Свети Николај – слуга Господњи и небески човек

*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 18. децембра 2025. године.

Радујемо се спомену светитеља Николаја који је свецело у свом животу оваплотио јеванђелске врлине. Свети Николај је живео у далеком времену и далекој земљи, али се његово сећање преноси са генерације на генерацију, из века у век, јер је био велики Божји човек, познат по својим аскетским подвизима, својој служби, својој верној оданости Господу и својој искреној љубави према свима. Због великог значаја овог светилника православља, у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја.

Кротост је посебна врлина. Света Црква слави светог Николаја због ове врлине, јер је он истински показао кротост према свима, па чак и према онима који су га прогонили. Овај светитељ се није разгневио на своје гонитеље, следујући пример свог Учитеља који је са крста узнео молитву за своје прогонитеље. Подражавајући Господњу кротост, поступао је по љубави са онима који су прогонили хришћане и који су га лично подвргавали мукама и свим врстама искушења. „Блажени кротки, јер ће наследити земљу“. Ово обећање Господње се испунило у животу светог Николаја. Овај угодник Божји се слави и као учитељ уздржања. Уздржање се манифестује у многим околностима нашег свакодневног живота, али, нажалост, не обраћамо увек пажњу на то. Оно се састоји од безусловног уздржања од свих порока и страсти. Умереност је била једна од одлика подвижничког живота светог оца Николаја. Није желео много за себе, био је задовољан малим стварима. Његово житије нам сведочи да је све прилоге који би дошли до њега, увек користио да помогне слабима, потребитима и онима који су у било каквој невољи.

Свети Николај је образац вере. У празничном тропару Црква га саборно вековима назива „правилом вере“. Богомудри апостол Павле каже да је „вера основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих“ (Јев. 11, 1). Као што су апостоли молили: „Господе, умножи нашу веру“, као што се отац болесног детета молио: „Господе, верујем! Помози мом неверју“ (Мк. 9, 24), тако је и свети отац Николај за правило свог живота узео веру као водич кроз урвине овоземаљског света и живота који у злу лежи. Следујући речима апостола Јакова да је „вера без дела мртва“ (Јак. 2, 20), свети Николај је изражавао своју веру у Бога, живео је по њој, живео је за добро других, служио је свима, сећајући се Спаситељеве заповести: „Будите милостиви, као што је и Отац ваш милостив“ (Лк. 6, 36).

Свети Николај је заштитник путника, помораца, трговаца и свих који пате, он је молитвени покровитељ оних који су оптерећени бригама и светским тугама, оних који подносе несреће у мору светских страсти. Овом светитељу је Господ дао посебну благодат да притекне у помоћ онима који су у великим тешкоћама. Он долази да свима открије Божју милост, како би кроз ову помоћ и они скрушено и са љубављу притекли Дародавцу ове помоћи — Господу нашем Исусу Христу. Гледајући у лик овог великог Божјег светитеља, ми бивамо поучени и призвани да будемо милосрдни, да притекнемо у помоћ свакоме човеку, пружајући сваку помоћ и пажњу. Свети Николај куца на наша срца подсећајући нас да наша вера потребује конкретна дела, јер ако покажемо милост према ближњима, ни сами нећемо остати без одговора када будемо стали пред Господа.

Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава Мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је патријарх цариградски Герман. У служби светитељу налазимо два кондака. Први кондак је песничко дело светог Теодора Студита, док је други кондак дело светог Романа мелода. Угодник Божји Николај се на основу богате химнографије са слободом може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога, о чему сведоче и следеће стихире из његове службе: „Ти си Николаје као светило незалазно, као сунце васељенско на своду цркве заблистало, тобом је магла страшна одагнана и зима искушења уклоњена, ти си створио дубоко спокојство, зато те како доликује славимо“ (друга стихира на Господи возвах). „Којим венцима похвале да овенчам овог светитеља? Јер мада је телом био и граду Мири, духовно је до сваког стигао ко га чисто воли, и свима је заштитник и заступник и све тужне теши, и свима у невољама је уточиште, он је кула правоверја, и вернима бранитељ, ради њега је Христос побуне противника савладао, јер он има велику милост“ (трећа стихира на Господи возвах). „Твој свети живот се на све стране разгласио, богомудри и свети оче, лепото светитеља и преподобних украсе, и као сунце на земљи си раширио зраке, и срца верних обасјао, зато побожно твој светли спомен служимо, свеблажени Николаје“ (четврта стихира на Господи возвах). „Лепоту свештеничке одежде си делима врлина учинио још светлијим, оче богоносни, зато и нама служиш дивно као свештеник, јер ти си делатељ светих чудеса, и зато нас избави од великих невоља“ (четврта стихира на хвалите).

На крају, поучимо се примером Божјих светитеља, размислимо о њима и упоредимо своје путеве са њиховим. Обратимо пажњу са каквим поверењем у Бога су прихватали све животне тешкоће и проблеме, како су стрпљиво подносили све своје спољашње и унутрашње туге, а нису издали Господа, нити су правили компромисе са својим страстима, чак ни у оправданим случајевима. Имајући пред собом пример светог оца Николаја, видимо светитеља коме је реч Јеванђеља била све! Његове молитве нам дарују божанску благодат која се излива на нас, да ходајући по узбурканом мору овога живота, припремимо себе за сусрет са Господом и улазак у небеску луку Царства небеског.

ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Катихета Бранислав Илић: Сваки хришћанин да прочита Лествицу

О патријарху Павлу у Књижари „Слово“

Срби нису склони сектама, сујеверје опасније за нас

Дискусиони панел: „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“

Катихета Бранислав Илић: Пост је радост душе

О Тесли као хришћанину и философу

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.