јеванђеља, свети Григорије Богослов каже: „Небављење разним стварима, највеће је од свих дела“.
Размишљајући о овој светоотачкој мисли, пита себе млади Растко: „Чији сам ја слуга и изгубљени син?“ И одговара: „Богом ћу се хвалити у сва времена и Твоје име ћу исповедати до века“ (Пс. 43, 8), и „Господе, открих ти живот свој“ (Пс. 55, 8). Свети Сава је богодостојно у обе руке узео срце своје и као благоугодну жртву узнео је Богу. А Бог му је из Свог небеског обитавалишта ниспослао благослов и дар Духа Светога.
У тропару његовог свештеног спомена, појимо да је он „наставник пута који води у живот вечни“. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају. То су вечне вредности као што су истина Божја, правда Божја, љубав Божја, милосрђе Божје. Он нас је увео у заједницу Божјег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености појединих народа, него се сви народи, као и сваки човек поименично, препознају по својим даровима којима обогаћују заједничку духовну ризницу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Рад светог Саве на просвећењу српског народа започео је његовим доласком из Свете Горе у Србију, односно од преноса моштију свога оца преподобног Симеона из манастира Хиландара у манастир Студеницу. Од тог времена Студеница је постала центар српско-црквеног и просветног живота. Његов строги монашки живот нарочито у испосници Студеничкој, његова мисионарска путовања и неуморно ревновање за веру, чинили су да је народ гледао у њему истинског просветитеља и светилника. У том духу његов биограф Доментијан и каже:
„За колико времена остаде ту (у Србији), не престаде учећи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божјем и казујући, и показујући сам собом узоре врлине, избирајући боље богоразумље и све предлажући деци свога отачаства, и водећи ка богољубљу, а одгонећи превару болести која уништава душу, хотећи по Божјој вољи све уместити у Царство небеско”.
Стопе светог Саве су проходиле и на тајанствен начин доспеле на све четири стране света. Ено његових трагова у Аустралији, где су му два манастира посвећена; ето тих истих трагова и у Америци, у Либертивилу, где, такође, постоји манастир светог Саве, а о црквама и да не говоримо. Овај дивни угодник Божји је сведок испуњења пророштва псалмописца Давида који говори: „По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове“ (Пс. 18, 5). На који год континент да је крочила нога Србинова тамо се чуло за лик и дело нашег светог оца Саве. Његове топле молитве, које непрестано излива пред Престолом небеског Владике Христа буде јеванђељску веру у срцима верних; силина речи његових велегласно одјекује и попут квасца духовног чини да нарасте свака добра мисао у уму нашег народа ма где се он налазио.
Свети Сава је народни учитељ и просветитељ, саветодавац и лучоноша српског духовног бића. Он обличава све што је најбоље и најузвишеније у српском народу. Иако живи у свакој српској души, ипак је он највише прослављен кроз Цркву и школу. Заслугом светог Саве, свака школа је постала храм науке. Својим вредним, преданим и смиреним радом, свети Сава је помагао сиромашне, прекоревао лење, срамотио непристојне, кудио лажљиве и кривоклетнике, па су иза тога произашла правила моралног понашања која до данас имају тежину.
За време Другог светског рата, из пера и срца преподобног Јустина ћелијског, настала је књига под називом „Светосавље као философија живота“. Управо се тада по први пут појављује појам светосавља. Светосавље има велики значај за наш народ и за нашу Цркву, па зато можемо говорити о Светосавском народу и Светосавској Цркви. Светосавски пут нас је увео на православни пут, тојест Христов пут.
Наши велики преци су упоређивали светог Саву са стубом који је Бог одредио да дању и ноћу светли и блиста у Српској цркви и српском народу кроз васцелу нашу историју. И заиста, свети Сава је вековима стајао и непорочно ходио творећи правду и говорећи истину из срца свога (ср. Пс. 12,2), указујући Србима на путеве којима имају ходити у свакој прилици и неприлици. Он је наш Мојсије, наш највећи српски светитељ, духовни и народни вођа и први архипастир наше Цркве, а самим тим и народа.
У дан свештеног спомена светога Саве, литургијска радост и евхаристијски мир се уноси у све школе. У кнежевини Србији, 14. јануара 1840. године за школску славу је проглашен Савиндан, празник великог српског просветитеља и заштитника школства, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства и здравства. Прва прослава светог Саве као школског патрона одржана је 1812. године у Земуну, одакле се брзо проширила у све делове српства, а химна светом Сави је први пут изведена 1839. године у Сегедину.
Заједно са црквеним химнографом узносимо похвалну песму нашем молитвеном патрону и наставнику пута који води у живот: „Хвалимо те достојно, богомудри оче наш Саво, као проповедника једнаког са апостолима, и са светитељима истога духа, испосницима саподвижника, и пастира изабранога, милостиње милостивог податеља, и јер си ти боготочном реком твоје науке безаконе јереси потопио. Речима твоје науке српска се црква украсила, и сада се радује православљем, па са твојим чедима, свето твој спомен славимо, Саво оче преосвештени, ти си са светитељима исте славе, и са ангелима као предводник молиш се за душе наше“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
