*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 19. јануара 2026. године.
„Данас је Владика дошао да освети природу водâ“, тако поји света Црква у деветој песми празничног канона. Садашњи празник, како појимо у једној од стихира претпразништва Богојављења, славнији је празник од прошлог празника Рођења Христовог: „Празник који је прошао беше блистав, али онај који долази још је блиставији, Спасе“, и даље објашњава зашто: „Имао је анђела да донесе благу вест, и овај Претеча је нашао претечу. Он, са проливеном крвљу, оплакиваше Витлејем као бездетни, и по овим благословеним водама препознаје се извор многе деце. Тада се звезда открила мудрацима, али сада је Отац открио Тебе свету…“ Ако тамо звезда открива пећину, онда овде сâм Отац открива свог Сина: „Ово је Син мој љубљени“ (Мт. 3, 17).
Богојављење је празник откривања Божјих тајни, и не само Божјих тајни, већ и тајни света у коме живимо. Данас се открива тајна Богојављења, Христос се јавио, како смо појали током ових претпразничних дана, да обуче човека у прву одећу, а о којој говори Велики покајни канон светог Андреја Критског: „Сада сам раздерао своју прву одећу, коју ми је Творац излио од почетка, и одатле лежим наг.“ Али то није довољно: „Христос се јавио, желећи да обнови целокупну творевину“.
Ова неодвојивост човека од творевине прожима целокупну божанску службу. На свештеном богослужењу се молимо: „Господе, помилуј нас и свет Твој…“ У хришћанској свести, ми се не одвајамо од света у коме живимо, а Христос се јавио на Јордану не само да би обновио палу људску природу већ и да би обновио целокупну творевину кроз природу воде. „Ти, Спаситељу наш, крштен си у Јордану; освећивао си воде, положене на њих руком слуге, и исцелио си страсти света.“ Природа воде се освећује да би се пре свега осветио човек. Свако од нас, при духовном рођењу, освећује се јорданским крштењем, јер се вода за Тајну крштења освећује јорданским крштењем.
На овај празник Бог је посебно близак човечанству; наша срца се радују, гледајући у нашег Господа Исуса Христа који долази на Јордан. Он обилно излива своју божанску светлост на све нас и освећује природу водâ. Јер сада се „јави благодат Божја спасоносна свима људима“ (Титу 2, 11–12).
Старозаветно крштење, извршено по Мојсијевом закону, састојало се од ритуалног прања од телесне нечистоће и није давало опроштење грехова. Друго је Јованово крштење, које се изражавало покајањем крштених и њиховим погружењем у реку Јордан. Крштење и целокупна проповед светога Јована Крститеља припремили су оне који су долазили и слушали његову проповед да прихвате веру у Исуса Христа. Треће је крштење Господа нашег Исуса Христа. Четврто је наше свето крштење, којим смо крштени водом и Духом, у име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светога, за опроштење грехова. Наш Господ је примио Јованово крштење, али као чисто и непорочно Јагње без греха, није имао потребу за овим крштењем или исповедањем грехова, већ је крштен ради нас и у послушности Божанском закону. Свето крштење Спаситеља називамо и Богојављењем, јер су се у том тренутку открила сва три Лица Свете Тројице: Исус Христос који стоји у речним струјама Јордана, Свети Дух силази на Њега у облику голуба и глас Бога Оца који говори Господу: „Ти си Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мк. 1, 11).
Која је суштина Крштења Господњег и како се то односи на сваког од нас? Одговор налазимо и чујемо у литургијским текстовима и химнама празника. Својим Крштењем, Христос „обновља палог Адама струјама Јордана и уништава главе змијама које се гнезде“. И опет, „Христос се јавио на Јордану да освети воде“. Христос дарује мир, очишћење од греха и просветљење људском роду кроз крштенску воду, кроз коју смо и ми рођени водом и Духом.
Свети Григорије Ниски пише: „Данас се крштава од Јована, да очисти оно што је нечисто, да донесе Духа с висине и да узвиси човека на небо, да пали поново устану, а онај који га је збацио да се посрами.“ То је суштина празника Богојављења.
Христос је пошао у пустињу, на реку Јордан, где је Јован крштавао народ. Јован је проповедао покајање и позивао грешнике да се, у знак покајања, крсте у Јордану. И ево, као грешник долази и Христос и моли за крштење. Он, у кога не бејаше греха. Уплашио се Јован. „Ти треба мене да крстиш“. „Остави сада“ – одговара Исус – јер тако нам треба испунити сваку правду“. Адам је гордошћу сагрешио, желео је да се узвиси, да постане попут Бога. А Христос је дошао да испуни правду Божију, да грех гордости Адамове поправи смиреношћу. Адам је желео да се узвиси пред Богом, а Бог се унизио пред човеком.
Јован је положио руку на Владику и Бога својега, а Христос је смирено погнуо Своју главу пред њим. Ова смиреност Христова отворила је небо. Тада су се небеса отворила и зачуо се глас Бога Оца: „Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи.
Уронивши у Јордан, Христос је осветио не само воде Јордана него и читаву природу водâ, као што и кличе Црква у својим песмама: „Христос се јави да освети воде Јорданске“ (Претпразнични тропар), „Данас се освећује природа водâ“ (Тропар при Исходу на Јордан). А пошто се вода свуда налази, онда је осветивши воде Христос тиме осветио све створено, читаву васељену. Христос је припремио природу да би и она осетила добре последице од жртве коју је Он дошао да принесе. Али не само то Он је води дао моћ да опере људске грехе. Крштење Јованово је било само знак покајања. Хришћанско крштење јесте ново рођење, опроштај свих грехова. Водом је казнио Бог грехове првог света и уништио га је водом у потопу. Водом сада спасава Бог људе кроз Тајну крштења.
Тако је Христос на водама Јордана уништио главу змије, како се то поје у црквеним песмама, главу оне змије која је преварила Адама и Еву, али је била побеђена смреношћу Исусовом, – открио је људима да је Бог Тројица – осветио воду, а са водом припремио и све створено за прихватање речи опроштаја и за непропадљивост.
На дан Богојављења Господњег, као и на дан Рођења Христовог и на Васкрс, древна Црква је увек крштавала катихумене. Они (катихумени) су били они који су се припремали за крштење, који су прошли посебне катихезе која су давали епископ или презвитере, који су се интелектуално и духовно припремали за примање ове велике свете Тајне. Стога, службе на Васкрс, Божић и Богојављење врше спомен на крштење катихумена, које се савршавало тих дана. Појимо дивну химну: „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“ – исту химну која се поји током свете Тајне Крштења.
Ово су чудесне речи: који год се у Христа крстите, у Христа се обукосте (видети Гал. 3:27). С једне стране, ово је молитва, велика прозба Богу да се свакој крштеној особи подари сила да се обуче у Христа, тојест, да прихвати оно што смо научени; да прихвати Божју промисао о нама, Његову вољу, Његову силу, Његову моћ, Његову благодат. Молимо Господа, али с друге стране, ове речи изражавају одређену потврду: они који су крштени у Христа, у Христа су се обукли. Ове речи звуче и као позив свима нама, крштеним људима, и као прекор свима нама, јер свако од нас може да се запита: „Било да сам крштен као дете или као одрастао човек, да ли сам се обукао у Христа? Да ли сам прихватио Његове речи, Његову вољу, Његова обећања? Да ли отварам своје срце да примим Његову благодат?“
Данас је велики дан. Он нас све подсећа на Тајну нашег сопственог крштења, позивајући сваког од нас да ову Тајну примимо не као неки обичај или обред, већ као велику тајну нашег спасења, и да се, кроз крштење, обучемо у Христа. Ово одевање се не дешава тренутно – као да човек излази из воде крштења и одмах се облачи у Христа. Обући се у Христа, обући одећу спасења, је доживотни подухват; увек је праћен борбом и напором, јер облачење у Христа захтева превазилажење многих искушења. То је задатак који траје цео живот, и до последњег даха свако од нас мора понављати ове дивне речи: „У Христа сам крштен, у Христа се облачим.“
Речима апостола Павла, „јави се благодат Божија спасоносна свим људима, у нашем крштењу одбацили смо удаљеност од Бога и светске жеље, злобу и клањање оцу лажи – ђаволу. Нашим крштењем постали смо слични Господу Исусу Христу, очишћени водом и Духом, да бисмо постали удови Његовог светог и непорочног Тела, које данас Јован крштава у водама Јордана.
У Јордану је Христос открио своју славу кроз смирење: као Син Човечији, крштен је од Јована за опроштење грехова, иако није имао греха. У другом Богојављењу, којем чезнемо, Христос ће се открити као јединородни Син Божији, долазећи да суди свету који је створио и за који је постао богочовек, страдао и васкрсао.
Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (επιφάνεια) или теофанија (Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење, поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени.
„Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао“, на ове речи светог Прокла, архиепископа цариградског ослања се целокупна химнографија празника Богојављења. Ваистину је свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.
У оквиру службе Рождества Христовог сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празника Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ, док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва:
“Освети изворе водâ, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Светог Јована монаха, светог Германа Цариградског, Анатолија, као и преподобног Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва.
Ми живимо од Богојављења до Богојављења. Пре неколико дана прославили смо Богојављење у пећини у Витлејему. Данас – на реци Јордан. Ускоро ћемо прославити Богојављење на Голготи и у животворном Гробу, одакле ће васкрсли Богочовек засијати свету. Сва наша радост лежи у овим Богојављењима, а наша нада и вера лежи у коначном доласку Христовом. Тада ће све постати јасно и откривено.
Колико је кратак наш живот у поређењу са оним што нас чека у коначном Богојављењу. Колико ће нам се безначајни и далеки чинити наши садашњи проблеми, тежње, планови и туге. Све садашње бриге и стрепње нестаће када се појави наш Спаситељ.
Жедни благодати, похитајмо ка извору живе воде, Христу Богу нашем! Христос, Сунце Правде, обасјава нас и греје божанским зрацима Свог Божанства: „Зато ви који сте од Адама, дођите, обуцимо се сви у Њега да се загрејемо; јер Он покрива наге и обасјава таму. Дошао си и јавио се, светлости неприступна“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
