Пројекат „Апологетско слово“

Расколништво у Цркви

УВОД

Расколии секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве и од њеног спасоносног Богочовчанског тела, то јест, од живе око Христа и у Христу духовне заједнице деце Божије, одвоје појединце или веће групе. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање, јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом, и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.

У Српској Цркви донедавно није било раскола, осим два случаја.

Kрајем 19. века, кад је краљ Милан збацио Београдског Митрополита Михаила (Јовановића) па је дошла неканонски јерархија Митрополита Теодосија (Мраовића), али је тај раскол убрзо превазиђен: Митрополит Михаило је повраћен, њени актери су смењени, а присталице су покајањем примљене назад у Црквено општење.

Други случај, познати донедавно „Амерички раскол“, канонске природе (трајао од 1963-1992.г.), превазиђен је, Богу хвала, 1992. године заслугом пре свега садашњег Патријарха Српског Г. Павла, ревносног поборника „јединства Духа у свези мира“ (Еф.4,з).

Однедавна пак појавила се међу Србима, најпре на Светој Гори, а онда и у Србији, једна групица самоназваних монаха „зилота^“, који себе називају „Истински православни хришћани“, а уствари су увезена секта грчких „Старокалендараца“ Г.О.Х. (Γνήσιοι ‘Ορθόδοξοι Χριστιανοί), што на терену Српске Цркве представља беспредметну ствар, јер је Српска Црква Старокалендарска, те је то, по оној народној, „забадање трна у здраву ногу“[1]. Узалуд је њихово „гатање“ да ће Српска Црква „променити календар“, како обмањују неуки и необавештени свет бестидним лагањем, јер Српска Црква је остала са Старим календаром, заједно са Јерусалимском и Руском Патријаршијом и са Синајском и Светом Гором, и она, нити ико од њих, нема намеру да календар мења.

Но како грчки „Старокалендарци“, тако и ова новоформирана групица „зилота“ код Срба, траже и налазе за себе друге „разлоге опстанка“, као што су то чинили и сви расколи и секте кроз векове Цркве, јер се никад нису заустављале само на почетном расцепу и отцепљењу од Цркве, него, уколико се зло раздора убрзо не зацели, увек одлазе у друге крајности, па и у јереси, док се скроз не распадну, или потпуно не ишчезну са историјске сцене, а Црква настави да живи „старим и новим“ животом, сходно јеванђелском домаћину „који износи из ризнице своје – ново и старо“ (Мт,52).

Ова новопојављена секта тзв. „Старокалендараца“ међу Србима проглашава себе (као у недавном, 6-7. октобра 2003, дрском покушају бруталне отмице манастира Стјеника код Чачка) за „Истиниту Српску Цркву“, али како без Епископа Црква не постоји,они једноставно лажу и обмањују неук свет, јер и иначе њима је лаж – ad majorem gloriam, као фарисејима и језуитима – тако „обична ствар“ да је они за „своју ствар“ често употребљавају, ваљда ради „самоодбране^а, мислећи тако да се лажју и обманом може служити истини, вери, Богу, људима, Христу, Цркви (као што се видело у поменутом случају око покушаја отмице, на „есфигменски начин“, манастира Стјеника).[2] Како се досад показало, та група „зилота“ у Србији није многобројна (50-100 особа, мада су дошли и неки „зилоти“ са стране) али, с обзиром да је агресивна, као и све секташке и расколничке групе, сличне по свести и менталитету, она почиње да, уместо проповедања Јеванђеља неверујућима, збуњује и врбују неке безазлене и необавештене вернике у Српској Цркви.

Зато је потребно ради наших необавештених верника да укратко изложимо општу појаву и тематику раскола кроз историју Цркве,као и у овом веку, појаву и развој раскола (јер их има бар десетак тзв. „Старокалендараца“ у Грчкој, и одатле недавно код нас.

Да одмах додамо да они, као и сви следбеници раскола и секти кроз векове, неће за себе, иако су тек од јуче настали, признати да су расколници, тј. да живе у расколу од Цркве, него себе сматрају за „спасиоце“ Цркве и човечанства, пред умишљеном од њих опасношћу „отпада“, „екуменизма“_,свеопште „апостазије“, која је по њима захватила све и свакога, осим наравно њих. Имају, дакле, и једну дозу „псевдопророчког^“, „апокалиптичког“ духа, као и све секте разноразних „зилота“ у историји. Како је наше време доба разноразних стресова и страхова, „пророчанстава“ и „апокалиптике^“ сваке врсте, они у тој душевној смутњи и духовној забуни, у унутрашњем и спољашњем немиру савременог човека, настоје да „лове у мутном“.

Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за „разликовање духова“ (ικορ.12.10), те им не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, „не треба веровати свакоме духу,
него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свет“ (1 Јн.4,1), и зато треба „благодаћу утврђивати срца^“ и „подвигом извежбати осећања за разликовање добра и зла“ и тако – лично молитвено и литургијски саборно – „сећати се својих Учитеља (Апостола и Ошаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову (Православну)_, у којој је „Исус Христос Исти:јуче, данас, и довека” (Јев.5,14;13,7 9), те тако, „укорењени и утемељени у љубави са свима Светима – знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Црква Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине, у којој је исповедана (доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу, јави се као Христос Богочовек у Цркви икао Црква“ (Еф.3,18; 1Тим.3,15-16)[3].

О ТАЈНИ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ И ЊЕНИМ СВЕТИМ КАНОНИМА (2)

Биће и живот Цркве, њено јестаство и битовање, налази се у њеном сједињењу и јединству са Христом, њеним Господом и Спаситељем, богочовечанском Првином, Темељем и Главом Цркве, и у Њему и са Њиме – са Светом и Животворном Тројицом, Јединим Живим и Истинитим Богом. Наше и лично и заједничко хришћанско биће, живот и спасење јесте само у сједињењу и јединству са Црквом као Телом Христовим, оживљаваним, одушевљаваним и надахњиваним Духом Светим Утешитељем, по благој вољи Бога Оца.

Тако је рекао учио и чинио сам Господ Христос (Јн.14,6.16.17.26; 17,1-з. 17-26). Тако су говорили, учили и чинили и Његови Свети Апостоли и њихови наследници Свети Оци Цркве. „Старајте се да чувате јединство Духа свезом мира: Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама. И свакоме се од нас (у Цркви) даде благодат по мери дара Христова“_? вели Апостол (Еф,4,з-7). И још: „Чаша благослова коју благосиљамо (у Евхаристији, Литургији Цркве) није ли заједница крви Христове ? Хлеб који ломимо (у Евхаристији = Литургији) није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб – једно тело смо многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (Кορ.ιο,16-п).

Наведена места, као и многа друга ненаведена, јасно показују да је јединство Цркве и наше јединство у њој: у јединству Свете Тројице, јединству вере, крштења, Духа благодати, литургијског општења, причешћа Христом Богочовеком.

Исту истину – а Истина је увек иста ~ о јединству и јединствености Цркве Христове, и нашем међусобном јединству у њој, сведоче и Свети Оци Цркве, нарочито велики Јерарси-богослови, Архипастири стада Христовог: Свети Игњатије Антиохијски, Свети Атанасије Александријски, Света Три Јерарха Васељенска и сви остали нови Јерарси до Светог Фотија и Светог Саве, Св.Григорија Паламе и Св. Владике Николаја Жичког и Свјатјејшег Патријарха Павла. Навешћемо само реч Св. Јована Златоуста, изречену народу у беседи на претходне речи Апостола Павла у Посл, Ефесцима 4,3-7, као и на следеће речи истог Апостола, где велики Црквоградитељ Павле говори да: сви смо ми у Цркви Христовој од Бога позвани, и као органи у телу распоређени, тако складно сједињени, те сви живимо и деламо „за усавршавање светих, за дело служења, за сазидање (=изграђивање) Тела Хрисшовог… тако да, истинујући у љубави (άληΟεΰοντες έν αγάπη), узрастемо све у свему у Онога Који је Глава – Христос“ (Εφ.4,ιι-ι6).

„Љубав изграђује (ικορ.8,1) – вели у својој беседи Св. Златоуст – и она чини да се међусобно сљубљујемо, и сједињујемо, и складно спајамо. Ако, дакле, желимо да добијемо Духа (Светога) од Главе (Христа), држимо се једни других. Јер има два начина раздељивања од тела Црквеног (του σώματος του ^Εκκλησιαστικού): један је када охладнимо и замрзнемо љубав, а други је – када се усудимо да нешто недостојно чинимо самоме телу (Цркве). Јер у оба случаја одвајамо себе од пуноће Цркве (χωρίζομεν εαυτούς τού Πληρώματος – Εφ.4,19). Ако смо (у телу Цркве) постављени да друге изграђујемо, онда они који не изграђују, него још пре тога Цркву цепају (σχίζοντες=стварају шизме=расколе) шта све неће доживети ? Ништа тако не може цепати (раздељивати) Цркву као властољубље.

Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо они који комадају пуноћу Црквену (οί τό πλήρωμα κατατέμνοντες τό Έκκλησιατικόν), онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту – Јн.19,31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. А ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола).

Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је то ипак рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“[4]

Овако као Св. Апостол Павле и Св. Јован Златоуст говорио је и Свети Сава Равноапостолни, Свесрпски и Свеправославни Отац Цркве Христове. Говорио је тако и поступао тако, учећи на Сабору у Жичи (на Спасовдан 1221.г.) све нас православне Србе овако: „Преблаги Бог, Који има бескрајну милост и не жели да ниједан од нас погине, по истој заповести и истим начином, по науци Светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство (=Епископство), и Духом Својим Светим заповеди да вам објавим ову реч о вашем спасењу: да се држимо пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух Свети (1Кор.з,т) преко Светих Апостола и Богоносних Отаца, а то је права ( =православна) вера, која је на Светих Седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана… Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас исповедање вере без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да савршен буде човек Божији (Еф.4,13; 2, Тим,з,17)… Јер духовна наука (Православља) није играрија, нити безумне речи и мисли људи (јеретика) него је то проповедана света вера Божија, на којој су основани свети чинови (Свете Тајне и свешшенослужења) у Христу Исусу Господу нашем, као што Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни Оци беспрекорно одржаше, као на недељивом Крајеугаоном Камену Цркве Христу (Еф.2,20; Шет,2,4-6)“ .

Даље Свети Сава говори како „многу јерес и расколе – у разна времена и раздобља ђаво измисли, и по васељени посеја многи кукољ зловерја (кривоверја) кроз слуге своје јересеначелнике и расколнике – ради кварења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и са њима оне који измислише зле науке; и гнушамо се сваке нечестиве јереси, а стремимо се већма ка свакој побожности, којој нас уче богомудре слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божији, рече.‘[5]

Да не бисмо дужили, напомињемо да све ово што наведосмо, садржано је укратко у исповеданом од свих православних 9. Члану неизменљивог Символа вере наше Цркве: „Верујемо у Једну, Свету Католичанску (=Саборну) и Апосшолску Цркву“ Шта то значи, навешћемо, уместо наших речи, коментар о. Георгија Флоровског, несумњиво аутентичног православног теолога и еклисиолога наших дана: „Самим актом вере у Једну, Свешу, Саборну и Апосшолску Цркву ми потврђујемо њену „онострану“ природу, њено биће, које није од овога света, јер вера је очитовање невидљивих ствари (Јевр.1 ι,ΐ; Јн.17,14). И самим тим што између предмета вере у Символу ми увршћујемо Цркву у исти ред са самим Господом Богом, ми посведочавамо њену божанственост или светост. Ми верујемо у Цркву, и можемо у њу само веровати, јер је она Тело Хрисшово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему“ (Еф.1,23)…

Назив Свете Цркве Телом Христовим веже њено биће са тајном Оваплоћења Христовог, и живи и непроменљиви основ видљивости Цркве налази се управо у тајни Логос постаде шело (Јн.1,14). Учење о Светој Цркви, као видљивој и уједно невидљивој величини, и историјски датој и Светој, тј. Божанској, јесте управо продужење и раскриће Христолошког догмата у духу и смислу Халкидонског ороса вере. Само у Цркви и из дубина црквеног опита Халкидонски догмат може бити постигнут у својој неисказаној пуноћи. И обратно, само преко Халкидонског догмата може бити упозната и Богочовечанска природа Цркве“.^[6]

Да подсетимо да је срж Халкидонског догмата о Христу Спаситељу у томе да је Он сједињен из две природе, Божанске и човечанске, и да постоји вечно у две природе, Божанској и човечанској, али и да је Он Једна и Јединствена Личност, недељиви и нераздељиви Син Божји и Син Човечији – Богочовек. Таква је и Црква Његова: Божанска и човечанска – Богочовечанска. Човечанска, јер је састављена од нас људи, православно верујућих, правилно крштених и благодатноканонски сједињених Епископом у Светим Тајнама Духа Светога, по Којем је Црква Божанска. Од Светих Тајни Цркве централне су: Св. Крштење, Миропомазање, Епископство-Свештенство и Св. Евхаристија-Литургија, ка којој, председаваној од Епископа, све ове и остале Свете Тајне воде, и из које оне и све остало у Цркви извире и увире. Јер Литургија Цркве под Епископом, који је жива икона Христова, и наше, свих православних Епископа и верника заједничко општење у њој, јесте наше учешће у Царству Божијем, Царству Небеском, које још овде на земљи, у историји, започиње животом вечним, којим се у Литургији Цркве телесно и духовно причешћујемо, јер се са Христом стварно сједињујемо. Ово значи да биће и јединсшво Цркве, биће и сједињење у вечном животу Христовом свих нас чланова Цркве, као живих удова живога Тела Христовог, јесте наше општење и заједничарење у једној и истој Светој Тајни Црквене Епископоцентричне=Христоцентричне Евхаристије (Причешћа–Литургије) тог Благословеног Царства Свете Тројице, мимо којег нема ни вечног живота ни вечног спасења.

То је, ето, укратко Православна Еклисиологија, која садржи саму срж Православне вере и теологије, заједно са Тријадологијом и Христологијом, а све скупа испуњују Православну Сотириологију.

Ево зашто сви Свети Канони Цркве – Апостолски, Саборски (Васељенски и Помесни) и Светих Отаца – највише и најчешће говоре ο κοινωνία = заједница (израз је новозаветни: ДАп.2,42; 1Кор.1,9;10,16; 2Кор. 13,13; 1Јн.1,з-7), тј. општењу и заједништву у Цркви, или пак о изопштењу и искључењу из Црквене заједнице оних који се од ње одвајају јересима и расколима. Свети Канони су углавном зато и написани: да би очували благодатно–канонско јединство општења и заједништва у животодавном Евхаристијском Причешћу Христовом, у благодати Духа Светога, у љубави и благовољењу Бога Оца. Или пак: да то нарушено јединсшво и опшшење исправе и васпоставе из јеванђелско-пастирске бриге и старања за спасење залуталих, заблуделих, удаљених и отпалих од Мајке Цркве људских бића. Зато су Свети Канони не „канонада или „рафали“ мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава или спречава улазак народа Божијег у Дом Очев, у Царство љубави Сина љубљенога, у заједницу Духа Светога (иначе би се и на Свете Оце, као доносиоце Светих Канона, односиле речи Христове фарисејима: Мт.23,4.13.15)[7].

Свети Канони Цркве су као и Реч Божија у Светом Писму у Цркви: Хлеб живота, Дух и живот, Речи живота вечнога (Јн.б,бз.б8). Али, као што и Реч Божија бива „оштрија од сваког двосеклог мача, која продире до зглобова и сржи душе и духа, и суди намере и помисли срца људских“ (Јевр.5,12), тако и Свети Канони могу бити на спасење, али и на суд и осуду онима који се од заједнице Тела Христовог одвајају у своје расколе, и секте, и парасинагоге, како вели Св. Василије Велики у своме 1. канону (о чему ћемо опширније говорити касније, у одељку о Црквеној Икономији, где ћемо и навести цео тај канон).

Протестантске бројне секте и фракције чине из Светог Писма таква слична секташка пабирчења, лицитирања и злоупотребе, тако да испада да је Свето Писмо најкривље за њихове поделе и расцепе, за секташење и разбијање хришћана и Цркве. Слично чине и данашњи неразумни „зилоти“ Старокалендарци у Грчкој, и однедавно у Румунији, Бугарској, Србији, са Светим Канонима, који су од 1924, а нарочито од 1945/48. године, до данас у име „канона“ створили десетине раскола и секти у Грчкој и другим православним земљама, па и на Западу, па су се однедавно појавили на терену и Српске Православне Цркве.

Иако је то код нас малобројна група, питању разлога њиховог отцепљења од Светосавске Цркве Христове, као и оних у Грчкој од Јеладске Цркве Христове, и тиме расколништво и једних и других од Васељенског–Икуменског Православља (Οικουμενική ‘Ορθοδοξία),^[8]’ посветићемо овде већу пажњу због наивних, безазлених и необавештених људи, међу којима они врше своју зилотску, секташку пропаганду, и нападно врбују неупућене и невине душе, најчешће незнавене и непостојане појединце. Пре тога, изнећемо краћа обавештења о ранијим сличним расколима и секшама у историји Православне Цркве кроз векове.

Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца.
Епископ Атанасије Јевтић (2004)

[1] Сходно Св. Апостолима и Св. Оцима (Ап.20,28; 15,4.22; Фил.1,1 итд.; Св. Игнатије Антиохијски (112.г.): Посланице Ефесцима и Смирњанима; Св. Кипријан Картагински (|256.г.): О јединству Католичанске и Саборне Цркве, Писмо 66 и друга Писма), и тако исто сходно целокупном живом Предању Цркве. – Интересантно је запазити да сви „Старокалендарци“ и њима слични „зилоти“, углавном не знају Свете Оце Цркве, а када их и наводе, то бива фрагментарно, са истргнутим „цитатима“ (често без навођења изворног дела), скоро идентично са протестантским сектама када „цитирају“ Свето Писмо. А и како би ови „ревнитељи не по разуму“ (Рим.10,2) знали Свете Оце кад се сва њихова „теологија“, ако је уопште имају, још увек налази у „западном вавилонском ропству“, како је говорио о. Георгије Флоровски, тј. још није изашла из схоластицизма и картезијанске квадратне „логике“ и полемичке идеологије (в. ниже израз бившег Флоринског Хризостома: „наша православна идеоло^ија^и) задња два-три века, што показују сви њихови полемички написи и брошуре. До данас нисмо наишли ни на једну озбиљну црквено-богословску, патристичку књигу или студију насталу из пера неког „Старокалендарца“. Сву новију светоотачку, библијско-литургијску обнову (по речима Св. Саве у Жичкој Беседи о обновљељу вере) Православне теологије, они једноставно или не знају или свесно игноришу, сматрајући да све што је ново- то је „екуменистичко“! Зато и споменусмо малопре Спаситељеве речи из Јеванђеља (Мт. 13,52): о старом и новом.

[2] О томе су они издали своје „Саопшшење за јавност“ (после 11. октобра 2003), наводно у име „Сестринства манастира Стјеника“, а уствари издиктирано од главних вођа Акакија „Сајле“ (о чему опширније видети ниже), које је препуно сваковрсних лажи.

[3] О тој Тајни Бога у Телу, о Богочовечанској Тајни Цркве Христове, проговорићемо најпре неколико речи. (Уз молбу читаоцима: Како је овај текст написан „у ходу“, молимо да се текст прочита у целини, да
би се јасније видели сви подаци изношени успутно, понегде и понављани).

[4] Омилија 11,4 Посланицу Јеврејима. Златоуст цитира овде Св. Кипријана Картагинског(пострадао као Епископ за Христа, у Картагини 258.г.), који је у своме малом али капиталном делу De Unitate Ecclesiae Catolicae =О Јединству Католичанске и Саборне Цркве, гл.14, изрекао наведене речи.

[5] Свети Сава, Жичка Беседа о Правој вери, 2-3.12 (превод ј. А. Јевтић у зборнику Бог Ошаца наших, изд. Ман. Хиландар, 2000, стр. 94-95 и 101).

^[6] Ова реч ο. Г. Флоровског надахнута је Св. Григоријем Богословом, Беседа 31,6: „Јер није исто веровати у нешто, и веровати о њему. Јер оно прво је Божанство, а ово друго је сваке ствари“ (РО 36,140). Горње речи је писао Отац Георгије Флоровски у чланку Очев Дом, 1926.Γ. (изашао најпре у српском преводу о. Јустина Поповића, Хришћански живот,1926, бр. 3-6, а затим 1927. на руском у часопису Пупњ, Париз).

[7] У свим расколима и сектама, па и у расколима тзв. Старокалендараца, по неизбежном закону духовном, нема праве Теологије, понајмање Еклисилогије и јеванђелске Сотириологије. То се лако може запазити већ при првом сусрету и разговору са члановима разних група и групица тзв. „Старокалендараца“, а тако исто у свим њиховим књигама, брошурама, часописима (које смо имали у рукама, в. Библиографију на крају, и потрошили доста времена на њих). Код њих уопште нема православног Библијског и Светоотачког богословља, него само стерилно понављање фраза и „цитата“, навођења „изјава“, цитирања „канона“ као безживотних формула туђе Јеванђељу и Цркви казуистике и јуриспруденције, Напр. у књизи старокалендарца из Патраса Ламброс-а Ктенас-а, Иза сцене… (види на крају Литературу} једно поглавље носи наслов Еклисиолошко – Έκκλησιολογικόν, али кад га прочитате видите да у њему нема ни Е од Еклисиологије, а и да не говоримо о томе како нема ни речи о Великој и Свеобухватној Тајни Хрисша-Тајни Цркве, него углавном фарисејски „мидраши“ и западно-рационалистичка казуистика. Његова и њихова „теологија“ још није изишла из „вавилонског ропства“ западне схоластике (и то оне декадентне 16-19. века), без обзира што се они вербално позивају на „Предање“, „Каноне“, „Свете Оце“, и одмах оптужују све православне богослове за сваковрсни „Екуменизам“ (па фанатично одбијају и Православни Икуменизам, в. ниже), јер је, по њима, сваки Екуменизам „предстража Јевреомасонства“, а за ту тврдњу позивају се на – „Прошоколе Сионских мудраца“\ – О Екуменизму и Икуменизму говорићемо касније.