*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 3. августа 2025. године.
У радости свештеног споменâ на светог славног пророка Илију боговидца и светог пророка Језекиља, прилика је да промишљамо на ову важну тему. Свети Илија боговидац, чудотворац и ревнитељ вере Божје, био је родом из Ароновог племена из града Тесвита. Приликом његовог рођења, пројавило се чудо. Наиме, његов отац Савах је видео ангеле Божје око детета, како га огњем повијају и пламен му дају да једе. То је био чудесни наговештај Илијиног пламеног карактера и његове огњене силе. Као што је његово рођење обележено чудесним знацима, тако је и његова пророчка служба била чудесна. Свети пророк Илија је имао велики сукоб са израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Ахав и Језавеља су се клањали идолима и настојали су да одвраћају народ од служења истинитом Богу. Будући да је Језавеља била Сиријанка, она је наговорила свога мужа да подигне храм Сиријскоме Богу Ваалу, и постави многе свештенике на службу том лажном богу. Великим чудесима свети пророк Илија је доказао силу и власт Божју: он затворио небо и није било кише три године и шест месеци. Спустио је огањ са неба и запалио жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то нису могли чинити. Божји пророк је чудесно умножио брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсао јој умрлог сина. Пророк Илија је био удостојен да на Хориву разговара са Богом и слуша глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред своју смрт одредио је Јелисеја за његовог наследника у пророчкој служби. Приликом Преображења Христовог на Тавору, пророк Илија се јавио заједно са Мојсејем. Светог пророка Илију ми називамо другим претечом доласка Господњег, јер ће према сведочанству из Октровења, пред други долазак Господњи поново доћи да сузбије силу сатанину (Откр. 11). Свети пророк Језекиљ је био свештенички син из града Сарира, а био је савременик светог пророка Јеремије који је пророковао у Јерусалиму. Језекиљ је живећи у вавилонском ропству пророковао пуних 27 година. На јутрењу свете и Велике суботе после Великог славословља и опхода, чита се зачало у којем слушамо о виђењу пророка Језекиља о васкрсењу сувих костију. Овај пророк је мученички скончао и погребен је у исти гроб где је сахрањен Сим, син Нојев.
У библијској историји, важну улогу су играли људи које је Бог изабрао за посебну пророчку службу. Такви људи у Старом Завету називани су „пророцима“ (Судије 6, 8), „људима Божјим“ (2 Царевима 4,9) и „видеоцима“ (1 Самуилова 9, 9; 2 Самуилова 24,11). Потребно је нагласити да пророк није нужно неко ко зна и предвиђа будућност, иако су многи пророци проповедали будуће догађаје. Основни и главни задатак пророка је да људима објави Божју вољу, коју сазнаје кроз посебно откровење свише. За разлику од особе која је једноставно образована у верским питањима, која зна о Богу из књига, пророци су општили са Богом директно, у оквиру божанског откровења, и објављивали људима оно што им је Бог наложио да објаве. Пророци су играли важну улогу у друштвеном и политичком животу, дајући савете и предвиђајући будућност у име Божје. Често су своје проповеди пратили символичким радњама које су доприносиле бољем усвајању и разумевању речи које су проповедали. Дешавало се да су се чуда чинила по речи пророкâ. Приликом проповедања, пророци су често предвиђали катастрофе за свој народ. Истовремено, они су могли и сâми да доживе тужна осећања (видети: Ис. 6, 11; 22, 4; Јер. 8, 21-22). Често су их прогонили њихови саплеменици, као што је истакао Господ Исус Христос (видети: Мт. 23, 29-35).
Велики пророци су: Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило. А у групу малих пророка спадају: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија.
Многи пророци су најављивали долазак Месије. Њихове пророчке речи садрже референце на одређене догађаје који су се испунили у земаљском животу Господа нашег Исуса Христа: Рођење Христово од Дјеве, место Христовог рођења, бекство свете породице у Египат, појављивање Претече, Спаситељево јавно деловање и знамења која је чинио, Христов улазак у Јерусалим на магарици, Јудину издају Учитеља за 30 сребрњака, неправедно суђење Христу и изрицање најтеже казне, Његове патње и њихово искупитељско значење, пробадање Спаситељевих руку и ногу, Христово распеће међу разбојницима, дељење Његове одеће, давање оцта да пије, пробадање Његових спаситељних ребара из којих су потекли крв и вода, Његово погребење у нови гроб, Христово славно васкрсење из мртвих, Вазнесење на небо, Његово седење с десне стране Бога и Оца, ниспослање Светога Духа у дан Педесетнице, проповед апостолâ просвећење незнабожаца и ширење Цркве до крајева васељене.
Дела и речи пророкâ могли су имати не само директно значење, већ и фигуративно, могли су се односити на оне људе и догађаје чији су савременици били пророци; могли су се односити и на будућа времена, указујући, на пример, на догађаје повезане са долазећим Спаситељем.
Свето Писмо Новог Завета сведочи да је Бог говорио кроз пророке. Тако апостол Петар пише: „Пророштво никада није дошло по вољи људској, него су свети Божји људи говорили, вођени Духом Светим“ (2. Петр. 1:21). У Символу вере ми исповедамо веру у Духа Светога, „који је говорио кроз пророке“.
Библија говори о лажним пророцима који су, не будући позвани и послати од Бога, пророковали по сопственом нахођењу и тако наносили штету људима, одводећи их са правог пута (видети: Јер. 14, 4; 28, 15; Мт. 7, 15; 24, 11). У хришћанском свету у време апостолâ било је много таквих лажних пророка. Један од знакова који је указивао на такозваног „пророка“ био је неуспех да испуни оно што је прорекао у име Господње (Поновљени закони 18, 21-22).
Пророчку службу на прелазу Старог и Новог Завета обављао је Свети Јован Крститељ, који је био последњи пророк Старог Завета и први апостол Новог Завета (видети: Матеј 11, 9). Његов отац, првосвештеник Захарија, пророковао је о доласку месијанских времена и служби свог сина као Претече Месије (видети: Лука 1, 67-79). Пророчица је била Ана, ћерка Фануилова, која се помиње у јеванђељској причи о сусрету Младенца Исуса Христа у храму са праведним Симеоном (видети: Лука 2, 36-38). Сâм Господ Исус Христос се назива Пророком (видети: Дела апостолска 3, 22-26), Он је људима објавио вољу Бога Оца.
На дан свете Педесетнице, апостол Петар је посведочио о испуњењу Јоиловог пророчанства: „И биће у последње дане, говори Бог, излићу од Духа свога на свако тело; и синови ваши и кћери ваше прорицаће; и младићи ваши видеће виђења, и старци ваши сањаће снове.“ И у те дане излићу Духа свога на слуге своје и на слушкиње своје, и прорицаће“ (Дела апостолска 2, 17-18; упореди Јоил 2, 28-29).
У древној Цркви, такође, су постојали пророци (видети: Дела апостолска 11, 27; 13, 1; Еф. 4, 11). Било их је много, често су путовали међу заједницама, служећи Господу (видети: Еф. 4, 11-12). Свети Јован Златоуст примећује следеће: „Уопштено, тада је било много више пророкâ него у Старом Завету, јер овај дар није био послат на десет, двадесет, педесет или стотину (људи), већ се ова благодат изливала обилно, и свака Црква је имала много пророкâ.“ У Кесарији, јеванђелист Филип, један од седморице ђакона Јерусалимског храма, имао је „четири девствене кћери које су прорицале“ (Дела апостолска 21, 9).
Пророци су, као и у Старом Завету, предвиђали будуће догађаје (на пример, пророк Агав је предвидео глад у Римском царству /видети: Дела апостолска 11, 28/ и окове апостола Павла у Јерусалиму /видети: Дела апостолска 21, 10-11/), изводили су символичне радње које приказују предстојеће догађаје (Агав је узео Павлов појас и везао себи руке и ноге /видети: Дела апостолска 21,11/). Апостол Павле је често говорио о пророцима и пророчанству у својим посланицама (видети: 1. Кор. 11, 4-5, 12:28-29, 14, 1 и даље; Рим. 12, 6; Еф. 2, 20, 3, 5, 4, 11; 1. Сол. 5, 20; 1. Тим. 1, 18, 4, 14). Сâм Павле, као апостол, поседовао је све духовне дарове неопходне за обављање апостолске службе, укључујући и харизму пророка (видети: Дела апостолска 13, 1), али никада себе није називао пророком. Истовремено, одређени одломци у његовим посланицама су јасно пророчке природе (видети: Рим. 11, 25-27; 1. Кор. 15, 51-52; 1. Сол. 4, 15-17; 2. Сол. 2, 1-12; 2. Тим. 3, 1-5).
Ранохришћански спис под називом Дидахи помиње пророке. Према овом извору, пророцима је дато право да обављају Тајну Евхаристије. Такође, овај спис нам предочава критеријуме за истинске и лажне пророке (према речима из наведеног списа, конкретно, истински пророк „држи се путева Господњих“, испуњава оно што учи друге, не захтева материјалну награду, не једе са стола за сиромашне, не остаје дуго у заједници).
Свети Теофан Затворник објашњава да „пророковати значи, покретом Духа Божјег, говорити верницима ради њиховог поучења на језику који разумеју. Његова тема може бити догма, морално учење, утеха, молитвена хвала и сâмо пророштво“. Истовремено, пророци нису примили фундаментално ново Откровење које би противречило ономе што су објавили Христови апостоли. Апостол Павле је упозоравао: „Ако вам ко проповеда јеванђеље супротно ономе што сте примили, да буде проклет“ (Гал. 1, 9). Разлика између пророкâ и учитељâ, како објашњава Свети Јован Златоуст, јесте у томе што „онај који пророкује говори све од Духа, а онај који учи понекад говори из свога ума“. Пророчки дар је подложан слободној вољи и разумном захтеву пророка (видети: 1. Кор. 14, 29-33).
Свети Иринеј Лионски, велики отац Цркве с краја 2. века, писао је о многим хришћанима који су живели у његово време, а који су имали „пророчке дарове, и дарове да говоре различитим језицима, откривају тајне људског срца ради изградње и објашњавају тајне Божије“. Постепено, пророчка служба постаје реткост у Цркви.
У току једне богослужбене године ми прослављамо свете пророке, у химнографији која је спевана у славу Божју, а у част светих пророка, црквени песник узноси благодарност Богу јер је народу своме преко својих пророка благовестио спасење. Ово скромно промишљање о улози и значају светих пророка почели смо освртом на личност светог пророка Илије, с тога је долично да све наведено крунишемо речима тропара поменутог пророка: „Анђео у телу, темељ пророкâ, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
