Настављамо са тумачењем стихова о исцељењу двојице слепих:
Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запрети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна!
Свети владика Николај Охридски овде говори о услову који од нас тражи Господ: „По вери вашој нека вам буде. И вера се не посрами: по вери њиховој и би. О, колико високо Господ цени своја створења, и ако су сва створења дим и прашина под ногама његовим! Тражећи веру, Он тражи сарадњу људи у своме стварању. Он је могао, као што каже премудри Златоуст, једном речју учинити све болеснике на земљи здравим. Но шта би тиме учинио? Изравнао би човека са осталим бесловесним тварима, које су без слободне воље, слободног опредељивања, и без највише намене. Понизио би човека на степен сунца, месеца и звезда, које морају да светле под заповести; и на степен камења, које мора да стоји и пада по заповести; и на степен воде у потоцима, и рекама, која мора да тече по заповести. А човек је словесан и разуман и он треба да чини оно што бесловесна твар мора да чини, то јест, да се савршено преда Богу и да испуњује заповести Божје. Господ наређује, ја морам да Га слушам – говори сва природа. Господ наређује, ја треба да Га слушам – говори прави човек. Човек има да бира, но не да бира између два добра, него између добра и зла. Изабере ли добро, биће Божји друг и син у царству вечности, и биће му боље него васцелој природи; изабере ли зло, биће одбачен од Бога, и биће му горе него бесловесним тварима. Таква је, дакле, воља Творца – да се човек слободно определи у овоме животу за добро или за зло. Зато Господ Исус пита људе за веру; зато их призива у сарадњу на њиховом сопственом спасењу. Врло мало захтева Господ од људи. Он само захтева добру вољу од њих, да признају Њега за свемоћног Господа и себе за ништа. То је вера, и ту веру једино тражи Господ од људи ради добра и спасења самих људи“. У овим речима се налази и одговор на оно врло често питање и недоумица о постојању зла у свету, ако је Бог добар, итд.
Ава Јустин из Христовог лица пише следеће речи: „Ви сте сами лекари себи када себе имате у Мени и Мене у вама, јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје, подвигом вере сједините са душом Мојом, са вољом Мојом, са срцем Мојим. Душа је Моја исцељење душе ваше, воља је Моја исцељење воље ваше…“
31. стих:
А они изишавши, разгласише га по свој земљи оној.
Свети Јован Златоуст објашњава овако овај стих: „Након исцељења Христос им заповеда да никоме не говоре о томе, и не просто заповеда, већ веома строго: запрети им Исус говорећи: гледајте да нико не дозна. А они изишавши, разгласише Га по свој земљи оној. Дакле, они се нису суздржали, већ су почели да проповедају и благовесте. Нису издржали, без обзира на заповест да ћуте о ономе што се догодило. Ако Христос на другом месту говори: иди и проповедај славу Божију то не противречи овоме што је речено овде, већ је потпуно сагласно са тим. Христос нас учи да не само да не говоримо ништа о себи, већ да спречавамо и оне који желе да нас хвале; међутим, ако се хвала одаје Богу, онда смо дужни не само да то не спречавамо, већ да побуђујемо на тако нешто“.
Свети Григорије Палама занимљиво пише и о жељи слепих да објављују Христа, али и о томе да су они на неки начин ипак испунили Његову заповест: „Да им није било заповеђено да ћуте они би по целом свету проповедали Његову силу, а овако, примивши Његову заповест, уздржали су се од тога да иду даље, али нису се побојали да проповедају по оближњим крајевима. На тај начин, слепци који су пошли за Христом потпуно су се просветили, не само по телу, него и по души“. Блажени Теофилакт Охридски говори о мотиву исцељених и додаје да су слепци разгласили Његову славу због захвалности, а не због непослушања.
Наредни 32. стих гласи:
Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна.
Свети Јован Златоуст објашњава природу немоћи од које је страдао овај човек: „Ова болест није била природна, већ је потицала од сатанске пакости. Зато је било и потребно да бесомучног приведу други. Пошто бесомучни није био у стању да говори, није могао да моли ни сам, ни преко других људи, јер је демон свезао његов језик, а заједно са језиком и душу – Господ не пита ни за његову веру, већ га одмах исцељује од ове болести“.
Свети Николај Охридски продужава ово расуђивање и пише да је и овде Господ исцелио бесомучног због вере оних који су га довели Њему: „Господ га не пита за веру, јер како може бесан човек имати веру? Како ли нем исповедити веру? Али Господ види веру његових вођа, који га к Њему и приведоше. Вероватно, да је Господ имао разговор са њима слично ономе разговору са слепцима, но јеванђелист, због сличности тих разговора, тих питања и одговора, не саопштава ништа. Онима, који траже спасења, доста је поуке и путоказа и у ономе што је речено за слепе. За оне пак, који бесповратно срљају у пропаст ругајући се Спаситељу и речима о спасењу, не би било довољно ни све речи нити сва дела Господа Исуса Христа за време целога живота Му на земљи“.
Блажени Јероним Стридонски објашњава да на овом месту реч нем има заправо значење глувонем, јер се у Светом Писму користи иста реч и за одсуство слуха и за немогућност говора.
Читам 33. стих:
И пошто изагна демона, проговори неми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу.
Свети Златоуст наглашава са своје стране да је дивљење народа изазивало завист код фарисеја и да су Га зато омрзели: „Ово је посебно и иритирало фарисеје јер су Христа поштовали не само више од свих Његових савременика, већ и претходника такође; поштовали не само зато што је исцељивао, већ зато што је исцељивао лако, брзо и притом неизбројиве и неизлечиве болести. Тако је о Исусу говорио народ“. Са своје стране авва Јустин Ћелијски наглашава разлику која је постојала у свести народа о Господу у односу на пророке Старог Завета. Свети Јустин пише следеће: „Народ се дивио оваквој моћи и ставља Исуса изнад старозаветних пророка и патријараха, јер Он исцељује као Онај који власт има, а не као они који се моле Господу да исцели“.
Други светитељ наше свете Цркве, свети владика Николај Охридски наставља мисао Аве Јустина и пише: „Никада се тако што није видело у Израиљу, говораше народ с дивљењем. Истина, и Мојсеј и Илија и Јелисеј чинили су разна чуда, али како? Помоћу своје вере, поста и молитве с једне стране и Божје благовести с друге стране. То је Живи Бог чинио моћна дела кроз њих. Но Христос чини све Својом сопственом влашћу и силом. Разлика је између Њега и старих чудотвораца као између сунца и месеца: месец светли светлошћу, коју прима од сунца, а сунце светли својом сопственом светлошћу. Без предрасуда и проста душа народна осетила је ту огромну разлику, зато уста народа и исповедише: никада се тако што није видело у Израиљу“.
Наредни стих:
А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне.
Тумачећи овај стих Златоусти говори о потпуној бесмислености онога што су говорили фарисеји: „Апсолутно је немогуће, као што и Сам Христос говори касније, да демон изгони демоне… Христос не само да је изгонио демоне, већ је чистио и губаве, васкрсавао мртве, укротио море, отпуштао грехе, проповедао Царство, приводио ка Оцу, што демон никада неће ни пожелети, а неће ни моћи да уради“. Ово је пример онога што можемо видети и данас, када се износе потпуно безумне тврдње против Цркве, рецимо када неопагани говоре да су хришћани свуда чинили масовне геноциде приликом проповедања вере. Човеку који је иоле покушао да говори са људима који се придржавају сличних идеја, врло брзо постане јасно да прави разлог за такве тврдње лежи много дубље од неинформисаности и просте заблуде; јасно се види да је у питању мржња и одбрана својих страсти, баш као што је то овде био случај са фарисејима.
Свети Николај Охридски пише о том дубљем узроку на следећи начин: „Заиста, тешко је колико толико свесном човеку измислити смешније, недоследније и глупље тумачење дела Христових него што су га измислили помрачени умови народних старешина и књижевника у Израиљу. … Но није узалуд речено: завист је слепа. Може се такође рећи: завист је смешна, и: завист је глупа. Јер завист не само да окамени срце, и заслепи ум, него и заплете језик, те језик не зна шта говори; због чега све што говори језик завидљиваца испада безумно, смешно и глупо“.
А блажени Теофилакт Охридски показује сву бесмисленост фарисејских речи тако што чак и прихвата њихову тврдњу и из тог угла поново показује њену неодрживост: „Али, претпоставимо да је Он тобож истеривао демоне као слуга кнеза демонског, помоћу магије. Како је онда исцељивао болести, опраштао грехе и проповедао Царство Божје? Демон чини оно што је супротно томе: изазива болести и удаљује човека од Бога“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
