*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 8. фебруара 2026. године.
„Сећање на велике људе из прошлости и на њихове заслуге представља не само израз благодарности једне генерације за наслеђена материјална и духовна добра, него је то и доказ њених здравих духовних снага, здравог расуђивања и правилне оцене давних догађаја и личности које су их стварале.“
Овим речима блаженопочившег патријарха српског Германа, које је изговорио на прослави великог јубилеја – 800 година рођења светога Саве, истакнута су три значајна момента за живот сваке генерације – сећање, расуђивање и настављање дела великих људи претходних генерација. А највећи од свих великана из нашег народа кога се непрестано сећамо, о коме стално промишљамо и чија дела следујемо је несумњиво свети Сава.
Прослављамо светог Саву, јер је он прославио Бога светом вером и светим животом по тој вери и зато је и сам прослављен славом непролазном. Прослављамо светог Саву јер је он постао обиталиште Духа Светога, кроз чија уста је говорила Премудрост Божја, чије је срце било испуњено разумом, знањем вечним и непролазним, познањем тајни овога света, познањем смисла људског живота, знањем о томе како треба човек да живи овде на земљи и знањем о живом и вечном Богу. То знање о Богу није било само интелектуално већ знање које је плод заједничарења са Богом. Другим речима, свети Сава је Бога познао и као Божји човек био је од Бога познат.
Прослављамо светог Саву како би нам његова вера и живот, оличени и испуњени у прихватању двеју новозаветних заповести – о љубави према Богу и о љубави према ближњима (Мт. 22, 37-39), били путоказ ка смислу нашег живота и пута којим се тај циљ може постићи.
Чиме је то Свети Сава велики и славан?
Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу, Растко, преобразио себе у светог Саву, и постао највећи светитељ и просветитељ рода српског и непобедиви духовни војсковођа нашег народа на свим бојиштима. Обучен у свеоружје Божје, у јеванђелску истину и правду, љубав и смирење, молитву, пост и милост, веру и трпљење, он је из века у век водио наш народ из победе у победу. Он и данас води, из победе у победу, сваког Србина али и сваког другог човека који истински живи по Богу.
Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио свети владика Николај.
„Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада, дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“
Ове речи нам је на великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове. Кроз историју човечанства, царства су долазила и пролазила, завојевачи надирали и нетрагом нестајали, али само је Светосавска Црква Христова за све то време достојанствено и одважно сведочила своје неодступно следовање идеалима Неба, остајући притом на свим овоземаљским голготама уз род Немањин и Савин, неуморно га тешећи и крепећи да издржи и сачека зору сопственог васкрсења.
Преносећи нам искуство праве вере, свети Сава нас је научио да је потребно да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божју”. Против ког зла треба да станемо и на шта нас то позива свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога.
У Телу Христовом – Цркви, као икони Царства Божјег, имамо службе без којих Црква не може да постоји: епископску, презвитерску, ђаконску и службу народа Божјег. Јерархијски поредак не говори о подређености или мањој важности неких од њих, већ говори о односу међу члановима Цркве. Те службе иконизују есхатолошку реалност сабрања народа Божјег око престола Божјег.
Управо у контексту Цркве као заједнице данас се сећамо светог Саве, епископа Цркве Божје. Приповедање о светом Сави не би требало да нас одведе у његово одвајање од Тела Христовог. Све особености које су красиле личност светог Саве, никада не треба да буду самодовољне, као оне које су плод генијалности његовог духа, и као такве да се величају, без сагледавања чињенице да је свети Сава сву своју делатност заснивао на заједници са осталим удовима Тела Христовог. Целокупан опус његове делатности можемо свести на испуњење Христових заповести о љубави према Богу и љубави према ближњима, а то се једино остварује кроз живљење у Цркви. Мимо Цркве о њему бисмо могли говорити као моралном човеку, вештом дипломати, народном просветитељу, тактичном организатору. Али све те одреднице, када се укључе у Цркву, добијамо светитеља Цркве Божије, који то не постаје захваљујући претходним одредбама, него кроз заједницу са Богом.
Сва делатност светог Саве имала је за циљ мисионарско призивање народа ка Цркви, но, не у смислу квантитативног прибрајања стаду Христовом, већ у личносном учешћу сваког понаособ у спасењу кроз Цркву. Спасење у Цркви подразумева избављење од смрти и пропадљивости, а то се једино постиже кроз заједницу са Христом Животодавцем, и само тако можемо живети вечно. Свети Сава поручује у свом Хиландарском типику: „Све што чух рекох вам, да и ви имате заједницу, а заједница је наша са Оцем и Сином његовим Исусом Христом“. У Цркву, као заједницу призани су сви, без обзира на припадност некоме народу, без обзира на расу, пол, узраст. Многобројна путовања светог Саве по разним пределима, како међу православним народима, тако и међу инославним, сведоче нам да је свуда приман са великом срдачношћу, јер је свуда проповедао и сведочио о Истини, не као некој идеологији заснованој на људским умовањима, већ о Истини која је конкретна Личност, оваплоћени Христос.
Имајући пред собом лик светог Саве и следујући његов свештени пример, из дубине свога бића упућујемо молитвени вапај да нас молитвено покровитељство светога Саве увек закриљује и чува, упућујући нас да увек ходимо путем правим и благословеним, путем који је поплочан и трасиран љубављу на коју смо сви призвани. Заједно са црквеним песником молимо се светитељу нашем: „Као сунце засија спомен светитеља Христовог, и срца верних духовно просветљује, па и ми то данас светло служећи, молебно њему ускликнимо: Радуј се снаго целомудрија, радуј се јер си нас штитом уздржања оденуо; Радуј се првопастиру и учитељу христоименитог твога народа; Радуј се украсу Цркве, лепото архијереја и монаштва похвало, Саво преосвештени и свеблажени оче, моли Христа Бога непрестано, да мир подари васељени, а спасење душама нашим“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
