На празник Благовести, 1894. године у Врању, рођен је Благоје Поповић, потоњи архимандрит Јустин. На исти празник, 1979. године, упокојио се у Господу. Поводом празника Благовести који је дан рођења и упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, уреднички текст у спомен на великог оца и учитеља Цркве, посвећујемо богословљу Преподобног Јустина Ћелијског о светим Тајнама.
Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве Свети Никола Кавасила рекавши да је „Црква представљена у светим Тајнамаˮ. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа. Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Светитељ из рода нашега и један од највећих теолога двадесетог века, Преподобни Јустин ћелијски, у излагању своје богословске мисли дао је велики допринос светотајинском богословљу, а особито правилном поимању и тумачењу свете Литургије која је темељ и врхунац свеколиког светотајинског живота у Цркви Христовој. У учењу Преподобног Јустина света Литургија је центар свега, она даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења.
У трећем тому своје Догматике у поглављу под насловом „Црква – благодатна заједницаˮ, Преподобни Јустин излаже своју богословску мисао о светим Тајнама и доноси јасно тумачење значаја светотајинског живота у Цркви, који је према његовим речима, могуће сагледавати искључиво очима свете Литургије. Ћелијски светитељ и проповедник љубави, у уводу свог тумачења светих Тајни, следујући светоотачком предању, износи учење Цркве о благодати, истичући да је благодат по бићу и по пројавама сва светотројична, иако нам је у највећој пуноћи дарована преко Сина Божјег, Господа Исуса Христа Богочовека. Светитељ на више места указује да се благодат свакоме даје према вери, јер је постојана и права вера темељ сваке врлине. Своје учење о благодати Преподобни Јустин формулише следујући поуку Светог Симеона Новог Богослова који говорећи о тајни благодати, између осталог каже: „Циљ васцелог Богочовечанског домостроја спасења, ради кога се Син Божји, Бог Логос оваплотио и постао човек јесте: да они, који верују у Њега као Богочовека, приме у душе своје благодат Светога Духа као душу — и да се на тај начин препороде, пресаздају и обнове, освећујући се благодаћу Светога Духа у уму, у савести, и у свима осећањима.ˮ Не бисмо смели да изгубимо из вида чињеницу да Преподобни Јустин ћелијски на много места у својим делима, али и у својим беседама, говори о световрлинском и светотајинском животу као двоједином путу којим хришћани корачају.
У свом формулисању учења Цркве о светим Тајнама, светитељ се никада не задржава на одређеном броју светих Тајни, већ своју богословску мисао ставља у један шири контекст и указује да су све тајне Божије свете, односно, да све што је постало, постало је свесветим Богом Логосом. Α све од Бога Логоса је логосно и свето. Свете Тајне су свештенорадње, кроз које се вернима на видљив начин даје невидљива благодат Божија. Пошто је човек психофизичко биће: видљиво по телу, невидљиво по души, то и свака света Тајна има две стране: видљиву и невидљиву. Преподобни Јустин у својој Догматици у светлу еклисиологије говори о благодатном, тојест светотајинском животу који је према његовим речима могућ и истински делатан и остварив једино у Цркви Христовој. Свете Тајне се налазе у Цркви, и оне су неопходне за чланове Цркве. То је Црква изразила у десетом члану Символа вере који гласи: „Исповедам једно крштење зa опроштај грехова.ˮ — Иако се у овом члану спомиње само Тајна крштења, ипак се ту подразумевају и остале тајне. Према речима ћелијског богоносца, у Символу вере се помиње само света Тајна крштења зато што се њоме улази у Цркву и постаје члан Цркве која чува и обавља остале свете Тајне. Када се човек крштава, он тиме стиче право на све остале свете Тајне. У духу већ наведе истине, светитељ указује да у Цркви нема малих и великих Тајни, већ да је све велика Тајна којом човек постаје причасник благодати Божје, он чак указује и да су последовања Малог и Великог водоосвећења равни светој Тајни, јер благодат Божја силази на воду ради освећења човека и свеколике творевине. Преподобни Јустин иде један корак даље подсећајући да је сваки искрени молитвени вапај који упутимо Господу, раван светој Тајни и раван чуду. У оквиру трећег тома поменутог дела, он доноси тумачење сваке од светих Тајни појединачно, али на крају поглавља као органски наставак доноси промишљање о свештеној јерархији, односно служби епископа и(ли) презвитера којима је по благодати свештенства даровано да буду савршитељи светих Тајни. Светитељ јасно указује да суштински свете Тајне савршава Сâм Христос, као једини истински архијереј, а да припадници клира саслужују вечном Првосвештенику.
Светотајинско богословље у учењу Преподобног Јустина ћелијског је тема која пред нас износи питање доприноса наведеног светитеља на пољу преводâ свете Литургије, а самим тим и њеног тумачења. Позната су преводилачка прегнућа Преподобног Јустина, а међу великим бројем приређених превода, посебно се издвајају његови преводи Литургије Светог Василија Великог, Литургије Светог Јована Златоуста, као и Литургије пређеосвећених дарова чији се текст приписује Преподобном Григорију Двојеслову. Ово не би требало да нас чуди, јер, како смо већ истакли у почетном промишљању, Литургија је центар свеукупне богословске мисли ћелијског архимандрита, који је на једноме месту и записао да ко не разуме Литургију, не може разумети Православље. Поред текстова наведених Анафора, светитељ је преводио и Свето Писмо, дела Светих Отаца, Житија Светих, свете Тајне и молитвословља, Службе, Акатисте, Каноне и Молитве. У духу наше теме, пажњу ћемо посветити кратком осврту на његове преводе текста свете Литургије.
Указујући на значај насушне потребе да се текст свете Литургије на ваљан начин преведе на говорни језик, у поговору превода свете Литургије, светитељ, између осталог, истиче: „Као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа; примајући га за свој језик којим се обраћа Богу она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности… Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светога, језик богослужења и богослављења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литругијском употребом.ˮ
Преподобни Јустин је свој први превод свете Литургије приредио и објавио у 28. (1922. године) а други у 84. (1978. године) години овоземаљског живота. Према сведочењу протојереја-ставрофора проф, др Владимира Вукашиновића, то су два другачија, различита приступа предлошцима. У првом случају, млади Јустин преводи, узимајући постојећи текст без дубљег преиспитивања његовог садржаја. У другом, сада већ зрео богослов, он се не устеже да интервенише и тумачи, заузима став својим преводом. Када говоримо о литургијском доприносу Преподобног оца Јустина који се најконкретније очитује кроз његове преводе свете Литургије, неће бити сувишно да подсетимо да је светитељ као духовник Светоархангелске обитељи у Ћелијама свакодневно у раним јутарњим часовима служио свету Литургију. На то нас подсећа и његово житије у којем читамо да је архимандрит Јустин потребовао манастир у којем би свакога дана могао да служи свету Литургију (изузимајући дане Великог поста – свете Четрдесетница), што сведочи о његовој литургијској свести. Значају његових превода Литургије, доприноси литургијски опит који је на примеру ћелијског архимандрита постао темељ његовог монашког етоса и богословске мисли. Концепт текста нам не дозвољава да већу пажњу посветимо особеностима преводâ Литургије Преподобног Јустина, али и поред тога, не бисмо смели да изгубимо из вида да је он као приређивач превода вођен литургијским опитом, а следујући литургијском предању и бројним аутентичним изворима, у свој текст преводâ унео одређене промене које су видљиве на неколико места, а ради примера за ову прилику поменућемо само оне у тексту Проскомидије, где нпр. прву честицу треће просфоре уместо спомена на Светога Јована, Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, посвећује у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Такође, у чину Проскомидије, врши проширење списка Светитеља који се помињу приликом вађења четврте и шесте честице просфоре.
Речи Светог Николе Кавасиле да је Црква представљена у светим Тајнама, провејавају кроз целокупни богословски опус Преподобног Јустина Ћелијског, светитеља и учитеља који је према речима из стихире коју појемо у дан његовог свештеног спомена онај који се јавио као анђео међу литурзима (други тропар четврте песме канона). Наше казивање крунисаћемо на доличан начин, стихиром из службе ћелијског новојављеног светитеља:
„Преподобни оче богоносни Јустине христосрдачни, од богослова сабрао си све оно тајанствено, од Павла ватреност љубави према Христу, од Василија јасноћу речи и дела, од Григорија радосност и песништво богословља, од Златоуста неуспављиву бригу за Цркву, од Максима философско исповедање, од Дамаскина догмата разложно излагање, од Саве Светог народољубље пастира, од Паламе дубину молитви Таворске исихије, од Серафима стално искање Утешитеља, показав се у послење време као стуб и тврђава Православља; и по телу твог побожног народа Српског, а твоје по духу љубљене деце – незамењиви и најдетољубивији духовни отац и вођа, коју си усмено и речју утврдио, и с неба их сада тајно оснажујеш. Моли се, молимо те, са Једнодушним ти јерархом Николајем, за све нас Богочовеку Христу, да будемо твоју подражаваоци који са љубављу поштујемо свети спомен твој!ˮ
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
