У организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ, 26. фебруара 2026. године, у 19 часова, у Дому омладине Београда одржан је дискусиони панел под називом „Тело, технологија и бесмртност – постхуманизам и православна антропологија“, посвећен једном од најактуелнијих питања савременог доба: да ли је човек биолошки „пројекат“ који се може технолошки редизајнирати или непоновљива личност призвана на заједницу са Богом.
Панел је окупио угледне саговорнике из области психологије, философије и теологије: проф. др Вању Ковић и проф. др Душка Прелевића са Филозофског факултета Универзитета у Београду, као и презвитера Стевана Јовановића, заменика председника Одбора за верску наставу АЕМ. Модератор разговора био је презвитер др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ.
Дискусиони панел састојао се од три дела:
У уводном делу панела постављено је темељно питање: шта је човек? Указано је на две снажне интелектуалне струје које обликују савремено разумевање људске природе.
С једне стране, дарвинистичко напуштање есенцијализма и нагласак на варијабилности као примарној стварности отварају простор за поимање човека као „транзиционе животиње“ – пролазне фазе у еволутивном низу. Уколико човек нема трајну суштину, већ представља статистички моменат у континууму биолошких промена, онда се идеја трансхуманистичког „унапређења“ појављује као логичан наставак таквог погледа.
С друге стране, православна антропологија човека сагледава као икону Божију – непоновљиву личност, чији позив није у технолошком превазилажењу сопствене природе, већ у њеном преображају кроз заједницу са Богом.
Други део разговора био је посвећен трансхуманизму као практично-технолошком пројекту. Разматрана су питања генетских интервенција, неуроимпланата, продужавања живота, као и идеје „upload“-а личности у дигитални простор.
Постављена су и суштинска питања:
- Да ли је могуће пренети личност у дигитални медијум?
- Да ли би дигитална копија била личност или клон?
- Ако би постојале две идентичне копије, која би била „права“?
Посебно је наглашена унутрашња напетост трансхуманистичког пројекта: како помирити натуралистичку слику света без циља и сврхе са језиком „пројекта“, „унапређења“ и „бољег човека“, који подразумевају управо сврху и смисао? Закључено је да се о трансхуманизму као пројекту може говорити једино као о симулацији бесмртности, односно као о симулацији живе и непоновљиве личности.
У завршном делу панела размотрено је питање границе између лечења и редизајна човека, као и однос између технолошког продужавања живота и хришћанског поимања бесмртности.
Истакнуто је да хришћанска вера не одбацује технолошки напредак нити лечење, али поставља суштинско питање: да ли човек спасење тражи у технологији или у Богу? Док трансхуманизам нуди визију „бољег човека без Бога“, хришћанство говори о новом човеку у Христу – не као производу техничке интервенције, већ као дару благодати и заједнице.
Разговор је потврдио да је тема постхуманизма пре свега антрополошка, а тек потом технолошка: пре питања шта можемо да учинимо, стоји питање ко смо и шта треба да постанемо.
Дискусиони панел медијски је испратила Телевизија Храм, чији ћемо снимак пренети одмах по објављивању.
