Kосмологија и богословље у дијалогу
Језици ће замукнути, знање ће престати. (1.Кор. 13, 8)
Ја сам светлост свету. (Јн. 8, 12)
Светлост и знање стоје у занимљивом односу, како у савременој космологији (науци) тако и у хришћанском богословљу. У савременом космолошком моделу Великог праска (Big Bang), у строго емпиријском смислу, светлост представља прву директно опсервабилну стварност. То, наравно, не значи да је и у онтолошком смислу светлост прва реалност и да пре ње ништа не постоји. Али, светлост је први носилац опсервабилности, односно онога што у науци називамо знањем. У библијском опису стварања светлост је, могли бисмо тако рећи, прва дефинљива стварност – нама и данас позната управо као светлост. И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост. (Пост. 1, 3). Занимљиво, ни у библијском опису ово не значи да је светлост у онтолошком смислу прва створена реалност. Јер испред ње стоји: У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше безоблична и пуста, и беше тама над безданом…(Пост. 1, 1-2). Безоблична и пуста земља (јевр. tohu–va–bohu) представља нешто што је немогуће описати, нешто слично античком грчком почетном хаосу. Јер, како описати нешто што је без облика, када је и само описивање заправо мисаоно уобличавање стварности, поимање – другим речима, то је знање. Стога, и по библијском опису стварања, могли бисмо рећи да је светлост прва опсервабилна стварност. Та линија која дели оно опсервабилно, од оног што, иако постојеће, није опсервабилно у науци се назива Планкова ера. Светлост је, дакле, изнад Планкове ере. У првој глави Књиге Постања, да је метафорично назовемо богословска „Планкова ера“, била би граница између другог и трећег стиха.
У савременој космологији, светлост и данас представља основни носилац информација о опсервабилном космосу. Тумачење тих информација је оно што у науци називамо знањем. Информације о космосу долазе нам посредством фотона — светлости, која од посматраних објеката стиже до нас и носи запис о њиховој природи. Брзина светлости је највећа могућа брзина у космосу и износи око 300 хиљада километара у секунди. Обзиром на незамисливо велико пространство космоса, удаљеност објеката у њему меримо светлосним годинама – то је раздаљина коју светлост, са поменутом брзином, пређе за годину дана. Рачун је следећи – једна година има 365 дана; један дан 24 сата, један сат 60 минута, а један минут 60 секунди. Ако израчунамо колико једна година има секунди и помножимо тај број са 300 хиљада, добијамо раздаљину од једне светлосне године у километрима. Број је огроман – а то је само једна светлосна година! Ако кажемо да је нама најближа звезда изван Сунчевог система, Проксима Кентаури, удаљена 4,24 светлосне године, што је око 40 билиона километара, или 40 хиљада милијарди километара, онда увиђамо колико је пространство космоса. Сонда Војаџер 1, која је са Земље лансирана давне 1977. године и наставља да се креће брзином око 17 километара у секунди, прешла је тек раздаљину од једног светлосног дана. До поменуте Проксиме Кентаури требаће јој још око 70 до 80 хиљада година! До најближе звезде! Наша галаксија Млечни пут је такође незамисливо велика. Њен пречник износи око 120 хиљада светлосних година – то значи да светлост са једног краја галаксије на други путује 120 хиљада година, брзином 300 хиљада километара у секунди! А наша галаксија је тек једна кап воде у океану космичког бескраја. Нама најближа друга галаксија, Андромеда, са којом смо у гравитационој интеракцији, удаљена је од нас 2,5 милиона светлосних година! Наша галаксија и Андромеда, због поменуте гравитационе интеракције, иду у сусрет једна другој и по научним проценама могуће је да ће се сударити за око 4-5 милијарди година. Ако до судара дође, највероватније неће доћи до сударања звезда и планета – јер ће раздаљине између њих остати огромне и након могућег судара и стапања две галаксије у једну.
Из овога што смо навели треба издвојити једну важну чињеницу. Посматрајући објекте у космосу око нас, ми заправо посматрамо светлост која је од њих до нас стигла. С обзиром на њихову удаљеност и брзину светлости, ми увек гледамо прошлост. На пример, када би наше Сунце тренутно нестало, ми бисмо то приметили тек за неких осам минута – јер толико светлости треба да стигне од Сунца до Земље. Да нестане Андромеда, то бисмо сазнали тек за 2,5 милиона година. Ако бисмо имали довољно јаке телескопе да можемо да видимо јасно звезде и планете у галаксији Андромеда, видели бисмо их онако како су изгледали пре 2,5 милиона година, односно у оном тренутку када је светлост од њих кренула ка нама. Да у овом тренутку нашу планету посматрамо из галаксије Андромеда, видели бисмо Земљу без људи, а из неке удаљеније галаксије, која се налази на 60+ милиона светлосних година од нас, на Земљи бисмо видели диносаурусе. Дакле, наше знање је, условно говорећи, светлост која је стигла до нас и оно је као такво увек ближа или даља прошлост онога што посматрамо. Неке звезде које посматрамо можда више не постоје, а ми их и даље видимо да светлуцају на небу. Када тренутак њиховог „гашења“ стигне до нас – то јест, када до нас стигне тренутак престанка емитовања светлости са далеке звезде – то ће бити и крај нашег знања о њој. Али, парадоксално занимљиво, ми ћемо је знати као „живу“, још дуго времена након њене „смрти“.
Знање је, дакле, ношено светлошћу која долази до нас. Оно путује ка нама. Али, оно, иако је одапето ка нама, ипак и одлази од нас и доћи ће тренутак када ће заувек отићи – знање ће заувек престати. Наиме, чињеница је да се космос шири – простор се шири. Зато се удаљене галаксије удаљавају од нас – јер се простор између нас растеже, шири. То ширење простора одвија се брзином већом од брзине светлости. То није у контрадикцији са оним што смо рекли о брзини светлости, као највећој могућој брзини у космосу. Јер овде се не ради о кретању било чега у космосу, него о растезању, ширењу самог простора. То ширење простора је брже од светлости. Због тога у космологији постоји космички хоризонт. То је граница опсервабилног космоса и она данас износи у пречнику око 92 милијарде светлосних година. Иза те линије хоризонта постоји космос, али није доступан нашем посматрању због тога што светлост са звезда иза космичког хоризонта не може никада стићи до нас – јер је брзина ширења простора, која константно повећава раздаљину између нас и звезда иза хоризонта, претиче. Једноставније речено, простор, а тиме и раздаљина између посматрача и посматраног, се брже шири него што светлост путује кроз тај исти простор. Ако замислимо простор као веома дугу траку која се креће, а светлост као нас који трчимо по њој, аналогија би била следећа. Ми смо се на траци која се креће упутили из тачке А у тачку Б, али трака много брже окреће у супротном смеру него што ми трчимо. Зато нам тачка Б, иако ка њој трчимо, бива све даља и недостижна. Како се космос даље буде ширио, удаљене галаксије које сада можемо да посматрамо, наћи ће се иза космичког хоризонта. То значи да их више никада нећемо видети, јер ће светлост која од њих путује ка нама изгубити битку брзине са ширењем простора, односно брзином увећања раздаљине између њих и нас као посматрача. У некој далекој будућности, садашња космологија, укључујући и обсервабилно знање о Великом праску, више неће бити могућа, јер ће све отићи иза космичког хоризонта, односно иза линије опсервабилног космоса. Све, изузев наше мање локалне галактичке групе, која је везана снажнијим гравитационим интеракцијама.
Овде бисмо могли да кажемо да пророчке речи апостола Павла да ће знање престати, делују као „научно потврђене“. Наравно, не у буквалном смислу. Јер апостол Павле не говори о престанку знања у смислу научне космологије, него у смислу посредног богопознања. Све то што је било посредно познање Бога, а ту је итекако и природна теологија, престаће у есхатолошкој равни, када ће остати само, како апостол даље каже, љубав – као пуно богопознање и гледање лицем у лице: Јер сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. (1.Кор. 13, 12) Дакле, ове реченице апостола Павла се односе на богопознање, не на научно знање. Али, ове речи су толико снажне, толико потентне, да смислено могу описати и поменуте чињенице у научној космологији – поготово ако имамо у виду да и космологију можемо посматрати из угла природне теологије: Небеса казују славу Божију и дела руку његових гласи свод небески. (Пс. 19, 1) Научно знање, када је космологија у питању, оно знање какво данас поседујемо, заиста ће престати – онда када простор заувек од нас одвоји носиоца информација, на којима смо темељили своје научне знање – светлост. А када такво знање престане, онда ће заиста и језици замукнути – јер нећемо имати више информација о којима бисмо говорили. Створена светлост, иако најбржи тркач у космосу, губи битку са бржом „траком“ простора кроз који трчи – јер у смеру ка нама, та светлост „трчи“ у супротном правцу од простора. Зато, иако иде ка нама, она заувек одлази од нас. Заиста, знање ће престати и језици знања ће замукнути.
Често се Светом Симеону Богослову приписује реченица: Није знање светлост, већ је светлост знање. Колико је мени познато, Свети Симеон је нигде није написао у овом облику, али она јесте барем парафраза његовог учења о богопознању и нествореној Светлости. Светитељ је учио да интелектуално, теоријско-богословско знање о Богу не може истински расветлити Бога – у том смисли, знање није светлост. Право богопознање је учествовање и опитовање нестворене божанске Светлости, оне таворске Светлости, коју су угледала тројица апостола (в. Мт. 17, 1-9; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36). У том смислу, светлост је знање. Сам Господ каже: Ја сам светлост свету, ко за мном иде неће ходити у тами, него ће имати светлост живота. (Јн. 8, 12) Ова нестворена Светлост је истинско знање и она не одлази од нас, него долази ка нама: Да, доћи ћу скоро. (Отк. 22, 20).
Занимљива је, дакле, ова паралела светлости као знања у науци и богословљу. То јесу две светлости – створена и нестворена. Прва, створена, одлази од нас – и знање ће у том смислу заиста престати. Друга, нестворена, долази к нама и већ је ту. Она је, наравно, пре свега богопознање. Али, одважио бих се да кажем да ће она бити и коначно познање онога што сада делимично познајемо кроз створену светлост. У том смислу бих протумачио и Псалам: У светлости Твојој видимо светлост. (Пс. 39, 9) У светлости богопознања, у нествореној светлости која долази к нама и већ је ту, познаћемо коначно и оно што сада делимично знамо преко створене светлости, која одлази од нас. Мислим да је то смисао и ових речи Светог Максима Исповедника, који говорећи о есхатону каже:
Јер тада, како ми се чини, спознавши и суштинско постојање бићâ – односно шта су она и како и од кога постоје – више се нећемо својевољно кретати ка нечему да бисмо га познали, пошто ће већ бити употпуњено наше знање о било чему што је после Бога [то јест, знање о створеном космосу], а једино што нас очекује, саобразно свакоме од нас, јесте уживање у бесконачном и божанственом и недокучивом познању у којем ћемо заједничарити. (О разним недоумицама, 2).
Презвитер др Александар Милојков
