„По плодовима њиховим познаћете их…“

Настављамо са следећим стиховима, 17. и 18:

Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа. Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати.

Свети Златоуст говори на овом месту: „Шта, зар добар човек не може да постане зао и обрнуто? Људски живот је испуњен мноштвом таквих примера. Међутим, Христос не говори да је злом човеку тобож немогуће да се промени или да добар не може да падне већ то да човек не може да приноси добар плод све док живи лоше. Зао човек може да пређе на врлину; међутим, док год остаје зао, не може да приноси добар плод. Како је онда Давид, будући добар, донео зао плод? Он тада није био у врлини, већ је изменивши се то учинио. Да је непрестано боравио у томе у чему је раније био, он се не би усудио да учини то на шта се дрзнуо. Ове речи је Спаситељ изговорио и да би затворио уста оних који су безумно клеветали али и да би обуздао језик оних који су говорили зло. Он је хтео да лиши било каквог изговора зле људе због којих сумњиче и добре“. 

Тихон Задонски у свом објашњењу ових стихова упућује хришћане на унутрашњи живот који је неопходан у истој мери као и добро спољашње понашање. Свети Тихон пише: „У томе и треба да подражавамо дрвету. И као што споља не чинимо зло, тако и изнутра не треба да то радимо. Као што смо и споља добри, тако и изнутра треба да будемо, налик на добро дрво. Споља не чинити зло – и изнутра не мислити зло. Споља не убијати ближњег – и изнутра се не гневити и не гајити злобу на њега. Рукама не красти – али и изнутра не желети то. Језиком не клеветати – изнутра не мислити тако нешто. Телом се не гордити – ни умом ни срцем се не надимати. Телом се не прљати – али и срце чувати чистим од тога, тако да постоји истинска сагласност душе са телом у побожности“.

Ево и наредних стихова, 19. и 20. стих гласе:

Свако дрво које не рађа добра плода сече се и у огањ баца. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.

Ава Јустин пише следеће: „Мада Спаситељ наређује својим следбеницима не да кажњавају лажне пророке, већ да их се чувају, ипак, да би прве утешио, а друге заплашио и побудио на покајање, Он им одређује и казну говорећи: Свако дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца“.

Златоуст је за овај стих изговорио чувене речи које показују и суштину хришћанског учења о Богу, који је љубав. За нас хришћане највећа казна се не састоји у томе да будемо мучени у огњу који се не гаси и да вечно будемо у друштву демона. Нама је, према светом Златоусту, највећа казна да заувек будемо одвојени од Бога, да смо за сва времена осуђени да не будемо у заједници са Богом Који је Љубав. Ево његових речи: „Чини се да Господ говори овде само о једној казни, управо о спаљивању. Међутим, ако неко пажљивије размотри, видеће овде две казне. Јер, ко се спаљује тај се несумњиво лишава и царства; а ова казна је гора од прве. Знам да се многи ужасавају само геене огњене; али ја мислим да је лишавање небеске славе суровије мучење од геене огњене. Уопште није за изненађење ако се то не може описати речима, јер ми не знамо ни блаженство вечних добара да бисмо јасно видели трагедију која настаје због њиховог лишавања. Павле који је то јасно знао, видео је да је најужасније отпадање од Христове славе.  То ћемо и сазнати када будемо осетили на себи“. Дај Боже да никада не осетимо ово Златоустово упозорење.

21. стих који гласи:

Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.

Свети Златоуст у објашњењу овог стиха веома занимљиво објашњава зашто Господ Исус помиње вољу Оца, али не и Себе и Своју вољу: „Зашто Спаситељ није рекао: ‘који испуњава вољу Моју’? Зато што је за први пут било довољно да и ова мисао буде прихваћена од слушалаца. А ова друга би била исувише висока за њихову немоћ. Међутим, у првој мисли се састоји и ова друга. Зато треба рећи да се воља Сина не разликује од воље Оца“.

Блажени Теофилакт наставља ову мисао светог Јована и пише: „Христос нам овим речима показује да је Он сам Господ и Бог. Такође нас учи да нећемо имати користи од своје вере, ако је не потврдимо делима. Онај који твори вољу Оца мојега није онај који је само једном извршио вољу Божју, већ онај који је непрестано врши до смрти. Није рекао: ‘који твори Моју вољу’, да не би саблазнио своје слушаоце, већ вољу Оца Мојега, јер је увек једна воља оца и његовог сина, осим ако се син не одметне од оца“.

Блажени Јероним потврђује истину коју Свети Оци воле да нагласе често, а то је да је за спасење неопходно да се држимо и истинских догмата, али и да имамо чист живот. Он пише: „Као што је раније Господ рекао да они који имају спољашњи покров доброг живота не треба да буду прихваћени због лошег учења, тако и сада тврди, да и они који, иако су и снажни чистом вером, живе безбожно и нарушавају чистоту учења злим делима – немају користи од вере. Јер је неопходно слугама Божијим и једно и друго, да би дело било потврђено речју и да се реч изражава у делима“.

Свети Игњатије Брјанчанинов у објашњењу овог стиха помиње и Исусову молитву што може бити неочекивано. Светитељ објашњава да је држање заповести неопходно да бисмо могли успешно, то јест, исправно да се молимо Господу. Послушајте како говори: „Сва сила и целокупно дејство Исусове молитве потиче из свемогућег имена Исус, јединог под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дела ап. 4:12). Да бисмо постали способни да откријемо ово дејство у нама, морамо да будемо припремљени јеванђелским заповестима, као што је Господ и рекао: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско. Ни у царство које нас очекује након блаженог краја, нити у царство које се открива у нама за време нашег живота овде на земљи, већ онај који твори вољу Оца Мојега који је на небесима. За људе који су напредовали у молитви нису потребна никаква спољашња средства: усред бучне гомиле људе, они тихују. Све препреке за духовни напредак су у нама, само у нама! Ако нешто споља делује као препрека, то служи само да изобличи нашу немоћну вољу, нашу неодлучност, нашу греховну повређеност“. Дакле, да бисмо напредовали у молитви, у духовном животу, главни темељ треба да буде у испуњавању заповести, то треба да буде суштина свих наших духовних напора.

Настављамо даље са наредним стиховима, 22. и 23.:

Многи ће Ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у Име Твоје пророковали, и Твојим Именом демоне изгонили, и Твојим Именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње.

Свети Златоуст овде објашњава дилему која се јавља код доста људи при читању ових стихова. Намеће се питање, како је могуће да човек који има благодат да чини чуда, на крају буде одбачен од Христа. Ево Златоустових речи: „Шта означава овај чудни и неочекивани крај? Међутим, неки се чуде томе што су људи који су учинили толико чуда били подвргнути казни. Ти се томе немој дивити. Сва та благодат није била ништа друго до дар Дародавца, а они ништа од себе нису принели. Зато се праведно и кажњавају пошто су себе учинили незахвалнима и неосетљивима пред Оним Који их је толико удостојио да им је дао, иако и недостојнима, благодат чудотворења. Рећи ћеш, зар су чинили безбожна дела и заједно са тиме чинили чуда? … Господ је желео да покаже да ни вера, нити чуда не значе ништа без врлинског живота… не лишава се Царства Небеског само човек који има веру, али не брине о животу; исто тако ће од његових свештених врата бити удаљен и онај који је са вером учинио много чуда, али ништа добро није учинио“.

Свети Кирил Александријски допуњује ово објашњење и говори конкретно на кога још могу да се односе Христове речи: „Ова реч је усмерена против оних који су на почетку правилно поверовали и усрдно се усавршавали у врлини, тако да су чинили и знамења, изгонили демоне и пророковали, а касније пали у зло и то притом добровољним избором и стремљењем. Јер ако Господ говори: никада вас нисам знао, онда значи да човека који је на почетку живео у врлини, а на крају се утврдио у злу, Господ изједначава са онима које уопште никада није знао. Бог говори да зна оне које љуби, а Он љуби оне који су потпуно поверовали у Њега и који чине оно што Му је угодно“.

Анастасије Синаит пружа пригодан одговор на дилему, која стварно може да збуни, чак и уцрквењене хришћане. Шта рећи, како победити сумњу која се појављује у уму када видимо да човек који, по учењу наше Цркве није у заједници са Богом – ипак учини очигледно чудо? Ево одговора светог Анастасија: „Треба да знаш, да ако некада видиш знамење које је учињено по неком суду Божијем, или од стране јеретика или неверујућег, у теби не треба да се поколеба православна вера због знамења и чуда. Јер је потпуно могуће да Бог врши знамење и чудо, само те испитујући. Дешава се да вера човека који приступа ка Господу чини знамење, а не достојанство самог човека. Јер Јован који је био највећи међу рођеним од жена није учинио никакво знамење, а Јуда док је још био са апостолима, чинио је чуда. Зато, када видиш неког недостојног или зловерног човека који чини чудо, не сматрај то за нешто велико.“ А ево како и блажени Јероним одлично допуњује претходну мисао светог Анастасија: „Пророковати, показати силу чудотворења и изгонити демоне није заслуга оног ко то ради; он то чини или кроз призивање Христовог имена или се то даје ради осуде оних који призивају и ради користи оних који то виде и слушају. Тако да иако и људи презиру оне који чине чуда, ипак треба да поштују Бога због чијег се имена чини толико много чуда. Јер су и Саул и Валаам и Кајафа пророковали, не знајући шта говоре. И Фараон и Навуходоносор су у сновима видели будућност, синови Скевини су изгонили демоне како о томе сведочи књига Дела апостолских. Па и о апостолу Јуди се говори да је, имајући душу издајника, међу апостолима учинио многа знамења“.

Свети Григорије Палама објашњава шта се од нас управо и захтева. Ево како он говори: „Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот… Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Није довољно да се само удаљимо од телесних грехова, него би требало да очистимо и она дејства (енергије) која су се угнездила у души. Из срца нашег излазе зле помисли, прељубе, убиства, крађе, тврдичлук и слично томе, а то је оно што покреће човека… Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља.“

Речи никада вас нисам знао свети Јустин Ћелијски тумачи овако: „Сва страхота Страшног Суда састоји се у четири Христове речи: никада вас знао нисам. Ви сте толико одбегли од Мене Свезнајућег, да ни моје знање не досеже до вас; ви сте се толико поистоветили са грехом, толико обезбожили, толико унаказили дану вам при стварању боголикост, да вас ни Ја, Бог љубави и свељубави не познајем. По мишљењу блаженог Августина: никада вас знао нисам, равносилно је речима: никад ме знали нисте“. Теофилакт додаје да су речи Никада вас нисам знао изречене уместо: ‘И онда када сте чинили чуда, Ја вас нисам љубио’, то јест, да се под знањем овде подразумева љубав“.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић