Први стих треће главе Јеванђеља по Матеју гласи:
У оне пак дане дође Јован Крститељ и проповедаше у пустињи Јудејској.
Треба да знамо да у древности текст Јеванђеља није изгледао као данас, у смислу да текст који су апостоли писали није био подељен на поглавља, већ је ова подела настала вековима касније. Читалац који би читао стихове којима се завршава друга глава и одмах у следећој реченици прочитао речи: у оне пак дане дође Јован Крститељ, могао би можда да помисли да је почетак Јованове проповеди био непосредно након што се света Породица вратила из Египта у Назарет. Зато Свети Оци обраћају пажњу на ове речи и објашњавају на који се то период односе ове речи. Ево како то објашњава свети Јован Златоуст: „У које дане? По сведочењу светог Луке, Јован није дошао у дане када је Исус био дете и када се вратио у Назарет, већ након тридесет година.“ Израз у оне дане се не користи толико за тачно хронолошко излагање догађаја, већ пре као за прелазак на опис нових догађаја. Дакле, Јован је био послан од Бога непосредно пред почетак служења Господа Исуса Христа.
Пар речи о околностима тог времена, времена проповедања светог Јована. У питању је било јако тешко време за јудејски народ. Рим, који је до тог периода некако и трпео тобожњу независност Јудеје и владавину династије Ирода, свргнуо је са власти Архелаја, Иродовог сина. Упоредо са римском влашћу, почеле су и промене у животу јудејског народа које Јудејци нису могли да поднесу јер су на њих гледали као на нечисте, незнабожачке. Римски одреди су између осталог били присутни и одмах поред храма у Јерусалиму, тако да ни при посети највећег поноса свог народа обичан Јудејац није могао а да не буде нерасположен, гледајући окупаторе тако близу највеће Светиње. И не само у Јерусалиму, већ се и у другим градовима се осећала гвоздена песница римске власти. Народ је често био изложен малтретирању, порез је растао, а систем који су увели Римљани, у виду мреже цариника (митара) који су у њихово име узимали порез само је отежавао ситуацију, јер су цариници узимали и за себе од народа, а све под изговором да прикупљају за римску власт. По различитим местима су се појављивале групе побуњеника који нису желели да плаћају порез. Одбијање су сматрали свештеном дужношћу и дизали побуне против Римљана, што је додатно узнемиравало народ и уносило смутњу.
У овако тешком стању, многи су просто желели да побегну макар на кратко у пустињу, да могу да се помоле Богу, да предахну у осамљености и забораве на тегобну свакодневицу. У сред такве тежине и тешког стања, појављује се пламени проповедник, нови пророк о коме се глас веома брзо раширио по целом народу. Од времена последњег старозаветног пророка Малахије, прошло је неколико векова без пророка. Народ се потпуно навикао на такву ситуацију и више није ни очекивао појаву нових пророка, већ је чекао само други долазак пророка Илије као непосредног претходника очекиваног Месије. Јован, као строги подвижник, није се јавио у пустињи само „у духу и сили Илијиној“, већ је и спољашњим изгледом и начином живота подсећао на њега.
Треба додати да када се говори о пустињи јудејској не подразумева се потпуно гола пустиња, налик на Сахару, без икаквих биљки и насеља, већ место које није било потпуно насељено, али је било прикладно за испашу стоке. Ова пустиња је била највећа у Палестини, а Јован је проповедао поред Јордана. Тумачи објашњавају да је свети Претеча, између осталог, проповедао у пустињи јер је на тај начин могао да избегне испразну радозналост гомиле која би била неизбежна да је проповедао у градовима; такође, да је на тај начин могао да има мањи отпор од стране гордих фарисеја и књижевника.
Блажени Теофилакт Охридски говори и да је један од циљева проповеди светог Јована Крститеља о покајању био да освести Јудеје, да постану свесни својих грехова. Ево како блажени Теофилакт пише: „Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан“.
Ево и другог стиха:
И говораше: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.
Свети Претеча, а касније и Сам Господ, своју проповед су почињали идентичним позивом на покајање. Свети Оци кажу да ово није случајно, јер су на тај начин желели да покажу да у њиховом учењу није било суптротности. Ми као црквени људи знамо да је покајање неопходно да бисмо могли уопште да почнемо да се крећемо ка Богу. Међутим, често може да нам исклизне из свести и пажње колико су дубоко и свестрано тему покајања обрађивали Свети Оци, како су у њему гледали почетак, средину и крај хришћанског живота, то јест, савршенство.
Свети Игњатије Брјанчанинов има одлично запажање: „Сви свети Православне Цркве током читавог свог живота неодступно су се држали покајања, чак и онда када је благодат Божија очигледно дејствовала на њих. Данас када се баве религијом, више траже или хладна формална знања, или лажне насладе. И једно и друго припада овоме свету, а не Христу.“
Ми можда са времена на време заборавимо да покајање не може да се исцрпи, да њега не можемо да завршимо, као када деца прелазе нивое у видео играма, већ је суштина да што више напредујемо у духовном животу, нама се све више отварају очи наше душе и све је већи океан покајања пред нама. Свети Оци нас упозоравају на олако и површно гледање на покајање – у нашој свести га сводимо на одлазак на исповест, без много бриге да ли и колико испуњавамо заповести у међувремену што заправо и чини суштину покајања. Свети Игњатије даље говори: „He размишљајте олако о покајању: оно је душа свих подвига – опште делање које треба да прожима сва друга делања. Истински напредак постигли су само они који пребивају у истинском покајању. Оно представља то суштинско делање, које нас припрема за јављање Царства Божијег у нама“.
Дакле, сви треба да живимо у покајању у Цркви, од епископа до лаика. О овоме свети Симеон Солунски каже следеће: „Неопходно је свима да се кају: лаицима и монасима, свештеницима и клирицима, архијерејима и нико не треба да се уклања од покајања јер су сви сагрешили и грешимо, сви треба и да се кајемо…“
Настављамо даље, трећи стих говори:
Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи: припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
Апостол Матеј овде наводи речи пророка Исаије из његове књиге (у питању је 40. глава). Чест назив за пророка Исаију је и „пети јеванђелиста“ због великог броја пророчанстава о Христу, посебно о Христовом страдању. Свети Оци његове речи објашњавају из више углова.
Блажени Теофилакт Охридски објашњава речи пророка Исаије поређењем старозаветног и новозаветног закона, односно показује суштину оног камена спотицања за многе људе како тог времена, тако и данас. Он говори следеће: „’Путем’ се назива Еванђеље, а ‘стазама’ законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: ‘Припремите се за еванђелски живот, а законске одредбе ‘поравните’, то јест, испуните их духовно, јер је Дух ‘прав’. Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: ‘Овај није поравнао своје стазе’, то јест, духовно не разуме Закон”. Блажени Теофилакт помиње Јевреје јер је у његово време била актуелна полемика са њима, али се ово односи и на све друге људе који само спољашњим очима гледају на одредбе Цркве, па на пост гледају као на дијету, на Свете Тајне као на нешто што ‘ваља да се уради, злу не требало’, на учење Цркве као на ‘културолошку традицију нашег народа’, итд.
Свети Николај Охридски даје практично објашњење речи пророка Исаије и објашњава њихову веома тесну везу са духовним животом свакога од нас. Он пише: „Приправите пут Господњи, поравните стазе Његове. Како? Исповедите се и покајте се. Учините ово двоје хитно, јер Господ долази. Он ће куцати на врата сваке душе. Ко се исповеди и покаје, тај ће држати врата душе отворена, и Господ ће ући, и донети му живот вечни. А ко се не исповеди и не покаје, тај ће држати врата на души зарђана од греха и затворена. И Господ ће проћи мимо њега. Но за Њим иде секира и огањ, као што пред Њим иде пролеће са сунцем, мирисом и песмом. Путеви Господњи и стазе Његове то су душе људске; неравнине по њима, то су греси безакоња“.
А свети Јустин Ћелијски показује оно што су многи можда данас и заборавили, да је род људски потпуно изгубљен без Исуса Христа и да нема спасења нигде осим у Њему. Ево како он објашњава ове речи пророка Исаије: „Нема пута Господњег у пустињи живота људског. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Све што је људско, толико је опустошено грехом и смрћу, да беспомоћно умире у огромној пустињи својој. Зато нема људима спасења од греха које би они сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт. Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.“
Ово о чему говори свети Јустин можемо видети и данас – људи се данас максимално труде да олакшају себи боравак на земљи, гледају да игноришу грех, или га грубо одбацују као неки реликт прошлости или сматрају да фокусираност на тему греха изазива многе комплексе и неурозе. У суштини, веома далеко су од схватања о греху као огромној разорној сили коју може да заустави, укроти и уништи једино Господ.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
