Беседу почињемо 34. стихом:
Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре.
Свети Златоуст показује да је потпуно узалудно уздање у побожност предака ако не постоји искрена намера да се живи у Богу, али и важан духовни критеријум који можемо да користимо у процени духовног стања човека са којим смо у контакту: „Назива их породима аспидиним зато што су се хвалили својим прецима. Дакле да би показао да од тога немају никакве користи, Исус их одсеца од сродства са Авраамом и даје им друге претке који су имали исту нарав као и они; на тај начин их лишава порекла којим су се гордили. Од сувишка срца говори Исус, уста говоре. Овде поново даје да се види Његово Божанство које види скривене помисли, а такође показује да ће фарисеји бити кажњени не само за дела, већ и за зле мисли; показује и то да Он, као Бог зна ове мисли. Међутим и људи могу да их знају. Природно је да се речи изливају кроз уста када је унутрашњост преиспуњена злом. Зато када чујеш човека који изговара лоше речи, немој да мислиш да у њему има онолико зла колико се показује у речима, већ схвати да је његов извор много обилнији, јер оно што се изражава споља представља само вишак онога што је у унутрашњости. Видиш ли колико снажан ударац Христос наноси фарисејима? Ако су њихове речи толико испуњене злом и потичу од ђаволског духа, помисли какав је корен и извор ових речи. Обично се дешава да језик задржаван стидом, још не излива све што је лоше у речима; напротив, срце које за сведоке својих покрета нема никога од људи, без страха рађа у себи свако зло, какво само пожели, јер такво срце не мисли много о Богу. Речи се предлажу на слух свима и оцењују се од стране свих, а срце се скрива у сенци. Зато је мање зла на језику, а више у срцу. Међутим, када се исувише зла сакупи унутра, тада са великим стремљењем излази споља оно што је до тада било скривано. И као што се човек који има мучнину на почетку труди да у себи задржи течност коју ће повратити, а затим када већ нема снаге да влада собом избацује у великој количини, тако и они који су испуњени злим замислима коначно избацују све то у виду злобне осуде ближњег.“
Свети Јован Кронштатски обраћа пажњу да се ово сакупљање зла не дешава само другима, већ врло често и нама самима. Он овде даје и савет на који начин да ту жалосну реалност наших духовних живота окренемо на сопствену корист: „Ако у нама постоји понекада посебан напад злобе и ми почињемо да мрзимо све, нећемо се чудити због тога; у питању је слепа гордост која сматра себе добрим. Признајмо са смирењем да смо заиста такви и обратимо то у повод за смирење; јер посебна је милост, благодат Божија према нама када смо према другима заиста добри, када смо заиста благонаклони. Чешће говоримо Господу: Господе! Ти си дошао у свет да грешнике спасиш од којих сам први ја (1. Тим. 1:15): спаси ме од зла које се крије у мени. Ја без Тебе не могу да чиним ништа (Јн. 15:5) и не само да не могу да чиним без Тебе ништа добро, не могу од себе као од себе да имам добре мисли, осећање добро и свето. Помози ми, Господе!“ Дакле, када видимо да смо поклекли, да се зло нагомилало у нама, не треба да будемо упорни у греху и да се правдамо, већ да прибегнемо Богу у молитви и тражимо опроштај и помоћ од Њега.
Наредна три стиха:
Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен.
Свети Јован Златоуст показује да се овај духовни закон односи и на људе који се труде у врлини. Исто тако објашњава и шта значи празна реч: „Немој мислити, говори Спаситељ, да се тако дешава са злим људима; напротив и са добрима је исто. И код њих се скрива више врлине унутра него што се појављује споља у речима. Кроз ово је Господ показао да као што фарисеје треба сматрати више злим него што се они представљају у својим речима, тако је и Он Сам много више благ нешто што се открива из Његових речи. Под речју ризница Исус разуме мноштво. Он даље опет наводи на њих велики страх. Не мислите, говори Христос, да се само тиме све завршава – да се зле речи подвргавају само осуди људи. Не, сви такви ће бити кажњени крајњом осудом на последњем Суду. Он им се овде није обратио са ‘ви’, делом да би ову поуку пренео свим људима, а делом и да не би изговорио исувише сурову и огорчујућу реч. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Празна реч је реч која није у складу са делом, затим лажна реч, реч која одише клеветом, а такође, како неки то објашњавају и испразна реч, на пример, реч која буди неприлични смех, срамна, бестидна, непристојна реч. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен. Да ли видиш како је суд безопасан? Како су кротки захтеви одговарања на њему? Не по речима другог, већ по твојим речима ће Судија донети пресуду. Шта може бити праведније од овога? Јер у твојој власти је и да говориш и да не говориш. Зато не треба да се боје и да дрхте људи који су клеветани, већ они који то раде, јер се неће клеветани правдати зато што су о њима ширене клевете. Клеветници ће одговарати зато што су о другима говорили лоше. На њих ће пасти сва мука.“ Дакле, Господ је и сам Страшни Суд поставио тако да нам нико други неће бити одговоран за наш тријумф или пораз на њему.
Блажени Јероним детаљно објашњава тежину празне речи о којој Христос говори: „Празна реч је реч која се изговара не на корист онога који говори и онога који слуша; то је реч када ми, остављајући важно, говоримо о испразном и причамо древне басне. … човек који се занима шалама и подстиче друге на грохот, који изговара нешто срамотно, крив је не више за испразну, већ за преступну реч“. Свети Јован Кронштатски пише на овај стих овако: „Достојно је и праведно: јер цео овај садашњи живот треба да буде употребљен на припрему будућег живота; за нас нема празног дана, ни часа, ни речи или дела; код нас све треба да буде усмерено као истом циљу. Немамо ми када да празнословимо“.
Можемо навести и речи преподобног Симеона Новог Богослова: „Господ није рекао само да се из доброг срца износи, већ из добре ризнице, да би ти из овога схватио да нико од нас не може имати празно срце, већ да свако од нас у свом срцу има једно од ова два: или благодат Духа Светога посредством вере и добрих дела или лукавог ђавола због неверовања, лењости према заповестима Божијим и чињењу злих дела. Да се не помисли да Господ тобоже говори да ризницу Светог Духа имају и они који испуњавају само неке заповести Божије, а не све њих са тачношћу, Исус на другом месту говори: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам. И још је додао: Ако ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14:21, 23). Да ли видиш како човек који је стекао добро срце трудом и вршењем заповести, у себи има цело Божанство Које представља добру ризницу?“ Дакле, видимо да се од нас тражи преданост Господу, али да нам се заузврат враћа стоструко више.
38. и 39. стих:
Тада одговорише неки од књижевника и фарисеја говорећи: Учитељу, хоћемо од тебе знак да видимо. А Он одговарајући рече им: Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.
Свети Јован Златоуст у свом тумачењу показује упорно противљење фарисеја и њихово велико лукавство. Исто тако, показује и зашто им Христос овако строго одговара: „Може ли да постоји нешто, не безбожније, већ безумније од ових речи? Након толико знамења, фарисеји говоре као да се тобож није догодило ниједно од њих: хоћемо од Тебе знак да видимо! Зашто они говоре ово? Зато да поново улове Исуса. Пошто им је Он већ толико пута Својим речима затварао уста и обуздавао њихов бестидни језик, они се поново окрећу Његовим делима. Чудећи се томе, јеванђелиста опет понавља речи – тада. Тада одговорише неки од књижевника… хоћемо знак. Тада. Када је то било? Када су требали да преклоне главу, када су морали да се испуне дивљењем, када није остало ништа више него да се задиве и повуку се. А фарисеји ни тада не одустају од свог лукавства. И погледај како су њихове речи испуњене ласкањем и претварањем. Они су се надали да ће тиме увући Исуса у своје мреже. Тек што су Га пре тога вређали, а сада Му ласкају; тек што су називали Исуса поседнутим, а сада Га величају као Учитеља. Међутим и једно и друго говоре са злом намером, иако се њихове речи потпуно међусобно разликују. Ево зашто их сада Спаситељ изобличава веома строго. Када су Му грубо постављали питања и вређали Га, Исус им је одговарао кротко; а када су почели да Му ласкају, Он им се обраћа веома строго и изриче против њих прекорне речи, показујући тиме да је Он изнад и једне и друге страсти. И као што тада нису могли да Га наљуте, тако ни сада својим ласкањем не могу да Га омекшају. Удуби се сада у карактер Исусових прекора: у њима нећеш видети вређање, већ откривање фарисејске злобе. Шта говори Христос? Род зли и прељуботворни тражи знак. Смисао ових речи је следећи: шта је за чуђење ако поступате тако са Мном, Кога још не знате, када сте исто тако поступали и са Мојим Оцем, чију сте моћ видели толико много пута? Колико пута сте остављали Мог Оца и бежали демонима, привлачећи себи те зле савезнике, због чега вас је много пута прекоревао и пророк Језекиљ! Спаситељ је говорећи ово, давао до знања да је Он једномислен са Оцем, а да фарисеји поступају исто као и раније; заједно са овим је откривао њихове скривене мисли и показивао да они траже од Њега знак лицемерно и као непријатељи. Зато их и назива родом лукавим јер су они одувек били незахвални према својим добротворима; примајући доброчинства, постајали су још гори – што све служи као знак крајње злобе. Родом прељубничким их је Исус називао указујући и на њихово раније али и садашње неверје, а затим је показао и нову потврду чињенице да је Он раван Оцу – пошто управо и неверовање у Исуса чини човека прељубником. Прекоревши их, шта Исус говори даље? Неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Овде већ Исус почиње да говори о Свом васкрсењу и као потврду тога указује на праслику. Шта, питаћеш, зар фарисејима није дато друго знамење? Није дано онда када су они тражили. Спаситељ је знао за њихово слепило, зато је чинио чуда не да би њих убедио, већ да би исправио друге људе. И у том смислу се могу разумети ове речи. Или се у њима може видети значење да фарисеји више неће добити знамење слично поменутом. Знамење им је било дано када су управо у сопственој казни познали силу Господа. Дакле, Исус овде прикривено указује на ту будућу казну и претећи им, као да говори: Учинио сам вам хиљаду доброчинстава, али вас ниједно од њих није привукло Мени и ви нисте желели да одате страхопоштовање Мојој сили. Зато ћете познати Моју силу из супротног, када будете видели свој град разорен до темеља, када видите разорене зидине и храм претворен у развалине, када будете лишени раније слободе и начина живота и када будете поново тумарали свуда, као бегунци и бескућници. Све ово се испунило након страдања на Крсту. Ето шта ће вам бити послати уместо великих знамења!“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
