Православна гносеологија и плод лажне духовности
Разматрајћи досад речено, примећујемо да познање невидљивог света на неки начин личи и на изучавање хемијских процеса. Историја хемије познаје много лажних открића, што је била последица прљавих епрувета и посуда, у којима су се збивале изучаване хемијске реакције. Чистоћа хемијске посуде, у одређеном смислу, представља суштински предуслов за добијање ваљаних закључака о својствима проучаване твари. Најмање присуство стране примесе може покварити ток хемијског поцеса. Просто речено: једна кашика катрана поквари цело буре меда.
Овакво поређење има одговарајуће место и у човековом познању невидљивог света; само што је у нашем случају „епрувета“ сама човечија душа. Данас, када се поја вило мноштво „видовитих“ људи, који нешто „чују и ви де“, који спознају досад недоступне за њих реалности, који понекад стварају дела на основу свог дугогодишњег искуства, читаве научне системе окултнога карактера – неопходно је обавестити јавност да такви људи бораве у лажи, у прелести, у обмани. Несумњиво, понешто од истине може се наћи у њиховим доживљајима и искуствима – али, суштински смисао због чега о овоме пишемо јесте: да ли ово води спасењу или не? Живот је неупоредиво сложенији од било каквог објашњења истог. Када се лично суочимо са истраживачима невидљивог света, често академски образованим људима који имају високе научне степене, уочићемо занимљиву чињеницу: овим људима је сопствени значај, ауторитет, непогрешивог истраживача, лична амбиција, лични успех, много важнији од саме истине.
Уколико им се предоче одређене чињенице, које нису само теорија већ жива реалност, они журе да их оповргну не сумњајући у сопствену исправност. Таква је уопште психологија научника. Академик „гуши“ талентованог младог истраживача, који има критички став према његовим погледима: то је правило, а не изузетак у науци. Знање надима – писао је апостол Павле (1. Кор. 8, 1), то јест, чини човека надменим. Ако истраживачи духовне стварности и знају нешто поуздано, то често није на корист њиховој души, јер рађа демонску гордост, коју сваки непристрасан испитивач лако може препознати у њиховом карактеру. Овде ћемо применити истините речи самога Христа: Каква је корист човеку ако сав свијет задобије а души својој науди (Мт. 16, 26). Самољубље је велика препрека љубави према истини. Уколико не одбаце самољубље у име љубави према истини, биће кажњени тиме што ће им Бог послати силу заблуде, тако да ће веровати лажи…
Нажалост, психологија човека је таква да се гордост и сујета рађају аутоматски, кад он стекне било које својство од свих признато и пожељно (богатство, славу, ауторитет у науци, популарност у уметности итд.), издвајајући се на било који начин из масе. Ово постаје препрека на путу познања Истине. Пребивајући у стању сопствене огреховљености, у стању незнања, човеку није важна истина сама по себи, он жели да задобије плодове овладавши знањем – престиж, осећање личне моћи, материјалне добити, славе, итд.
Задобијање ових плодова углавном још више увећа ва самољубље, его, увећава лажну представу о себи као посебном, изабраном. Комплекс „богоизабраности“ наро чито је карактеристичан за савремене (исто као и за древне) екстрасенсе, људе који виде и доживљавају оно што је другим људима недоступно.
Наличје оваквог запажања, услед општег необразовања и духовног незнања и некултуре, чини да се човек уздиже над масом и у сопственом очима. Он одмах започиње са наметањем помоћи ближњем (а потом и даљњем), својим изузетним способностима лечења, предсказивања, саветовања. Тражи ученике и следбенике и стреми да спасе цео свет. Нарастајућа сујета захтева све веће и веће апетите, а најважнија храна егу јесте пажња других људи. Њихово уважавање, усхићење, узбуђење. Пораст пажње према сопственој личности захтева поклоњење људи и полако прераста у култ личности. Обичан човек себи почиње да приписује божанска својства, и настоји да створи или да пронађе одговарајуће учење, које ће оправдати његову божанственост. Нарасла манија сопствене величине тражи пут ка међународној слави, проглашавајући себе, у гордости својој, спаситељем целог човечанства. Овде је извор огромног таласа експанзије и свеопште распрострањености паганских, гностичких и окултних учења која данас имамо.
Ово је речено за последње дане, када ће по сведочењу апостола Павла људи постати самољубиви, среброљупци, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни… непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви,… издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви… који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли (2. Тим. 3, 2-5). Слично говори и апостол Јаков: А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, а потом смирена, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, нелицемерна (Јак. 3, 17).
Одговарајућа духовна идеја која оправдава сопствену божанственост, јесте – пантеизам, веома карактеристичан за све источњачке и окултне системе хиндуског порекла. Пантеизам обоготворује природу, учећи да је Бог и у природи и у човеку. Зато сваки човек, развијајући и освешћујући у себи његово присуство, сам постаје божанствен. Стицање божанствености постиже се искључиво личним напором, јер „богови“ не учествује у нашем напретку, или назадовању, они све равнодушно посматрају. Понегде у хиндуистичкој митологији богови се чак труде да људе омету у достизању божанског савршенства.
Практиковање откривања сопствене божанствености захтева како спољашњу, тако и унутрашњу изолацију од света, од контактата са људима, па и са сопственим телом. Крајњи циљ је улазак у надтелесно стање транса у коме је тело сувишно, као бездушни труп (у стање самадија или нирване) спремно да одумре, као осушен лист откинут са дрвета. Нема идеје сједињења у љубави хришћана као деце Оца Небеског, који образују тело Христово Цркву његову, него сасвим супротно, одвајање од свега и свакога – што представља право „чудо јогичког спасења“. Почетак одвајања од људи је уздизање себе из масе самоувереним гордим самоузношењем.
На нижим нивоима процеса „самореализације“ човек не може живети без пажње других људи: његова гордост још је резервисана за друштво, она се храни њиховим усхићењем, поштовањем, уважавањем, признањем – тако се мучи и страда глумац, који не добија улогу, који пропада непознат, јер његов посао углавном представља професионално изоштравање саморекламерства, развијање сопствене сујете и гордости – тог непоновљивог индивидуалистичког демона његове душе. Из библијског учења нам је познато: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6).
Православна уметност често је била анонимна, аутори славних ремек-дела иконописања, средњевековне ли тературе или архитектуре, остали су непознати због угађања Богу а не себи, сакрили су своја имена из смирења. Тако чине и свети, творећи чудеса исцељења, пророштва, или каквих других добрих дела, трудили су се да то буде у тајности, а ако би се по промислу Божјем открило, настојали су да чудесне догађаје сакрију за живота, да би их Бог и људи убрзо после њихове смрти учинили свима познатим.
Преподобни Серафим Саровски запретио је случајној сведокињи његовог мирног сусрета с дивљим медведом, да никоме не прича о задивљујућем догађају укроћавања дивље звери од стране светога, о овоме се сазнало једанаест година после његове смрти (Летопис Серафимо Дивејевског манастира, 14, с. 251-252). Преподобни Амвросије Оптински скривао је свој дар исцелења болесних, тако што их је слао на источник, тамо где пре овога нису примећена чудесна исцелења, док су људи често оздрављали а да још нису ни стигли до извора (10, с. 21, 22).
Овакво понашање православних подвижника показује нам да је највећи непријатељ нашег спасења пре свега гордост, док савремени исцелитељи и гуруи, који свим могућим средствима масовне комуникације рекламирају своју изабраност, ово не схватају[1]. Они не могу другачије, јер им демон гордости нагриза душу, и непризнатост је за њих гора и од смрти, те представља мучну патњу.
„Почетак гордости је корен славољубља. Средина, то је ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање својих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору. А крај, то је одбацивање помоћи Божије, уздање у своје сопствене снаге, демонска нарав“ (Свети Јован Лествичник, 23, 2).
Овде видимо да се ослањање на себе самога јавља као последњи облик одвајања од Бога. Уздање у своје напоре је друга и последња етапа одвајања себе од света, а нашој гордости више није потребно спољашње признање, она се затвара у самог себе практикујући технику самосагледавња свог „божанског ЈА“. Претвара се у потпуну самољубиву опијеност собом (душа, или Атман, постаје исто што и Брахман, тј. Бог) што доводи до стања духовног умртвљења душе и тела, слично лешу.
Сви смо подложни страдањима управо зато што у срцу имамо духа гордости. Смирење, упркос невољама које нас сналазе, упоредо са покајањем, чисти срце од овог злог непријатеља нашег спасења, поучава нас свети Амвросије Оптински. Када срце очистимо од греха, а пре свега, од опаке гордости, можемо познати истину, по речима Спаситеља: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети (Мт. 5, 8), јер Бог јесте Истина, Пут и Живот. У овоме се састоји главни гносеолошки принцип Православља: познање истине је немогуће без очишћења срца; од степена праведности подвижника, зависи и степен истинитости познања: Блажени сиромашни духом (тј. не горди, него смирени), њихово је Царство Небеско – говори нам Спаситељ (Мт. 5, 3).
Док и најмањи делић гордости остане у „епруветама“ нашег срца, све наше идеје о природи контаката са невидљивим светом, које се подробно описују у окултним трактатима, биће лажне, исто онако како су лажни закључци о својствима непознате супстанце проучаване у нечистој хемијској посуди.
Пре свега, неопходно је себе очистити како би наши закључци о невидљивом свету били истинити, а не лажни. Као што хемијска реакција изазвана у нечистој хемијској посуди даје лажне резултте, тако је и опит познања невидљивог, доживљен од стране човека с неочишћеном од греха душом, такође лажан. Елементи истине овде могу бити присутни, али су увек помрачени лажју. Ако при томе имамо у виду најважније занимање оца лажи, тј. сатане – који има приступ нашим помислима пропорционално нашој огреховљености, постаје јасно да наша представа о невидљивом, све док живимо у свету у коме су истина и лаж помешани, није могућа у чистом облику… „Јер нешто знамо и нешто пророкујемо – говори апостол Павле, а кад дође савршено онда ћемо видети лицем к лицу“. А сад видимо „као кроз стакло у загонетки“ (1. Кор. 13, 9-12)[2].
Управо је наша огреховљеност „тачка утицаја палих духова на нас. Зато очишћење срца и очишћење душе од таме греха и јесте просветљење човека истином. Ако нема овог очишћења, тј. покајања, нема ни могућности сагледавања истине. Свети Игњатије пише да сви ми пребивамо у прелести, тј. у заблуди, означавајући прелест као „склоност лажи због наше гордости“ (5, т. 1. с. 130).
Тежња за овладавањем истином, напорима о измени пале људске природе, о очишћењу срца и стицању љубави према Богу и људима, сама по себи не доводи се у питање. Многи људи говоре: „Дужан сам прво разумети, па тек онда веровати“. У оваквим исказима провејава рационалистички карактер наше епохе поткрепљен успехом науке и технике, разум који у својој безумној гордости мисли да је способан да све разуме.
Научни поглед на свет, преноси својства хипотетичности и научних метода закључивања на религиозне ставове, претпостављајући да се подразумева условни и зависни однос међу разним религијама. Са ове позиције, поткрепљене окултно-хиндуистичким веровањем, Бог се доживљава као неко апстрактно начело и апсолутни принцип, који постоји као неутрална основа ради одигравања представе стварања света, што чине некакве слепе стваралачке силе којој су прибројана и људска бића. Ово је нехришћански приступ, јер не прихвата чињеницу да је Господ дошао у телу, оваплотио се, страдао, био разапет за нас, и васкрсао, чиме је пројављена Његова савршена љубав према својој творевини, а не незаинтересована улога коју му приписује окултизам. Господ се непрекидно брине о нашем спасењу, почев од најмањих потреба, и као љубећи Отац деци својој, даје нам све што је неопходно за живот. У домостроју нашега спасења Бог жели да постанемо савршени и да стекнемо право познање истине. На путу усавршавања неопходно је да тежимо спасењу, а знање не би смело да наноси штету спасењу. Све има своју меру и своје време. Човек потпуно несвесно и са детињастим егоизмом ставља себе у центар света, говоре ћи „човек је мера свих ствари“, а само Господ може бити мера свих ствари – Творац свега, јер зна све о свему, и зато што Он пребива у центру свега постојећег, као владалац. И сва наша расуђивања о стварима, која произилазе из неправилне оцене свог места у свету, такође су неодговарајућа. Наше запажање је недовољно и ограничено, јер не долази из центра, или највиших висина, већ из дубоке провалије пропасти и греха, где се некако одржавамо на ивици понора. Из ове позиције свакако се много не види, али је са висине поглед сасвим сдругачији.
Следи закључак да нам је неопходна промена позиције, проширење видокруга, успињање на висину. А то подразумева: 1) схватање да се не налазимо у центру, одрицање од овог илузорног размишљања, сагледавање нашег понижавајућег положаја – што нам пружа могућност да стекнемо смирење; 2) подвиг који води ка истинској висини, ка Богу; 3) гледање на ствари очима Божијим, а не људским, јер је Његов поглед исправнији од нашег.
Како би себе саобразили Богу, неопходно је усагласити своју позицију с Његовом – тј. достићи обожење, што нам Православље и нуди као могућност и циљ човечијег живота. Јасно је да је немогуће никаквим напором стећи истинско разумевање и познање света у којем је „ЈА центар света“. Овакав став горде сујете узрок је лажног и прелестног стања. Ако се не кајемо због гордости, ако се не одричемо сујете и своје самовоље, немогуће нам је да се попењемо на висину. Неопходно је да кренемо на путовање испуњавањем заповести Божијих, јер нам само Господ са висине може указати на Пут који Њему води. Ми сами из низине у којој се налазимо нисмо у стању да га пронађемо и само ћемо узалуд лутати.
Љубав према Богу и ближњему главно је средство на овом путовању. Она нас уједињује и пружа могућност истинског општења са Богом и човеком, и са свим људима, у мистичном телу које се зове Црква, установљена од самог Господа Исуса Христа Његовом крсном жртвом, а кроз Његово очовечење. Свако од нас је мала ћелија која се љубављу сједињује са другим ћелијама, градећи јединствен организам, сједињен са Главом – Христом, Који јесте Пут, Истина и Живот. Вера и страх Божији и побожност, изражавају се молитвом, као основним начелом у нама, духовно пробуђене љубави према Богу. И овим путем, као кроз неки канал, стичемо божанска својства утврђена у нама светим тајнама Цркве, пројављена у љубави према ближњем, до безграничног самопожртвовања. Овако започињемо свој пут ка обожењу, ка пуноти Истине, кад ће Бог бити све у свему (1. Кор. 15, 28). Православље почиње вером која води знању; окултизам настоји да знањем доведе до вере. Истински пут познања не започиње од познања твари, него се њиме завршава.
Православни пут познања има три етапе:
1) Очишћење: спознаја свога неистинитог положаја, одрицање од истог, жаљење због тога, тежња да се не враћамо у пређашње стање – и то се зове покајање.
2) Стицање дара љубави према Богу и људима, подареног нам одозго благодаћу, по мери очишћења нашег срца.
3) Стицање дара мудрости, расуђивања, знања о стварима духовним, невидљивим и видљивим, подарених нам по мери наше љубави.
Апостол Павле каже: „… Знање дакле надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа не зна као што треба знати. А ако неко љуби Бога, Бог га је познао (1. Кор. 8, 1-3).
Без распећа са Христом нашег старог огреховљеног човека, немогуће је узићи са Христом на небо, одакле је једино могуће видети све у правом светлу. Распеће јесте одбацивање нашег централног положаја у васиони. Није лако ишчупати велико дрво које је пустило дубоке корене, не сломивши га. Господ је сам сишао на земљу да би нас извео из долине смрти и својим примером показао нам је пут спасења. Избегавајући крст страдања, нећемо достићи врх савршенства и знања које нам обећава окултизам. У садашњем огреховљеном стању, ми само мо жемо веровати, а никако све знати. Зато апостол Павле и говори да сада остаје вера, нада и љубав, помоћу којих се спасавамо (1. Кор. 13, 13), а никако знањем, које окултизам, исто као и атеизам, ставља на прво место.
Речи Макарија Египатског односе се више од свега на окултизам, који претендује на познање тајни Божијих: „Ако човек почне да истражује Божије свезнање и говори: ја сам нешто открио и постигао, то би значило да ум људски превазилази разум Божији; и он је сасвим заблудео. Што више желиш да испитујеш и проничеш знање, тим више силазиш у низине, и ништа не постижеш. Чак и оно што се с тобом свакодневно дешава није ти јасно, и то је за тебе неизрециво и недостижно, осим ако све будеш примао са благодарењем и вером. Зар си од дана рођења твог досад могао познати душу своју? Коначно, препричај ми помисли своје проникавши у себе од јутра до вечери, испричај помисли од три дана. Не можеш ни то учинити. А ако не можеш објавити помисли душе своје, како ћеш до сегнути помисли Божије и ум Божији“ (19, с. 127-128)?
Уосталом, свакодневни живот живимо вером. Сво наше знање односи се на прошло. Ми тачно знамо шта је било јуче, кад смо ушли у лифт и притиснули дугме, спустивши се на први спрат сасвим сигурно, но ми не можемо знати да ли ће се то исто поновити сутра – будућност је скривена од нас. Ми само верујемо да се лифт неће откинути и упасти у подрум, али ова вера се не мора испунити. Која је вера оправдана? Само вера у Господа Исуса Христа, што је и потврђено бројним сведочанствима многих светих који су живели вером. Главни задатак нашег живота није у томе да нешто знамо или не знамо, него – да ли верујемо? Наша самовољна и примитивна вера, често изграђена на ауторитативним научним основама, врло често се разбија о камен живота. Тек кад се окренемо вери хришћанској и православној, ономе камену који су одбацили зидари свих цивилизација, свих друштвених процвата, свих комунистичких утопија, утврђујемо се непоколебљиво, јер то је камен који је глава од угла (Мт. 21, 42).
И тако, тамо где нема покајања и љубави, тамо не може бити ни истине: По томе ће сви познати да сте мо ји ученици, ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). Ово је критеријум учеништва код Господа, показатељ кретања према Њему – љубав. Сигурно љубав нећете наћи у окултизму и окултистима. Тамо су љутња, поделе, завист, гнев, распре, свађе (Гал. 5, 19-21) – дела плоти, а не Духа Светога. Таквим делима су вешто прилагођена сва окултна и источна учења, овладавши масом средстава за исцељење, оздрављење и угађање плоти, откривајући нове облике насладе у „измењеном стању свести“ погодне нашем самољубљу, а штетне духу човечијем. Окултизам за исцељење душе предлаже само једно средство – замрзавање у леду… Пример љубећег Бога који страда за нас је у потпуној супротности са великим бројем окултних средстава за одржавање тела. Но, како говори апостол Павле: Тијело војује против духа, а дух против тијела, а ово се противи једно другоме да чините оно што бисте хтјели… (Гал. 5, 22-23). Они који теже истинитоме Богу распеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), а не усавршавају га асанама јоге, пранајамом, психо-техникама и медитацијом ради бољег здравља. Не беже у мантрање и медитацију од штетних утицаја спољног света, јер Христос нас је позвао да носимо бремена једни другима (Гал. 1, 5, 2).
Циљ човечијег живота је – обожење, светост. Окултизам и Православље представљају два пута до циља. Први – убедити себе и утврдити се у мишљењу: „Ја сам Бог“. Ову самообману нуде нам окултизам и нехришћански Исток. Будизам говори: „Ти си Буда, не треба ништа да чиниш, само знај То“ (обмани себе). Крај оваквог пута је јасан – апсолутно зло биће, сатана, који је себе давно убедио да је раван Богу. То исто препоручује нам и хиндуистичка философија: „Атман и Брахман су једно“. Лик Божији који носимо у себи и Бог сам – нису једно исто.
Други пут, сасвим супротан првоме – порицање је своје природне божанствености и утврђење сопствене ништавности и огреховљености. То је истовремено и одрицање од самодовољног „ЈА“, од своје воље. То је пут послушности који води Богу, јер Бог само послушнога себи приводи.
Они који су се боље упознали са разним облицима окултних учења, могли су уочити неуобичајену гордост и хладноћу у карактеру окултиста. Почетак греха – јесте гордост, говори Сирин (Сир. 10, 15). Њихови следбеници, раније или касније, разбијају се на многе групице, супрот стављени једни другима. Исто се десило са следбеницима Ј. И. Рерих, исповедницима агни-јоге. Сатана, будући да је разоритељ по својој природи, не може а да не разруши своје следбенике изнутра духом непријатељства и раскола. Уколико овим запажањима додамо и лична искуства бивших посленика нехришћанских учења, којих је много у нашој земљи, то се плодови окултистичких напора могу представити следећим редоследом:
1) Промена личности: развијање самообмане, сујете, гордости, егоизма, хладноће, равнодушности, цинизма, душевене пустоши, осећања унутрашњег немира;
2) Наведене особине могу довести до стања крајњег душевног и умног растројства, успостављањем контакта с демонима; унутрашњи немир и душевна пометеност и збуњеност, условљени су познавањем многобројних окултних система, који су противречни једни другима. Поред ових, плодови окултних интересовања могу бити и осећање унутрашње празнине, чамотиње, туге, очајања, самоубилачких идеја.
3) Физиолошке промене: имунолошко разарање организма, јављање болести непознатог порекла, сужење реалног опажања, развијање визија које постепено добијају кошмаран и тегобан карактер, доживљавање непри јатељских напада из невидљивог света.
4) Губитак социјалних контаката и веза, распад породице, пропаст брака, снижавање друштвеног и профе сионалног статуса личности.
Истинитост досад набројаних последица потврђују и речи преподобног Јована Лествичника: „Казна гордоме је – његов пад, а непријатељ што га злоставља – демон; а знак остављености од Бога јесте лудило које људи не могу излечити“ (Лествица, гл. 23, 10).
Јасно видимо да се развијање сујете и гордости показује као главни циљ палих духова, јер овај порок, ова страст, више од свега другог уништава добродетељ и утиче на губитак добрих особина наше личности. Свети Јован Лествичник је о томе писао: „Дух очајања се радује кад види умножење грехова; а дух славољубља кад види умножење добродетељи; јер су врата првоме мноштво духовних рана, а другом – изобиље труда… Например, сујетан сам кад постим, али кад сам разрешен од поста, како бих сакрио од људи своје уздржање, опет сам сујетан, јер сматрам себе мудрим. Сујета овлада мноме кад обучем сјајну одећу, али и кад се оденем у дроњке – и тад сам сујетан. Поражен сам сујетом кад проговорим, али заћутим ли, опет ме сујета побеђује…“ (гл. 22, 3-5).
Очигледно да је православни пут спасења не само „тесан“ него и „узан“ (Мт. 7, 13-14). Сличан је пењању навише ивицом провалије: кад кренемо да се извлачимо из једне рупе пуне блата и грешних дела, ступајући путем врлине, упадамо у другу, која је извор гордости због учињених добрих дела. Уколико је човек уопште способан да стане на пут добра под утицајем источних, или окултних, или социјалистичких, или комунистичких идеја, без обраћа ња Богу и без Божије помоћи, добро које чини окреће се на зло. Ево због чега су сви друштвени покрети за слободу, једнакост и братство, за срећу свих људи, својом активношћу углавном водили ка ГУЛАГ-у, обраћајући се у своју супротност. Тамо где нема Бога и смирења, где је самовоља и непослушност, увек је сатана присутан, лукаво окрећући наше добре намере у дела са злим исходом.
Психолошки, гордост и славољубље су веома опасни уколико се развијају без препрека. Ово је одлично показано у књизи свештеника А. Јељчанинова „Записи“: „Покушаћемо да уочимо најважније етапе развоја гордости, од лаког самозадовољства до крајњег душевног помрачења и духовне пропасти. У почетку то је само занесеност собом, често са најбољим намерама, која прелази у лакомисленост. Човек је задовољан собом, често се смеје, поскакује, певуши, пуцкета прстима. Жели да буде оригиналан, чини парадоксалне потезе, усхићен је, показује посебан укус, каприце у јелу. Бахато даје савете и меша се пријатељски у туђа дела, скреће интересовање на себе разним фразама користећи несвакидашње речи: „не, ја ћу вам рећи“, „не, ја боље то знам!, „ја имам обичај“, „ја се држим правила“, итд… .
..Говорећи о туђој невољи, наметљиво говори о себи: „Ја сам толико потресена да не могу да дођем себи“. Истовремено, завистан је од туђег одобравања, зависно од којег сујета процветава или вене. Уопштено, на овом ступњу намере још увек остају позитивне. Овај вид егоцентризма својствен је младости, иако се може срести и у зрелијем узрасту.
Срећа је за човека ако се у овом периоду почне озбиљно бринути о другима (женидба, породица, посао, или неки други труд)… Ако се то не деси болест се развија све више. Јавља се искрена увереност у сопствену изузетност. Често се то изражава неуздржљивом брбљивошћу. Егоистична природа многословља нимало се не умањује при бављењу озбиљним темама: горди човек радо прича о смирењу и тиховању, велича пост, разматра питања добрих дела и молитве.
Самоувереност брзо прелази у страст заповедања: он утиче на туђу вољу (не мењајући своју), захтева туђу пажњу, време, нагао је и нехатан. Његово дело је веома важно, а туђе је ситница. Меша се у све и свашта. На овом ступњу намере гордог почињу се кварити. У својој агресивности, природно наилази на противљење и отпор, јавља се раздражљивост, и тврдоглавост, убеђен је да га нико не разуме, чак ни његов духовник, судара се са светом… Гордељивац на крају прави избор: ја сам против људи – али не и против Бога. Душа постаје тамна и хладна, у њу се усељава надменост, презрење, злоба, завист. Ум бива помрачен, разликовање добра и зла престаје, замењује се разликовањем „моје“ и „твоје“. Бежи од сваке послушности, мрзи друштво, његов циљ је да спроводи своју зацртану линију, не би ли посрамио и поразио друге људе, жуди за славом, чак и скандалима, свети се свету за непризнавање и тражи реванш. Ако је монах напушта манастир у коме му све постаје неподношљиво, тражи сопствени пут. Понекад је сила самопотврђивања усмерена на материјалне ствари, каријеру, друштвени положај и политичку делатност, а ако има талента за стваралаштво, овде гордељивац може имати захваљујући великом личном напору, много успеха. На овом ступњу започиње раскол и јереси.
На крају, на последњем ступњу, човек раскрштава и са самим Богом. Ако је раније чинио грех из бунта, сада себе разрешава свега: грех га више не мучи, постаје му навика. У друштву са ђаволом идући мрачним путевима све постаје лако и дозвољено. Стање душе – мрачно, не просветљено, усамљеност потпуна, а заједно са овим иде искрено убеђење у исправност свога пута и осећање са вршене безбедности, које га води у погибао. Овакво стање је сасвим близу лудила.
Гордељивац живи у стању потпуне изолације. Погледајмо како он беседи: уопште не слуша шта му други говори, или слуша само оно што је сагласно са његовим назорима. Уколико говоре нешто противно његовом мишљењу, он бесни као да му је учињена неправда, исмева друге и јаросно све пориче. У људима у свом окружењу види само она својства која им је сам приписао, тако да и у својим похвалама остаје горд, немајући проницљиво сагледавање објективног стања.
Овде је изражена велика дубина мисли светог Јована Лествичника: „Гордост је крајња беда душе. Горд човек трпи пораз на свим фронтовима. Психолошки – туга, мрак, јаловост. Морално – самоћа, губитак љубави, злоба, пакост. Теолошки – смрт душе, која претходи телесној смрти, пакао још за живота. Гносеолошки – суви рационализам. Физиолошки – патолошко нервно растројство и душевна болест“.
И на крају, поставља се озбиљно питање, како се борити против овакве болести, чиме се супротставити погибељи која прети ономе ко је кренуо овим путем. Одговор произилази из самог питања: лек је смирење, послушање, љубав према свим људима, покоравање законима друштва, правда, истина, лепота, тежња свему доброме у нама и око нас, покорност Закону Божијем, и на крају послушност Цркви, њеном Уставу, њеним Заповестима, Светим Тајнама“ (Св. Александар Јељчанинов „Записи“, Париз 1978.с 170-73.)
Неопходно је нагласити да свако духовно знање, без трезвеноумља и расуђивања, може постати опасно за човекову душу на путу спасења. Свети Јован Лествичник пише: „Понорна је дубина догмата. Ум тиховатеља се не може без опасности спуштати у тај понор. Није безбедно пливати у оделу, као што није безопасно ни да се онај који је још обузет страстима прихвата богословља“ (сл. 27, 10-11) (18. с. 218).
„Ако знање надима многе, онда, напротив, незнање и неукост, у извесној мери смиравају. Учини све како би се подсмехнуо својој памети, и чинећи тако, наћи ћеш спасење и правду у Христу Исусу, Господу нашем. Амин“. (гл. 24, 29-34)
Горе речено не значи пренебрегавање знања уопште. Ово се односи на површно, плотско знање, стечено пре времена, које може постати препрека стицању правог знања, истине Божије, разумевања тајни Божијих. Прости и необразовани људи брже ће и успешније достићи спасење и дар Духа Светог, јер се њихова вера не колеба површним „свезнањем“. Подсетићемо вас на пример Павла Препростог, ученика светог Антонија Великог, који је достигао висок степен смирења, исцељивао је оне људе којима ни молитве светог Антонија нису могле помоћи. Овакву дубину смирења свети Павле је стекао јер је био кротак и смирен духом, и није се уздао у сујетно знање које надима.
Данас имамо много случајева духовне прелести јер се људи горде стицањем разних знања, и многи хришћани, чак и православни, због одсуства смирења неочекивано стичу „дарове“ чудотворства, исцелења, виђења самог Спаситеља, Богородице, Светих, општење са разним духо вним учитељима у телу и ван тела. Као да се потврђују речи светог Григорија Синаита: „Истинито духовно созерцање, ум који не машта и не заноси се, право дејство молитве из дубине срца, што непрекинутом бујицом извире, васкрсење душе и уништење туге, божанствени страх и свецело узношење у духу, кретање ка Богу ангелске душе у усхићењу, немогуће је стећи у нашем времену, зато што данас због мноштва искушења влада над нама тиранија страсти. Ум о свему овоме обично машта пре времена и због тога губи и оно мало благодати дате му од Бога“ (8. т. 5. с. 149).
Савремена духовна неправославна учења плод су „заједничког стваралаштва“ човека и палих духова. Зли дуси откривају човеку помешану истину и лаж, а њихове многобројне и разноврсне облике најбоље је објаснио преподобни Макарије Египатски: „Са сваком проницљивошћу дужни смо да гледамо није ли од врага каква обмана, брзоплетост, зло дејство. Као што Дух Свети кроз апостола Павла свима бива све, не би ли кога придобио (1. Кор. 9, 22), тако се и лукави труди да свима буде све не би ли нас одвео у пропаст. Са молитвеницима и он се прави молитвеником, с циљем да их саблазни, и под видом молитве гурне у самообману; са испосницима пости, како би их увео у заблуду; са познаваоцима Св. Писма труди се веома, не би ли они под видом знања пали у заблуду; они ма који су се удостојили светлости откривења и сам се представља као такав; једном речју, ради свих све видове узима, како би потчинивши их овим уподобљењем под добронамерним предлогом припремио им пропаст. Због тога, са будношћу треба пазити на своје срце и много мудрости треба испросити од Бога, како би на време открили сплетке лукавога“ (19, с. 579-580).
Условно смо поделили сву неправославну мистику на три правца:
1) Окултизам – рационални пут познања мистичних феномена;
2) Психофизичка мистична пракса;
3) Интуитивизам: супротан рационалном путу
Такође смо супротставили истинито познање невидљивог света (православну „гносеологију“) окултно-мистичком познању, и показали да је овладавање натприродним знањем, представљеним у „научној“ форми окултизма, пројављено у индивидуалном чувственом доживљају – увек праћено рађањем гордости која убија душу. Самовољни контакт с невидљивим светом не само да деформише личност, него је и уништава, чинећи непоправљиву штету души и телу човека. Зато је потребно да се одрекнемо својих личних доживљаја чулног опажања невидљивог света. Плодове ових опита најбоље ћемо објаснити речима светитеља. Св.Игњатије Брјанчанинов пише: „Да не мислите о себи нешто високо видећи чулно духове, или свете ангеле: ово виђење само по себи никако не сведочи о достојности оног који види, за њега су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње“ (Бројеви, XXII 23 5. т. 3 с. 11). „Чулно виђење духова увек доноси већу или мању штету оним људима који немају духовног искуства. Овде на земљи, ликови истине помешани су са ликовима лажи (Сл. 2. св. И. Сирина), на земљи у којој су помешани добро и зло, на земљи изгнанства палих анђела и палих људи.“
„Они који чулно виђају духове лако могу бити повређени и свргнути у погибао. Ако привиђењу духова по кажемо поверење или лаковерно примимо оно што нуде, неприметно ћемо бити преварени, неосетно ће се утиснути у духовно неискусне жиг саблазни, жиг страшног рањавања душе, при чему се често губи могућност исправљања и спасења. Заиста се многима, ово догодило. То се десило не само незнабошцима чији су жреци били у великој части и отвореном општењу с демонима; десило се ово не само хришћанима који нису познавали тајне хришћанства, и неким пуким случајем ступили у до дир с духовима; то се догодило многим подвижницима и монасима искусним у виђењу духова, чак и чулно. Једино хришћанским подвижницима могућ је исправан и законит улазак у свет духова. Сви остали начини су недопустиви и треба их одбацити као непотребне и по губне“(5.т, 3, с. 24). „Св.оци хришћанског подвижниш тва, просвећени и научени Духом Светим, постигавши добродетељну и богомудру спознају, по којој је душа чо векова у време пребивања на земљи, покривена телом као завесом или покривачем, саветују благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу, ако се они неочекивано појаве. Не улазити са њима у разговор, не обраћати на њих никакву пажњу. При оваквом сусрету треба се оградити крсним знамењем, затворити очи и са свешћу о својој недостојности виђења светих духова, молити Бога да нас избави од сваке саблазни, и брзо нас ослободи присуства духова злобе“ (5, т. 3. с. 46).
Из животописа светог Антонија, светог Макарија, светог Пахомија, светог Марка Траческог, свете Марије Египћанке, Андреја Христа ради јуродивог, Јована Многострадалног, и многих других подвижника, показано нам је шта подвижник треба да чини услед додира човека са светом духова.
„У почетку – каже свети Игњатије – они се боре с по мислима, маштом, осећањем отворене и прикривене грешности, а кад прође много времена, после многих и упорних подвига, искушавају их помисли и осећања светости. Уколико су стекли чулно виђење духова, у почетку су срели мноштво палих ангела, а потом, после љуте борбе, њима су се приближили и ушли у општење свети ангели, као са онима који су одбацили прво искушење, и делатно показали способност за друго општење. Овакав поредак на подвижничком путу открио нам је сам Господ Исус Христос Спаситељ наш, узевши све наше немоћи, осим греха: прво га је у пустињи кушао ђаво, а потом, кад је ђа во био поражен од Господа, свети ангели приступише Господу и служаху му“ (Мт. 4, 11), сведочи Еванђеље (5. т. 32. 52-52). Из оваког поретка ствари, јасно је да сва источна и неправославна учења приводе трудбеника управо општењу са палим духовима, што је последица наше пале грешне природе. Свако ко самовољно тражи чулно опажање духова, поступа противно вољи Божијој и неће избећи „обману и следствено томе саблазан и повреду природе“ пише свети Игњатије Брјанчанинов (5, т. 3. с. 53). Свети оци духовно виђење стављају изнад виђења чулног. Свети Исак Сирин каже: „Ко се удостојио да сагледа себе већи је од онога који види ангеле: јер, последњи улази у општење очима телесним, а први – очима душевним“ (5, т. 3, с. 21).
Добра је илустрација онога што је плод чулног опажања невидљивог света, а противно вољи Божијој, и без знања онога што је познато светима, у опису опита извесног Роберта Монроа – успешног САД бизнисмена, нашег савременика, који је незаинтересован за религију. Ово је описано у књизи Серафима Роуза „Душа после смрти“. Његов сусрет са „вантелесним“ светом почео је 1958. г. у време кад се свуда појавио интерес за окултну литературу, док је спроводио опит памћења снова. При том је користио методе усредсређења и концентрације, сличне онима у медитацији. (Даљи опис показује колико могу бити опасне наивне психичке методе саморазвоја, које су у облику разних психотренинга, аутотренинга, и других биотренинга, данас веома распрострањене у медицини и спорту).
У почетку је имао чудан осећај да је погођен светлосним зраком, уведен у стање свести које је давало осећање паралелног времена. Оно се поновило неколико пута, а он је почео свесно да развија и изазива то стање. У поче тку својих окултних „путешествија“ он нам открива ста ње свести слично ономе које је имао Сведенборг (чувени окултиста који је живео у XVIII веку): Отвара се путу укључење света духова пасивном медитацијом, доживљај „светла“, поверење и отвореност ка новим и чудним доживљајима, и све ово заједно са „практичним“ погледом на свакодневни живот у одсуству било каквог хришћанског искуства.
Монро је прво „путовао“ на позната места на земљи, некад ближа а некад удаљенија, при чему је често имао и фактичке доказе својих експеримената. Затим је успоставио контакт са духовним бићима… Да би на крају улазио у необичне земаљске пејзаже… … Превладавши почетни страх при уласку у непознате области, почео је слободније да их испитује и описује многобројне сусрете с разумним бићима. На неким „путовањима“ сретао је „умрле“ познанике и разговарао са њима, но чешће је био у додиру са чудним и безличним бићима која су му понекад „помагала“, или нису уопште реаговала на његова обраћања. … Како сам није имао веру, Монро постепено открива „религиозну“ природу тог света, добио је „пророчка“ виђења будућих догађаја која су се најчешће остваривала баш онако како их је раније видео. Једном, на самој граници изласка из тела, појавила се бела светлост, и он је затражио одговор о том необичном царству. Глас из светла је одговорио: „Моли оца твога да те уведе у велику тајну“.
Следећи пут Монро је молио: „Оче, уведи ме у велику тајну.“ Из свега овог јасно је да се Монро, будући да је имао „световне“ и „агностичке“ погледе на живот, предао бићима окултног царства, тј. демонима. … Монро пише: „За 12 година духовног искуства нисам наишао на сведочанства која би потврдила библијско поимање Бога и загробног живота.[3].“
Једном се Монро сусрео са „богом“ свог неба… Усред уобичајених активности на омиљеном месту, издалека се разлегао звук сличан звуку фанфаре. Сви су га при мили мирно прекидајући разговор или занимање неким послом. То је знак да Он (или Она) обилазе своје царство. Нико у страху не пада ничице или на колена. Њихов став се убрзо мења. Ово је догађај на који су се сви навикли, а покорност је најважнија. Изузетка нема. По примљеном сигналу свако биће леже… окрену виши главу у страну да не би видело бога, док пролази. Очигледно, циљ је да се образује живи пут, по којем он пролази… „…Неколико пута доживљавајући ово легао сам за једно са другима. Помисао да поступим другачије била је немогућа. Док он пролази, разлеже се бучна, трештава музика и јавља се осећање неодољиве живе силе, која страховито расте над тобом, и потом нестаје у даљини… Овај доживљај може се упоредити са стајањем на прузи у очекивању воза, док сигнал означава његово прибли жавање. Равнодушни сте, али осећате неисказано уважа вање пред силом присутном у возу који прохуктава. И ово је такође безличан осећај.“ …
Тешко је наћи у свој окултној литератури бољи опис сатане и његовог царства безличних робова… Једне ноћи, после две године од првог „изласка из тела“, осетио је како се купа у светлости која је омогућавала његове експерименте, осетивши присуство моћне, разумне силе, која га је учинила немоћним и безвољним. „Имао сам јак осећај да сам заувек свезан нераскидивим везама са том разумном силом, те да сам с њом одувек повезан, и да сам овде на земљи, дужан да испуним одређену мисију.“ Долазећи неколико недеља под сличним околностима, та невидљива сила или „биће“ чинило се да је„претресла“ његов ум, запосевши га, а потом нестајала на небу, док јој је упућивао своје молитве. Тада се уверио да су његове умне способности превазилазиле моје разумевање. То је безличан, хладан разум, без емоција и љубави и саосећања, које ми људи толико ценимо… Ја сам заплакао, горко сам ридао као никад, зато што сам знао, беспоговорно и без икакве наде у измену ово га убудуће, да Бог мог детињства, Црква, Религија, нису онакве како смо ми учили – и да ћу до краја живота тешко преживљавати губитак те илузије.“ Да ли је могуће боље описати сусрет са ђаволом, ког данас такође сусрећу многи савременици, ништа не сумњајући, неспособни да му се супротставе, због свог отуђења од истинског хришћанског живота?
Велика је вредност сведочанства Монроа… Пошто је он сам дубоко повезан са њима, и фактички је продао душу палим духовима, он је своје искуство описао обичним неокултним језиком, са нормалне тачке гледања са временог човека, што ову књигу чини („Путовање ван тела“, Њујорк, 1977.) задивљујућом и упозоравајућом против свих „експеримената“ у овој области. Онај који познаје православно хришћанско учење о ваздушном свету, истину о земљи, небу и аду, може бити уверен у реалност постојања палих духова и њиховог царства, као и у велику опасност од ступања у додир са њима, чак и посредством „научног метода“ – закључује о. Серафим Роуз (25, с. 98-102).
Можемо извести неколико закључака. Сва окултна и источна учења не признају чињеницу грехопада човековог, или га представљају у погрешном облику, чиме се губи могућност спознаје неопходности исправљања последица таквог палог стања, пре него што се приступи откривању чудесних моћи и способности у човеку. Супротно вољи Божијој, насилним отварањем чула за виђење невидљивог света, хитамо у погибао душе и повреду људске природе, најчешће непоправљиву. Катастрофалне последице овакве мистичне праксе – знак гнева Божијег – очекују човека не само после смрти у облику изгнанства у таму најкрајњу, него још и у овом животу. Самозадовољство, таштина, гордост, затварају пут ка покајању и воде у суманутост, егоизам, бездушност, цинизам, виђење палих духова, физичко растројство, измену личности, распад породице, незаштићеност услед деловања злих духова, склоност ка самоубиству – ово су ужасне последице недозвољеног уплитања у сфере сакривене од човека промислом Божијим. Дарове од Бога које задобијају побожни подвижници, добијене на спасење због живота проведеног у борби с грехом, у окултним источним учењима и религијама нуде се свима без разли ке, а на пропаст људску, зато што им се обећава „рај“ без обзира на огреховљеност и моралну нечистоту.
Не поучавају их гуруи да непосредном чулном контаку са светом духова мора обавезно да претходи овладавање духовним виђењем, затим усавршавање, што захтева цео наш живот. Духовном виђењу треба да претходи дуг период подвига и утврђивање у благочестивом хришћанском животу по заповестима Христовим, у заједници са Црквом и њеним светим тајнама. Ко је од савремених људи, који живе градским животом, рођен у атеистичком друштву, растао под утицајем антирелигозне пропаганде, способан да постигне такво савршенство? Изгледа, веома мали број.
Најважнија степеница на истинском путу ка Богу јесте – покајање, скрушено срце, плач над својим гресима, смирење, страх Божији, а све ово разликује православну духовну праксу од сваког облика медитације. Насупрот су гордост, високоумље, самовоља, сујета, самоузношење ! Ова стања духа, одликују сва окултна и мистична нехришћнска учења.
И на крају, послужићемо се опет духоносним речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Употребимо сав напор за стицање познања и духовних стања, суштински важних за наше спасење. Нећемо удовољавати пустој, празној и бескорисној радозналости.Постарајмо се да стекнемо ништету духа, плач, кротост, тежњу ка небеској правди…
Умолимо Бога не би ли нам открио грехе наше да би смо смогли снаге да принесемо за њих искрено покајање…. Умолимо Бога не би ли нам даровао духовно разликовање духова, како би могли сагледати њихов утицај на наше помисли и маштања, и раскинути општење с њима у духу, збацити са себе терет, избављајући се од ропства… Уздржимо се од небитних, погубних жеља и стремљења ка чулном виђењу, изван установљеног Божијег поретка… Са побожним поштовањем потчинимо се закону Божијем, који је душу нашу покрио густим велом за све време нашег земаљског битисања, одвојивши нас од духова створених, заштитивши нас и заклонивши нас од духова палих. Није нам потребно чувствено виђење духова за време нашег земаљског многонапорног странствовања. За живот нам је потребан један светилник, а он нам је дат: Светлост је стопама мојим – закон Твој (Пс. 118, 105). Они који путују при сталној светлости светилника – закона Божијег неће бити обманути ни страстима, ни палим духовима, како нам сведочи Свето Писмо: Велик мир имају они који љубе закон Твој, и нема за њих саблазни (Пс. 118, 165).
Свако ће у своје време одређено му од Бога и познато само Богу, неизоставно ступити у свет духова. Није далеко за свакога од нас тај час! Нека нам преблаги Бог дарује да проведемо земаљски живот тако да на време раскинемо општење са палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, не би ли и ми при напуштању тела били прибројани светим духовима. Тада, у неизрецивој радости, видећемо чинове светих ангела, и чинове светих људи у њиховим нерукотвореним обитељима у вечном духовном славословљу. Тада ћемо угледати и препознати палог херувима са његовом мрачном свитом отпалих ангела, а допуштено виђење демона и нечастивих сила тада ће у потпуности задовољити нашу радозналост, без икакве опасности по нас, јер ћемо бити запечаћени Духом Божијим, налазећи се у стању неизменљивости, не доступни да будемо савладани саблазнима и повређени злом. Амин.“ ( 5, т. 3, с. 65-67).
[1] У књизи „Људи и демони“ (23, с.) њен аутор, свештеник Родион Петроградски, пише: Ако се код човека страсног, славољубивог, маловерног, духовно неискусног, или чак некрштеног, јави било каква натприродна способност (што је данас честа појава) она је за њега погибељна зато што утврђује његову гордост, сујету, самообману, које га воде у духовну смрт.
На ово такође указује свети Игњ.Брјанчанинов: Праведници не само да не желе да буду чудотворци, него и кад добију дар чудотворства, одричу га се. Они не само да га не желе пред очима света, него ни тајно у срцима својим. Један од светих отаца, због своје чистоте, добио је благодаћу Божијом дар прозорљивости да види муке оних који су му долазили, и он је молио Господа, молио и браћу своју да се моле за њега, како би тај дар био узет од њега. Ако су неки од светих и примили дар, примили су га по нужди, или из своје простоте; други су га примили по благовољењу Б.Духа, који делује у њима, и никад случајно и без оправданог разлога…(4,.33-4).
[2] Још као млади подвижник, чувени старац схи-архимандрит Гаврил (Зи рјанов) настојао је да потајно пребива у молитви, а ум и срце да држи у чистоти. Био је толико чист и целомудрен, да саблазни плоти и света њега се уопште нису дотицале. Стекао је способност да чује и види и оно што се дешава на великој удаљености, као и да људима чита мисли. Много касније баћушка је разумео да се дар виђења скривених ствари дарује људима чистог срца (27. с. 38-39).
[3] Овде је умесно навести речи светог Григорија Синаита: „Да није неко заблудео, види се по томе што има сведочанство из Светога Писма, и на делу и у разумевању, смирено говорећи о ономе о чему треба мудровати. Јер није мали труд постићи истину потпуно, и бити чист од свега што је противно благодати: зато што ђаво има обичај, нарочито код почетника, да представи под видом истине своју прелест, преводећи лукавство своје у духовност“ (8, т. 5, с. 225).
отац Владимир Јелисејев,
Оглед: ПРАВОСЛАВНИ ПУТ СПАСЕЊA И ОРИЈЕНТАЛНО-ОКУЛТНА ДУХОВНА УЧЕЊА
