*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 15. јуна 2025. године.
У први недељни дан после празника свете Педесетнице и спомена на Силазак Светог Духа на апостоле, према богослужбеном поретку савршава се молитвени спомен на све свете. Прво помињање овог празника налазимо у четвртом веку. Није случајно што се богослужбено свих светих сећамо недељу дана после Тројичиндана, када је основана Црква. Дан свих светих је повезан са првом недељом после Педесетнице, што показује да је светост плод Светога Духа. Овај плод није сазрео у неким полубоговима, дивовима или људима са неким посебним супер-моћима, већ у обичним људима који су саздани од исте материје као што смо ми. Светитељ се не рађа, светитељ се постаје. Све наведено је показатељ да су свети резултат деловања Цркве у овом свету. Црква и светост су међусобно повезане, без Цркве не може бити светости, али истовремено је и сâма Црква незамислива без светих. Када у Цркви не би било светих, то би био знак да у њој не делује Свети Дух. Ако у Цркви нема светих, то значи да она није Црква Христова.
Овај саборни празник свих светих нас подсећа да ми не поштујемо „безгрешност“ светитеља, јер је само Бог безгрешан, не величамо чуда која чине, јер чуда и знамења светитељи не могу чинити сами од себе, већ искључиво благодаћу Божјом. А шта ми величамо прослављајући угоднике Божје? Величамо и славимо Бога и благодат Божју која је сијала у њима, чинећи их да, према речима Преподобног Јована Дамаскина, постану „чисто Божје обиталиште“. Свети апостол Павле коринћанима упућује поуку да се: „Духом светим једноме даје реч мудрости, другоме реч знања истим Духом; другоме вера истим Духом; другоме дарови исцељивања истим Духом; другоме чињење чуда, другоме пророштво, другоме разликовање духова, другоме разни језици, другоме тумачење језика“ (1. Кор. 12:8-11). Из ових апостолских речи видимо да Црква поштује широк спектар људи који су кроз свој живот или кроз своју смрт примили непроцењиви дар Светога Духа. Обраћајући се реципијентима својих посланица, апостол Павле их назива светима, јер човек је саздан по лику и подобију Божјем и смисао хришћанског живота је да се креће од лика који је у свакоме од нас, ка лику Божјем: „Будите свети јер сам Ја свет“ (1 Петр. 1:15-16). Дакле, свако је позван на светост.
Историја познаје многе парадоксе, често су људи који су изгледали потпуно изгубљени за друштво постајали свети. Први који је ушао у рај био је покајани разбојник. Исти онај који је висио на крсту са десне стране Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Разапет је због својих „заслуга“ и сâм је то признао. Али искрено покајање у последњем минуту живота и речи упућене распетом Христу „Сети ме се, Господе, када дођеш у царство своје“, биле су довољне да уђе у рај. Преподобна Марија Египћанка је још један парадоксални пример. Од ране младости се препуштала разврату, давила се у греху и заводила све мушкарце око себе. И одједном је пожелела да уђе у цркву, где јој сила Божја није дозволила. Тада је Марија схватила ужас свог живота и покајала се за своје грехе остајући и покајној атмосферу до краја овоземаљског живота.
Прослављајући свештени спомен свих светих, Црква нас подсећа да је Господ послао Светога Духа у срца верних. Светитељ је особа која је поверовала Богу и предала свој живот Њему, тако светитељи допуштају Господу да делује у њиховом срцу и животу. У јеванђелској перикопи која се произноси да дан спомена свих светих, слушамо Христове речи: „Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан; и ко љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан; и ко не узме крст свој и не иде за мном, није мене достојан…“ (Мт. 10:37-38). Господ не захтева од нас, као од Његових апостола, да напустимо своје породице и своје домове. Љубав према Богу никако не поништава љубав према нашој породици и пријатељима, она је чини чистијом и очишћеном од сваке примесе греха, порока, мане и недостатка. Ако искрено волимо Бога, онда разумемо да постоји нешто више од људске љубави. Ако се сви злочини чине због погрешног схватања љубави, онда је Божанска љубав једина ствар која нам никада неће дозволити да нарушимо љубав других. Волећи Бога, никада не можемо повредити своје ближње, јер Христос и каже: „Ако ме љубите, заповести моје држите“ (Јн. 14:15).
Нико од нас данас није суочен са гоњењем и страдањем ради вере, као што су били гоњени свети Христови мученици у првим вековима. Али свако од нас у 21. веку, призван је да живи са Христом и у Христу, како би постигао светост и вечно спасење. Сјединили смо се са Христом у светој Тајни крштења, а то значи да морамо посветити Господу своју душу, тело, живот и слободу. То је сила нашег хришћанског крштења, то је смисао нашег хришћанског позива, то је суштина нашег свеукупног живота у Христу, али је и то пут светости на коју смо призвани. Смирена молитва Богу долазила је од мученика, који су Га молили да опрости грехе њихових мучитеља који у духовном слепилу нису знали шта чине. Њихов подвиг био је највиша манифестација љубави према ближњем, кроз коју се пројављује љубав према Богу. Праштањем и добротом, свети мученици су добром победили зло, јер зло не може бити уништено злом, већ само добрим.
Светост се не може свести на неку врсту нечињења зла. Много је људи око нас и већина њих нису лопови, нису убице, нису преваранти, али то не значи да су светитељи. На крају крајева, ако не чинимо никаква већа сагрешења, то још није знак светости; чињење добра, такође, још није гаранција светости. Светитељ није особа која никада није учинила никакво зло или чак помислила на зло. Светитељ је онај који живи у потпуности за Христа, у Христу и са Христом; онај чији је живот сваке секунде посвећен испуњавању воље Божје, јер је воља Божја почетак, темељ и завршетак светости. Само особа која тежи извору светости – Богу – може бити светитељ. Светитељи су били људи који су волели све и свакога, али нису везивали своје срце ни за кога и ни за шта, јер је њихово срце у потпуности било предато Господу Богу. Било је светитеља који су били добри и веома милосрдни, а било је и умерено строгих. На пример, преподобни Серафим Саровски је свакога ко му је долазио у току целе године поздрављао речима: „Радости моја, Христос васкрсе!“, а највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ је неке који су му долазили назвао „змијским потомством“. Истовремено, обојица наведених светитеља су служили Богу и волели људе, и обојица су били прослављени у лику светитеља. То је могуће, јер светост никада не може да се уклопи у оквире људских идеја и логике овога света.
Црква нам овим празником поручује да се светост не може разумети теоретски, човек може само да учествује у њој, да постане њен учесник. Црква свима указује на највећу тајну свог постојања: сваки човек, чак и најозлоглашенији грешник, може постати светитељ Цркве Христове. Нема грешника који се не би могао покајати и постати светитељ. Нема греха који Господ не би могао да опрости. Нема особе коју би Црква одбацила, а хиљадугодишње искуство светости потврђује ову истину мноштвом светитеља који славе Бога.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
