Пред нама су наредни стихови шесте главе, 16. и 17. стих:
А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј.
И овај стих спада у групу оних који се могу погрешно протумачити, уколико се схвате буквално. Свети Златоуст пише: „Давати милостињу потпуно тајно није могуће. Међутим, молити се и постити – јесте. Дакле, када је Господ говорио да левица твоја не зна шта ради десница твоја (Мт:6:3), није говорио о рукама, већ о томе да је потребно да се пажљиво сакривамо од свих: на то исто је указивао и када је заповедао да се уђе у затворену собу, а не на то да је у њој обавезно или најбоље да се молимо. На сличан начин и овде, заповедајући да се намаже глава, није заповедио да се ми обавезно мажемо уљем. Јер бисмо сви били преступници ове заповести, а најпре би то биле заједнице пустињака који се, удаљујући се у планине, највише труде да сачувају заповест о посту. Дакле, није то заповедио Спаситељ. Древни људи су имали обичај да помазују себе за време радости и весеља, као што се то види из примера Давида и Данила. И Христос нам заповеда да мажемо главу не зато да бисмо ми то обавезно радили, већ да бисмо се пажљиво трудили да сакријемо свој пост – ту своју имовину. А да би се уверио да је стварно тако, Христос је показао када је Своју заповест испунио, постећи четрдесет дана тајно, не помазујући главу и не умивајући лице. Међутим, Он је све ово радио, без икакве сујете“.
Свети Григорије Палама даје духовно објашњење ових речи и говори: „Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (то јест, уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства“.
Настављамо са наредним стихом:
Да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
Блажени Августин овде обраћа пажњу на један духовни проблем који је и данас врло актуелан. Верујем да сте имали прилике да видите по храмовима људе који покушавају да скрену пажњу на себе. Ево како Августин пише: „Треба обратити пажњу на то да се хвалисавост може видети не само у блеску и раскоши телесних предмета, већ такође и у стварима које су најгоркије и најжалосније. Оне су још опасније јер уводе у заблуду под именом служења Богу. Јер човек који блиста прекомерним украшавањем тела, одеће или другим раскошним стварима, помоћу самих тих ствари лако бива изобличен да је привржен овом свету и никога не обмањује лукавим изгледом светости. Међутим, човек који, исповедајући хришћанство помоћу бесмислених крпа и жалосних рита скреће на себе пажњу људи (радећи притом то намерно, а не трпећи то из нужде), може да буде препознат по својим другим делима; да ли он тако поступа због немара према сувишном украшавању или из неке сујете. Јер је и Господ подучавао да треба да се пазимо вукова у овчијој кожи: По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7:16). Када такви људи због неких искушења почну да се склањају или одричу од онога чему су стремили или очекивали, онда свима постаје неизбежно јасно да ли је у питању вук у овчијој кожи или заиста овца.“ Мени лично је ово објашњење било веома важно јер сам својевремено имао прилике да видим једног човека који је, како у храму тако и испред њега, обучен у просјачке рите покушавао да глуми подвижника и делио савете парохијанима. Као што видимо, и у петом веку је ова појава била актуелна, али је и дан данас исто тако.
Ава Јустин Ћелијски врло лепо открива суштину врлине и нашег подвига скривања врлине пред људима. Овај стуб наше Цркве у XX веку пише овако: „Врлина губи свој вечни смисао ако бива ради људи, ради сујете, а не ради Бога и ради саме врлине. Богочовечански пост је неопходан подвиг у животу хришћанина, јер једино он, удружен са молитвом, изгони из бића људског сваку нечистоту, и људску и демонску. Када хришћанин упражњава богочовечанску врлину поста, треба да то скрива од људи, уколико је то могуће. Нека сетно и покајничко расположење не виде људи. Но ако га и виде, нека је искрено и од срца и нека нема за циљ да га људи за то величају и славе. Што људи не виде – види Бог“. Ово не значи, по речима оца Данила Сисојева да треба скривати пост, када нас неко пита да ли постимо, јер и то представља исповедање наше вере. Суштина је дакле да не показујемо нашу веру свима са жељом да нас због тога хвале, да се издвајамо на неки начин од других, да будемо посебни.
У 19. и 20. стиху читамо следеће:
Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду.
Свети Јован Златоуст у објашњењу ових стихова веома занимљиво показује шта заправо стоји иза жеље која и данас влада умовима великог броја људи – жеље да се обогате. Ево како он говори: „Заиста, ништа толико не ствара љубав ка богатству као што је сујета. И гомила слугу… и златом украшени коњи, сребрни столови и томе сличне смешне ствари, људи су измислили не да би задовољили потребу или да би осетили задовољство, већ да би се показали пред другим људима. Исус Христос је прво говорио да треба да будемо милостиви; а овде речима не сабирајте блага показује у којој мери треба да се буде милостив. Пошто користољубље великом снагом влада над људима, није било могуће да се од самог почетка предложи учење о презирању богатства. Спаситељ искорењује ову страст мало-помало и ослобађа од ње постепено… Чега се бојиш, пита Христос? Да ће се твоје богатство потрошити ако будеш давао милостињу? Не. Дај милостињу и онда се оно неће потрошити; и дивно је то да богатство не само да се неће потрошити, већ ће се још више увећати, зато што ће се богатству додати и небеска добра… Христос и са друге стране побуђује на милосрђе; Он не говори, ако даш милостињу, онда ће се богатство сачувати, већ прети супротним, то јест, ако не будеш дао, онда ће богатство пропасти.“
Оци говоре да ови стихови могу да се односе и на духовну борбу, на наш духовни живот. Да су блага на земљи заправо тражење славе, популарности међу људима, да је то и жеља за људским одобравањем. Евтимије Зигабен пише: „Мољац и рђа означавају мисао која се рађа у души, која тајно уништава сва душевна блага; лопови који поткопавају представљају похвале које долазе споља и … пљачкају наше скривене ризнице врлине“. Преподобни Нил Синајски допуњује ово објашњење следећим речима: „…под мољцем се подразумева умишљеност која се рађа унутар нас и уништава оно што је добро у људима, а под лоповима – похвале које долазе споља“. Дакле, светитељ упозорава на опасност која вреба људе који су уцкрвењени и који воде духовни живот, који се боре са својим страстима. Ако не пазе на себе, ове мисли могу тајно да украду сав наш труд. Свети Нил даље даје правило да чак и када видимо да се такве мисли појављују, не треба да одустајемо од борбе, већ је потребно да им се противимо и молимо Господа за помоћ. Ево како он наставља: „Нека нико не буде толико савладан страстима и успаван славољубљем да потпуно изгуби цео свој труд, већ нека буде трезвен, да би, чак и када га зле мисли поткопавају, њих уништавао пре него што су нанеле штету, поражавајући их за време самог њиховог појављивања“.
Настављамо даље, 21. стих гласи:
Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.
У објашњењу за овај стих Свети Оци дају неколико практичних савета помоћу којих можемо себе да посматрамо и да анализирамо своје духовно стање. Преподобни Максим Исповедник пише веома дубоко: „Када приметиш да се твој ум са насладом занима материјалним предметима и да воли да пребива у помислима о њима; онда знај да их волиш више него Бога“. Наравно, ово не значи да ако као људи који живе у свету размишљамо о неопходним материјалним стварима да је то заправо наше удаљавање од љубави према Богу. Светитељ овде има у виду човеково доследно и упорно размишљање, онда када неко остварење конкретног материјалног циља постави као средиште свога живота, као својеврсни смисао постојања.
Свети Нил Синајски врло дубоко повезује оно што ми понекада мислимо да нема везе једно са другим – нашу свакодневицу и духовни живот. Ево његових речи о томе колико свакодневица утиче на наше духовно стање: „Каква су наша дела, такав је несумњиво и наш начин мишљења. Ономе чему стреме наши поступци, тога се држе и сећања и ум. Зато треба више да обраћамо трезвену пажњу на небеске ризнице које се не могу украсти“. Дакле, свакодневна рутина у којој се крећемо током већег дела дана уопште не представља неки празан ход, већ итекако може да нам помогне да се приближавамо Богу. Наравно, само под условом да умемо да се умом уздижемо ка Богу током тих свакодневних поступака који се понављају из дана у дан.
Ово је веома важна тема и свети Теофан Затворник је дао одличне савете како да наш ум задржимо близу Бога током обављања свакодневних послова и обавеза. Ево одломка из једног његовог писма: „Како живети без дела? Јер тада влада грешна доконост. Треба нешто да се ради, да се обављају неки домаћи послови. То је Ваша дужност. Не треба пресецати спољашње односе. Треба их одржати, и потребно је да се одрже. То је дуг људској заједници. Али сва таква дела могу и треба да се обављају тако, да не одбијају мисао о Богу. Како то? Постоји код нас празноверје, готово свеопште, да чим се прихватиш неког домаћег или сличног посла, одмах излазиш из области божанских и богоугодних дела. Одатле када се појави жеља да се живи богоугодним животом или се о томе поведе реч, обично је са тим повезана мисао, да ако је тако, онда треба побећи из друштва, побећи из дома у пустињу, у шуму. Међутим, то уопште није тако. Свакодневни послови и друштвене обавезе од којих зависи стање породице и друштва јесу Богом одређена дела чије испуњавање не представља прелазак у небогоугодну област, него управо хођење у делима Божанским. Држећи се таквог погрешног мишљења сви тако и поступају, и бавећи се свакодневним и друштвеним пословима ни не помишљају на Бога… Потребно је да све ствари које Вам бивају пред очима протумачите у духовном смислу, и да то тумачење тако затворите у свој ум, да када погледате на неку ствар, очи виде чулну ствар, а ум сагледава духовну истину. На пример, видите мрље на белом платну и осетите како је непријатно и жалосно наићи на тако нешто. Протумачите то сада тако, како жалосно и тешко мора да буде Господу, анђелима и светитељима када виде греховне мрље на нашој души, убељеној стварањем по лику Божијем и препорађањем у купељи крштења, и опраној сузама покајања. Ако чујете да мала деца праве велику буку и неред када остану сама код куће, то протумачите тако, да се бука и неред подижу и у души када од ње оду пажња према Богу и страх Божији. Уколико осетите мирис руже или неки други мирис који Вам прија, а онда осетите смрад па се окренете и запушите нос, то протумачите овако: свака душа има свој мирис: добра – добар, а лоша – лош. Анђели Божији и светитељи, а неретко и праведници на земљи осећају тај мирис и због доброга се радују а због лошег тугују. Ово Вам говорим само примера ради, а свака ствар може да подстакне различите духовне мисли, код једнога једне, а код другога друге. Све што Вас окружује и на шта наиђете протумачите онако како налазите да је најкорисније за Вас. Почните од куће и протумачите све у њој: саму кућу, зидове, кров, темељ, прозоре, пећи, столове, огледала, столице и друге ствари. Пређите на житеље па протумачите родитеље, децу, браћу, сестре, сроднике, слуге, посетиоце и остале. Протумачите и уобичајени ток живота: устајање из постеље, поздрављање, обед, рад, одласке из куће, повратке, пијење чаја, примање гостију, певање, дан, ноћ, сан и све остало“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
