Пројекат „Апологетско слово“

Популарна психологија у функцији секти и култова

Присуство алтернативе

Алтернатива свакако може да игра важну улогу у друштвеном просперитету. Она функционише као коректив доминантног система, подсећајући на могућност избора, на креативну слободу и на потенцијал за праведнији и хуманији свет. Наравно, уколико нас слобода избора не заведе и упути предалеко од реалних, проверених вредности и статуса, доводећи нас пак у авантуризам којег нисмо желели.

Тенденције ка „еманципацији“ од стандардних, општеприхваћених постулата данас сусрећемо готово у свим друштвеним пољима. Почев од алтернативне културе и уметности, преко алтернативне политике и алтернативне религиозности, алтернативног образовања медицине и психологије итд,,,, све до легитимизације „слободних“ оријентација на нивоу групе и индивидуе по готово свим статусним егзистенцијалним и идентитетским питањима (атипично запослење, алтернативна исхрана, нпр. алтернативна породица, брак, полност, сексуалност,….).

Управљачки механизми који креирају нашу реалност, иначе прожету духовним обрасцем Њу ејџа, прецизније његовим реформисаним, радикализованим видом који је стручно назван као Некст ејџ (Next age – у преводу Следеће доба, или у духу српског језика Будуће доба) последњих деценија нескривено пропагирају и афирмишу независност од друштвених конвенција. Тако временом бележимо невероватно повећење интересовања управо за „ослобођене“ опције уређења властитог живота.

У том контексту, као изузетно експонирана, истиче се популарна психологија.

Популарна психологија

Популарна психологија означава широк и прилично хетероген скуп принципа и пракси које полазе од идеје да је појединац сам способан да обликује себе и своју стварност кроз мисао, осећање и симболичке радње. Посебан значај се придаје механизмима дубинске промене личности и развоја људских потенцијала. Дакле, у шири опсег популарне психологије, улазе методе које не само да обећавају решавање емоционалних проблема, већ и пројектују идеализовану визију човека који је у потпуности ослобођен страхова и ограничења и који стреми ка постизању „виших нивоа свести“.

Популарна психологија се често назива и “утопијском” како би се означио идеалистички, па и идолатријски, свакако нереално оптимистички тон ових приступа. У јавности се у њеним оквирима све више више промовишу бројни “помагачко-практични алати за излаз из проблема свакодневице, антистрес методе, као и свакојаке агенде које нуде путеве ка трансформације живота, еволуције свести” и слично.

Свеукупно, ова поступања која се називају терапијама имају често две значајне мањкавости. Са једне стране садржаји тих програма су углавном научно непотврђени, а са друге стране воде их и стручно неоспособљени појединци или, да будемо јасни, надритерапеути.

Њу ејџ и популарна психологија – кохабитација

Сваки од поступака популарне психологије може да се појављује посебно као аутохтона концепција, а врло често може да буде интегрисан у неки од терапијско-духовних Њу ејџ праваца. Приметна је хармонична узајамност у овој кохабитацији. Популарна психологија се духовно оправдава и потврђује кроз принципе Њу ејџ – религије. Са друге стране популарна психологија пружа Њу ејџ начелима терапијско-исцелитељску компоненту и аргументацију. Такође, блиски су им поштовање оностраног, примена ритуала, однос према ауторитетима, затим терминологија, структура… Најзад, треба рећи и то да ови приступи човеку у потреби за помоћи и смислом често подразумевају апсолутизацију унутрашњег локуса контроле, чак у мислима и когницији, чиме лако доводе до знатних искривљења у контакту са стварношћу.

Ради лакшег праћења даље анализе, подсетимо се да скоро сви Њу ејџ покрети деле следеће особине:

Холистички приступ човеку – Тело, ум и дух су нераздвојиви, при томе здравље и срећа су резултат „усаглашавања енергетских поља“.
Техника као пут ”спасења” – Дакле спасење (у ширем смислу) и духовни напредак нису засновани на милости и покајању, већ на правилној употреби техника (мантра, визуализација, положаји тела, медитација).
Синкретизам – Елементи хиндуизма, будизма, западне психологије и езотерије су спојени у нови систем.
Идеализовани учитељ, гуру – харизматична личност (Јоги Бхајан, Махариши Махеш Јоги, Хозе Силва, Микао Усуи, Шрила Прабхупада, Берт Хелингер, Лујза Хеј, Виана Стибал, Моханџи) представља коначни ауторитет.
Трансформација идентитета – Припадник покрета усваја нови назив, начин облачења, дијету и ритуале.

Нове алтернативне религијске покрете није могуће у потпуности разумети без осврта на бројне обрасце и правце популарне, модерне психологије. Од несумњиво широке понуде, овом приликом осврћемо се на десетак у пракси најзаступљенијих концепција.

-1- АФИРМАЦИЈЕ

У многим доктринарним обрасцима Њу ејџа, садашњост се тумачи прошлошћу, па се тако одговори решења? за актуелне проблеме проналазе у потиснутим сећањима.

Мисли, идеје, укупна спознаја, коју понесемо из детињства, а коју нам подједнако индукује друштвена средина, па онда и ми сами лично, не ретко се у виду негативне личне опсервације о својим способностима, могућностима и перспективи, своди на процену да је „свет тешко место за опстанак“, да „нисмо довољно добри“, да „нисмо достојни својих предака“ или чак „да нисмо дорасли изазовима живота“ … По духовним терапеутима Новог доба, овакве лекције из детињства, у доба одрастања постају „камен око врата појединца“. Они чак тврде да те песимистичне идеје постају самоиспуњавајућа пророчанства.

Али Њу ејџаучитељи нуде излаз. По њима решење је у „репрограмирању“, тј. у аутосугерисању корисних идеја којима се ствара живот, онакав какав желимо.

Те корисне аутосугестије су афирмације.

Афирмације су кратке и позитивно, дакле афирмативно формулисане реченице које се понављају с циљем да усмеравају или мењају мисаоне обрасце и емоционалне реакције.

Најделотворније су оне које смислимо сами за себе. Свакако је најупечатљивији пример за афирмације, чувени монолог из филма „Сјећаш ли се, Доли Бел“ Емира Кустурице: „Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем!“

Још неки примери примери: „Ја сам храбар човек“, “Не постоји препрека за мене“, “Сваког дана све више верујем у себе“, Ја сам лепа жена“, “Данас је мој дан“, “Данас ћу упознати човека (жену) мог живота“, „Постоји неко ко чека мене“, ” “Заслужујем да будем вољен/а.”, “Мој живот је испуњен миром и обиљем”.

Аутосугерисање дакле подразумева директиву самом себи и то у садашњем времену и без икаквих прилога или предлога ако, уколико, кад… Уколико се покаже да су заиста корисне, афирмације онда треба записати и понављати их по одређеној динамици, или у одређеном року (нпр сваких 8 или 12 сати…) или по одређеном дневном или пословном ритму (уочи спавања, после јутарњег буђења, пред почетак неког посла, уочи лета авионом…).

Истраживачи Њу ејџа, афирмације зову личним мантрама чија је функција подизање самопоуздања, самопоштовања, свести о сопственој изузетности.

Циљ афирмација је у томе да се кроз упорно понављање (као мантре), утиче на подсвест те да тако постану “унутрашњи наратив” који подстиче вољу и подиже самопоуздање…

Афирмације делимично налазе упориште у когнитивно-бихејвиоралним техникама (попут супротстављања аутоматским негативним мислима), али у популарној пракси често добијају магијски призвук.

Многе студије показују да код особа с ниским самопоуздањем афирмације могу изазвати унутрашњи отпор и појачан осећај неуспеха и коначно довести до тешких фрустрација (боље: инхибиција) и депресивних стања,.

Афирмације су углавном аутодеструктивни, самообмањујући ритуали чије последице зависе од труда и времена (некад и новца) које смо инвестирали у њих и очекивања која су нам сугерисана од стране New age духовника или терапеута који их нам је понудио као излаз…

-2- МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Манифестације у популарној психологији означавају идеју да човек позитивним размишљањем, јасном намером и емоционалним усмерењем може да „привуче“ или „створи“ жељене исходе у стварности[2]. Укључују низ техника, међу којима су:

-а- Визуализација – детаљно замишљање жељеног исхода као да је већ стварност.
-б- Афирмације – понављање позитивних изјава (нпр. „Ја сам отворен за изобиље.“).
-в- Визуелни колажи (vision boards) – пано слика и речи који симболизује циљеве
-г- Емоционално усидравање – настојање да се осети „емоција постигнутог циља“.
-д- Фокусирање на захвалност – пракса свесног неговања захвалности за постојеће благослове, што наводно појачава „магнетизам“ позитивног.

Главно начело манифестација је у поставци: „Ако довољно јасно замислиш жељени происход, оснажиш га емоцијом и доследно му посвећујеш пажњу, он ће се “материјализовати” у твојој стварности“. Пракса подразумева: вођење дневника жеља, визуализационе вежбе, медитације усмерене на стварање “вибрације” усклађене с циљем. Више студија је показало да одређени аспекти праксе могу бити корисни будући да:

(i) визуелизација циљева – појачава мотивацију и јасноћу корака који воде до успеха, премда није довољна сама по себи. Не постоје објективни стандарди и често је погрешно вођена.

(ii) афирмације – могу побољшати расположење код неких људи (али код неких других опет могу изазвати отпор и фрустрације ако су у дубоком неслагању с реалношћу).

(iii) захвалност има потврђене позитивне ефекте на субјективно благостање.

Ипак су са становишта струке претежни проблеми у вези примене манифестација:

када практикант игнорише реалност и верује да ће мисли саме променити све; заправо психотерапија увек укључује и прихватање реалности и практичан рад.
когнитивно-бихејвиорална терапија (КБТ) пориче могућност да мисли директно креирају стварност, већ само да утичу на емоције и понашање.
мотивациона визуализација се у спортској психологији фокусира на процес (кораке), а не само на исход.
самокривица – ако ствари не иду по плану, следбеници често криве себе („нисам довољно веровао/ла“ или нисам се довољно добро манифестовао).
експлоатација – „гуруи“ скупо наплаћују предавања и програме обећавајући чуда.

Манифестација је метод популарне психологије који спаја: корисне психолошке елементе (визуелизација, позитивно размишљање, захвалност), са шпекулативним и ненаучним веровањима (нпр. став да универзум магично одговара на мисли). Ако се користи као инспирација за лични развој уз реалне акције, може бити мотивационо корисна. Међутим ако се схвата као „универзални закон“, тада је ближа псеудонауци. У стручним круговима манифестација се углавном посматра као псеудопсихолошка пракса, а у најбољем случају .делом популарне психологије. Стручњаци указују да овакви концепти углавном игноришу комплексност стварности те индиректно подстичу осећај кривице или индиспонираности ако се жељено не оствари (“нисам се довољно добро манифестовао/ла”).

-3- КОНСТЕЛАЦИЈЕ

Термин “констелације” обично се односи на породичне констелације. У питању је терапијска метода коју је 90-тих година прошлог века, развио Немац Берт Хелингер (Bert Hellinger), иначе римокатолички свештеник, који је истраживао, обрађивао и прикупљао податке о породицама које је као пастир опслуживао, исповедао и имао прилике да их боље упозна. Хелингер је открио да већина особа репородукује обрасце примарне породице… Ти обрасци би често доводили до лоших психичких искустава као што су: анксиозност, бес, осећање кривице, неуротичност, презир…

У основи констелација, најпре се као аксиом узима, да свако од нас има емоционалне конфликте које није успео да разреши за живота. Са тиме у вези, иде поставка да појединац (често) трансгенерацијски несвесно преноси терет или конфликте из породичног миљеа,. Поред тога, не ретко се срећу одређени поремећаји као резултат алкохолизма или емоционалне зависности.

Хелингер и његови настављачи тврде да породичне констелације могу помоћи у поновном тумачењу несвесних образаца, на који начин се може стећи могућност живљења на уравнотеженији начин. Клијенти могу да преиспитају своја скривена осећања према родитељима, фамилији, рођацима и да пронађу решења за ове латентне сукобе.

Терапија се састоји у третману са више људи (5-12, укључујући и констелатора) који се налазе у истој просторији и који се не познају. Изводи се групно, тако што се појединци постављају као “представници” чланова породице, или пак представљају појмове (нпр. болест, траума). Покушавају се пробудити осећања које појединац латентно носи у подсвести. У том симболичком простору кроз комуникације које води констелатор, испливавају динамике, потиснута сећања и “скривене лојалности” које особа може разрешити.

Констелацијама се решавају проблеми у породичним односима, трауме, брачни проблеми, односи родитељи – деца, депресивне епизоде, осећај изолованости, усамљености….. Могу бити од користи у разрешавању укорењених уврежених? породичних сукоба и поновном тумачењу породичних односа.

Примена констелација се осим породичних односа и проблема одрастања, данас проширују и на теме попут посла, здравља и “блокада у манифестовању жеља”.

Премда многи полазници субјективно доживљавају олакшање и стичу јасније увиде, научна заједница често истиче недостатак емпиријских доказа и ризик сугестије у процесу дијагностификовања.“ Чак се инсистира на томе да констелације немају никакву научну потврду, те да је ова пракса блиска псеудонауци и сујеверју[3]. Каже се да је то типична метода Њу ејџа са комбинацијом духовног и псеудопсихолошког у својој структури.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Ова модерна, утопијска психологија, стоји на споју популарне културе, самопомоћи и делимично интегрисаних психотерапијских елемената. Док може допринети мотивацији и осећају субјективне контроле, важно је критички сагледавати њене тврдње и разликовати шта је емпиријски потврђено, а шта инспиративна метафора или сугестија. Модерна популарна психологија (манифестације, афирмације, констелације и сличне методе) неретко у пракси прелази оквире психолошке самопомоћи у квази-религијске оквире, посебно веровање у чуда што отвара простор за индоктринацију и манипулацију.

Дакле, не сме се пренебрегнути да ове методе често имају скривени религијски карактер, иако се представљају као неутралне, научне или универзалне. На пример:

1. Псеудорелигиозни језик и симболика

(i) Kористе речи попут вибрација, енергија, космички закон, универзум као свесно биће које “одговара на наше мисли”.

(ii) Манифестације и афирмације преузимају облик молитве, само без експлицитног бога (нпр. “Универзум ми шаље оно што сам спреман да примим”). Kонстелације понекад добијају ритуални карактер налик на сеансе призивања “духова предака”.

2. Обећање спасења или просветљења

Реторика подсећа на религијско обећање. На пример, ако довољно снажно верујеш и радиш вежбе, постајеш ослобођен патње и страха. Нуди се потпуни смисао, осећај посебне изабраности и припадности некој “просветљеној групи”.

3. Морализација неуспеха

Ако техника не функционише, обично ти се каже: Ниси довољно веровао, твоја енергија је била погрешна, ниси био “чист”. Овакав приступ ствара осећај кривице и додатно учвршћује зависност од “учитеља” или “ментора”.

4. Манипулација људима

Ове методе неретко постају погодно тло за манипулацију, посебно кад се комбинују психолошке потребе и религијска жудња за смислом:

5. Психолошка зависност

Људи у тешким животним околностима (болест, губитак, несигурност) лакше прихватају обећање да ће универзум или учитељ све средити. После првог “магичног успеха” (који је често само случајан), развија се веровање да је метода једини пут.

6. Финансијска експлоатација

Често се нуде скупи семинари, радионице, “иницијације” и индивидуалне сесије. Предвиђена је и куповина “посебних” материјала (карте, кристали, књиге, амулети) која се презентује као предуслов за успех.

7. Kонтрола групе

(i) Групе где се примењује популарна психологија су обично затворени системи у којима се сузбија критичко размишљање. Било каква нејасноћа, непредвиђена околност, било какво питање следбеника доводи до осуде. Каже се нпр. “То је твој его који опструира процес”.

(ii) Kритика се перципира као напад на “светлу истину” која мора остати заштићена и ван сваке сумње.

8.“Духовни нарцизам”

Вође и инструктори присвајају улогу “просветљених”, а остали су “мање развијени”. Код полазника се развија осећај да припадају “посебној групи”, тако да и њих очекује време духовног, телесног и материјалног исцељења и просветљења. Духовни нарцизам је и у функцији додатне елиминације сумње.

9. Отежавање стварне помоћи

Ове методе могу отежати људима да дођу до стварне помоћи обраћањем легитимним професионалним психотерапеутима. Неки пут практиканти ових метода отворено говоре негативно о стандардним облицима психотерапије, док неки пут њихови клијенти сами формирају негативне опште представе о професионалним психотерапијама. Осим тога, чак и упознавање са литературом популарне психологије (како смо је овде одредили) може довести до аутодијагностификовања и аутотретмана (и без подвргавања некој од ових метода), што може бити веома опасно.

10. Опстајање у заблуди

Коначно, ове методе се, саме по себи, не морају нужно одбацити ако се користе у одговарајућим околностима као подршка за развијање позитивних навика и оптимизма. Међутим:

кад произведу религијску замену (универзум као божанство),
кад замене стандардну, регуларну психотерапију
кад стварају зависност од учитеља, ритуала, методе
кад се користе за контролу и експлоатацију,
када се део ширег програма неког тоталитарног духовног покрета, секте или култа…. онда постају манипулативне деструктивне и опасне.

Стручни консултант и коаутор
професор Др Јован Мирић
Зоран Луковић

[1] Из белешки са рада у Православном пастирском саветодавном центру Архиепископије Бгрд – карловачке.

[2] Овај приступ је популаризован кроз покрете као што су Нова мисао (New Thought) и савременије концепте попут Закона привлачења (“Law of Attraction”).