У пету недељу свете Четрдесетнице – Великог поста, 24. марта / 6. априла 2025. лета Господњег, навршило се седамдесет година од блаженог престављења Светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере. Овај празнични дан и седамдесета годишњица од светитељевог преласка из смрти у живот, надахњују нас да се опет и опет наднесемо над тајном личности поменутог светитеља који нам својим светим животом упућује смернице за духовни живот.
Кратак осврт на светитељево житије
Иван Ћирић је рођен 1884. године у Сремским Карловцима, а у родном месту завршио је основну школу 1894. године, гимназију са испитом зрелости у Новом Саду 1902. године, Московску духовну академију 1906. године, као и Философски факултет Бечког универзитета 1908. године. Светитељ је монашки постриг примио у претпразништво Божића 1908. године, у манастиру Хопову на Фрушкој гори. По чину мале схиме замонашио га је архимандрит др Августин (Бошњаковић), давши му име Иринеј, по Светом свештеномученику Иринеју, епископу лионском. На празник Рождества Христова патријарх српски Лукијан (Богдановић) рукоположио је младог монаха Иринеја у свештени чин јерођакона.
У априлу 1909. године постављен је за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима. Исте године у септембру изабран је за доцента на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејски језик у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. Поред Богословије, отац Иринеј је предавао школске 1911/12. године веронауку у чувеној Карловачкој гимназији. Посебну пажњу привукло је уводно предавање архиђакона Иринеја на тему „Данашњи научни резултати о постанку Петокњижја”. Касније ће постати ванредни, затим и редовни професор Богословије. На овој дужности остаје до избора за Епископа тимочког, 1919. године.
Архијерејски сабор уједињене Српске Цркве изабрао га је 23. маја / 5. јуна 1919. годиме за Епископа тимочког. У Сремским Карловцима епископ темишварски Георгије (Летић) рукоположио је архиђакона Иринеја у чин јеромонаха, а потом га рукопроизвео за архимандрита. За Епископа тимочког хиротонисао га је митрополит Србије Димитрије са епископима: велешко-дебарским Варнавом (Росићем), нишким Доситејем, жичким др Николајем (Велимировићем) и викаром сремско-карловачким Иларионом (Зеремским) у Саборном Светоархангелском храму у Београду 15. јуна 1919. године. У свештени трон епископа тимочких устоличен је 1. августа 1919. године у Зајечару. На овој катедри епископ Иринеј је остао свега две године, 1919–1921. године. Иако је његово архипастирско служење у Епархији тимочкој трајало само две године, владика Иринеј је у источним крајевима наше земље оставио велики траг. Епископ тимочки Иринеј је у одсуству епископа нишког Доситеја администрирао Нишком епархијом. У Епархији тимочкој је покренуо духовну и материјалну обнову, настојао је да са мудрошћу, љубављу и жртвом обрађује поверени му духовни Виноград Господњи. Многобројна су сведочења о великој љубави коју су свештенство и верни народ пројављивали према свом владици који је очинском љубављу све руководио. Поред духовне и материјалне обнове, владика Иринеј је у Епархији тимочкој посебан труд уложио у погледу васпостављања богослужбеног поретка и благољепија.
Свети Архијерејски Сабор је 11. септембра 1921. године, уважио молбу епископа Иринеја и изабрао га за епископа Епархије бачке, а за епископа тимочког изабрао јеромонаха др Емилијана (Пиперковића). За епископа бачког устоличен је у Новом Саду, 9. фебруара 1922. године. Био је један од најеминентнијих епископа свога времена, а одлуком Светог Архијерејског Сабора више пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода, а поверавано му је администрирање епархијама: Нишком, Вршачком, Банатском (у два маха) и Темишварском. Епископ бачки Иринеј (Ћирић) је као знаменити богослов и као својеврсни дипломата, и на васељенском плану послужио светој Цркви, увек имајући Христа за Путеводитеља и Надахнитеља. За време земнога живота проповедао је реч Божју у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду. Исповедао је и проповедао Име Христово на све четири стране света, али за време Другог светског рата, безброј пута – споља посматрано, понижавајући се – заступао је свој народ на свакоме месту, молио и преклињао да престану злочини који су извођени на територији Бачке 1941. и 1942. године.
Епископ Иринеј је и поред мучеништва неправедно био суочен са казном кућног притвора, у коме је остао до смрти, бивајући исповедник своје вере и Христу веран до краја. Упокојио се у Новом Саду уочи Благовести 1955. године, а његово свето тело сахрањено је на Благовести у крипту Саборног Светогеоргијевског храма у Новом Саду, где је почивало до 2022. лета Господњег, када су његове свете мошти обретене и положене у новосадски Саборни храм на свенародно целивање. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању одржаном у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године, прибројао лику светих Светог Иринеја (Ћирића), епископа бачког, исповедника вере. Саборски оци су за дан молитвеног спомена новопројављеног светитеља одредили 24. март / 6. април.
Учитељ подвига
Свети Иринеј, епископ бачки, исповедник вере, је светитељ у чијој личности могу бити сабрани скоро сви светитељски епитети. Он је исповедник, али и мученик. Он се својим подвигом и монашким етосом уподобио преподобним оцима. Он се снагом своје вере јавља као победоносац који силом Божјом побеђује грех и сву таму греха. Он је богоносац јер је као меру свога живота имао Христа. Он је исцелитељ, јер је пастирском бригом и љубављу исцељивао људске душе, а молитвеним посредништвом и данас то чини. Он је равноапостолни светитељ, јер је ревносно и неуморно ширио благу вест Јеванђеља Христова. Могли бисмо набрајати још дуго, али довољно је рећи, да је Свети Иринеј светитељ који је својим светим животом актуализовао речи апостола Павла: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2, 20).
Призвани смо да следимо пример овог новојављеног светитеља, да угледајући се на њега своје биће испунимо Христом и вечном науком Јеванђеља, а да љубав буде императив нашег живота. Свети владика Иринеј нас учи да у свакоме човеку видимо лик Божји, да свакоме праштамо јер је Господ раширивши руке на Крсту загрлио и зле и добре. Човек данашњице се отуђио од врлине праштања, савремени човек заборавља да пут до Господа води кроз заједницу са ближњима, а ближњи је сваки човек. Овај мудри светитељ нас позива да се напојимо мудрошћу Јеванђеља и победимо гордост и егоизам, да своје гордо „ја“ преобразимо у најлепше „ти“, како бисмо припремили своју душу за сусрет са Господом. Свети владика Иринеј као добри пастир куца на врата наших срдаца и коленопреклоно нас моли да мир завлада у нама и међу нама. Светитељ нас позива на мир јер је одржао завет светог апостола Павла, који, обраћајући се хришћанима у Коринту, вели: „Мир имајте и Бог љубави и мира биће с вама” (II Кор. 13, 11). Свети Иринеј нас позива да своју веру пројављујемо делима љубави и спремношћу на подвиг. Данас је највећи подвиг истрајати у љубави, а љубав је врлина над врлинама и темељ свеколиког нашег битисања.
Свети Иринеј је као архијереј био, а и данас је, богонадахнути учитељ подвига. Храна оних који се у Христу подвизавају је радост. Радост им храни душу, дух, ум, како би могли да усходе и предају себе Богу. Хришћански подвиг је афирмативан покрет бића, који се завршава у аутентичној заједници са Богом и ближњима. Томе нас својим светим животом и благословеним примером учи Свети владика Иринеј, чији свештени спомен сваке године прослављамо у пречасним данима Великог поста. Пример новојављеног светитеља нас подсећа да се путем правог подвига, самољубље и егоизам, као највећи непријатељи спасења, превазилазе синергијским и неусиљеним деловањем Бога и човека. Реч подвиг је сродна речи – кретати се – што значи духовно се не заустављати на истом месту, расти, развијати се. Свако је у могућности да то постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина. Велики Достојевски је говорио: „Многи мисле о томе како живети, а само појединци – која је сврха живљења“. Сврха нашег живота је да се изменимо изнутра, да почнемо да личимо на Господа. Свети Иринеј нас својим животом поучава да подвиг подразумева узимање крста, сучељавање човека са својим слабостима и прихватање новог живота у Христу. Подвижник је свако онај који се у име Христово бори са злом у свету. Отуда се подвиг не поставља као захтев само пред монахе, него подједнако пред све хришћане. Сви хришћани су, без изузетка, сагласно речима Светог Јустина Философа, позвани да и кроз телесни подвиг припреме тело за живот вечни.
Молимо се Светом Иринеју, епископу бачком, исповеднику вере, да својим молитвеним посредовањем пред Господом просветли све тамне стране нашег бића, да нас приведе истинском покајању и научи нас да се добрим подвигом подвизавамо, како бисмо заједно са њим прослављали Господа који је Свети над светима.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
