„Са каквим похвалним венцима да овенчамо богомудре учитеље, који светлошћу Јеванђеља просветише словенске народе, који су се налазили у тами незнања и сенци смртној“. Црквени песник изражава одушевљење свецеле Цркве које ствара сјајни лик тих предивних Божјих људи и просветитеља словенских и не зна каквим би песмама достојније и заслужније похвалио успомену, подвиг и њихово равноапостолно дело. Света браћа Кирило и Методије као просветитељи словенских народа благопријатни су Богу и велики пред људима, колико и апостоли Христови, због тога их света Црква молитвено истиче као равноапостолне.
Свети Кирило (Константин) је рођен у јулу 826. године, а упокојио се 14. фебруара 869. године у Риму. Свети Методије је рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођени као православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирило одгојен на царском двору, после завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирило постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају међу словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру.
Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирило најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирило је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као словени примили православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за епископа панонског.
Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно наставаљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи јеванђеља и богослужења, а пре свега речи свете Евхаристије. Химнографија њиховог спомена назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности.
Црквени песник нас на више места подсећа да су свети Кирило и Методије словенске народе просветили светлошћу јеванђеља, благодарећи њима засијала је неугасива светлост Христове науке по целом словенском пространству. Свети Кирило и Методије су посејали јеванђелско семе на плодњу земљу, због тога вековима хучи океан словенства и испуњује га хармонијом вере, побожности и културним уздизањима целокупне историје човечанства. Историја је светлим словима забележила заслуге свете браће Кирила и Методија, они су покретани тежњама вере, као верне слуге Божанског Просветитеља Исуса Христа, предали се подвигу и бдењу да би пронашли словенску азбуку, помоћу које би јеванђељска истина била објављена словенским народима. Они су превели са грчког оригинала на словенски језик свештене списе и црквене књиге, да тако јеванђељска просвета продре дубоко у недра народа и да га препороди за нови живот.
Хришћани су вековима изражавали искуство своје вере и унутрашњег сусрета са својим Творцем речима кроз молитву, благодарење и прослављање Бога, богослужењем и појањем, писањем духовних и богословских књига. Реч је израз човекове душе, кроз њу сваки човек открива другоме колико је (или пак колико није) образован, племенит, просветљен, продуховљен. У том духу Црква је мисију ширења речи Божје и истине о Његовом послању међу разне незнабожачке, непросветљене, неписмене народе препознавала као дело и подвиг раван апостолској мисији. Превести некоме на његов језик реч којом се Господ обратио свету и дати тиме шансу да је схвати, јесте сведочанство велике љубави, стваралаштва и жртве. Управо се у томе сагледава значај светих богоносних и равноапостолних Кирила и Методија, учитеља и просветитеља словенских.
Са светим Кирилом и Методијем словени су добили можда више него други народи. Један од наших савремених теолога је лепо приметио да је изазов кириловско-методијевске мисије био двострук – упоредо са христијанизацијом требало је још и постављати темеље култури која се христијанизује. Они су у том благословеном подухвату успели. Њиховим трудом ново вино хришћанства уливено је у нове мехове, који су вешто израђени управо за ту сврху и који баш због тога обећавају да се неће продрети и да ће трајати довека. Дакле, словени су од Кирила и Методија добили не само садржај већ и форму хришћанства.
Наше промишљање о равноапостолним светитељима Кирилу и Методију почели смо ослањањем на химнографију, а у том духу и закључујемо. У слави на Господи возвах, следећим речима прослављамо Господа и Његове угоднике који су удостојени да се назову равним апостолима: „Дођите љубитељи празника, да похвалимо једнаке са апостолима, и украсе архијерејима, а словенским народима просветитеље и усрдне заступнике, па им у похвалним песмама овако рецимо: Радуј се Кирило, позлаћена трубо богословља, јер си тајну Свете Тројице примером сунца објаснио, и тако си хулна уста агарјанска затворио; Радуј се са њиме и ти Методије, јер си се са њиме једнодушно подвизавао, а молитвама и знацима си му помагао; и сада оци свеблажени, не престајте да молите за нас Христа Бога, јер вас са вером и љубављу прослављамо“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 26. маја 2026. године.
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
