Дана 18. јуна 2024. године, у организацији Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке и Библијског културног центра, у Дому омладине је одржан дискусиони панел Пол и род (гендер) – једна или две стварности, сагласје или могућност са самим собом. Догађај је био веома посећен. Међу заинтересованим грађанима било је и неколико православних свештеника, који су узели активног учешћа у дискусији, како током панела, тако и у неформалној атмосфери по завршетку догађаја. Имали смо посебну част да догађају присуствују и Надбискуп београдски монс. др Ладислав Немет и два посланика Народне скупштине Републике Србије, Александар Павић и др Борислав Антонијевић, што сведочи великом интересовању за ову тему.
Уз модерацију координатора Одсека за дијалог у јавној сфери ђакона др Александра Милојкова, своја мишљења су разменили:
- презвитер Стеван Јовановић, теолог, заменик председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке;
- др Биљана Пиргић, дечији психијатар, дечији и адолесцентни психотерапеут и психоаналитичар;
- др Алексеј Тарасјев, научни саветник, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, Универзитета у Београду и
- кл. асс др Марко Бенчић, специјалиста дечије хирургије, са искуством у хирургији родног усклађивања, члан Београдског центра за реконструктивну хирургију.
У дисусији су истакнути следећи важни увиди, који могу и треба да буду основе за наредна, детаљна промишљања на ову деликатну тему:
- Појам рода (gender), није биолошка категорија, објаснио је др Тарасјев. Чак, сам израз „род“ је неприкладан да га користимо у контексту биологије, јер род, у смислу латинског genus, у биологији означава таксономску категорију квалификације живих бића (категорија која обухвата више врста). Зато је прикладније да користимо енглески израз џендер (gender), када говоримо, о „роду“, у контексту приче о тзв. родном идентитету и родној инконгруентности. Увлачење биологије у ову причу пре свега представља епистемолошки редукционизам – свођење друштвених појава на биологију и извођење одређених друштвених схватања из биологије. Истакнуто је да такви покушаји указују на извесну инструментализацију биологије, у сврху идеологије и политике.
- Др Бенчић је објаснио докле су релевантне медицинске науке стиглу у објашњењу етиологије родне инконгруентности. Представљена су два преовлађујућа става у научној заједници. Један је биолошки – етиологија вуче корене у неким генетским и хормонским дешавањима (нарочито у пренаталном периоду). Ипак, др Бенчић је потврдио увид модератора, да медицинској науци етиологија родне инконгрентности још увек није јасна. Други став, по речима др Бенчића је став стечености – родна инконгруентност је стечено стање, које је настало мултифакторним утицајима средине. На ово се надовезала др Пиргић истичући да је важно знати, да у питању идентитета, не постоји само тело, већ и та односна раван бића, која заправо дефинише ментални живот (речником психоанализе, постоји психосома). Овај увид је модератор истакао као веома важан. Наиме, овим се објашњење човека као бића ограђује од крутог биолошког есенцијализма и са њим подразумеване детерминисаности. У појам бића се нераздељиво уводи и однос – што је врло блиско хришћанској антропологији (схватању бића као личности) и уопште хришћанској онтологији.
- Што се тиче самог православног хришћанског приступа овој проблематици, отац Стеван Јовановић је истакао да Црква врло отворено излази у јавност са ставом и бригом, пре свега о појединцима који заиста, због одређених поремећаја у развоју, осећају такозвану и у науци још увек до краја неутврђену родну дисфорију. Црква се саосећа са сваким појединцем, који пати на било који начин и Црква показује бригу према тим људима и сведочи и кроз свој пастирски рад, и кроз своју мисионарску делатност, а поред свега тога и кроз ову панел дискусију коју је организовала. Међутим, поред свега тога, Црква изражава забринутост због тога што одређени центри моћи, глобални и регионални, злоупотребљавају реалну патњу људи, са намером да направе потпуну конфузију друштвених улога и доведу у питање нормалност, праксу и искуство људи из свих људских друштава, које познајемо у историји. Црква на најоштрији начин осуђује такве покушаје злоупотребе патње појединаца, да би се морал, култура и традиционалне вредности људских друштава сломиле, здробиле и постале погодно тло за инструментализацију и покоравање читавих народа, читавих нација, читавих људских друштава, познату као процес глобализације.
- Да и у самом медицинском приступу проблематици родне инконгруентности итекако има уплива идеолошког активизма, указао је даље ђакон др Александар Милојков, указујући на следеће чињенице. Појам род (gender) и родни, иако се среће у досадашњим медицинским научним радовима, не постоји у Међународној класификација болести (МКБ) СЗО, МКБ-10, која је усвојена 1990. године. У том документу налазимо дијагнозу F64: Disordines identitatis sexualis (Поремећаји полног идентитета). Даље, ту имамо конкретизације наведене дијагнозе, где се нигде не помиње род (gender), већ искquучиво пол (sex). До промене терминологије долази у најновијој верзији МКБ СЗО, МКБ-11. Овај документ је усвојен 2019. године и почео је да се примењује 2022. године У Србији је још увек званично на снази МКБ-10. У МКБ-11 је дошло до озбиљних промена у третирању наведене дијагнозе. Прво, она је тек сада добила име родна инконгрентност. Друго, извдвојена је из листе менталних поремећаја (F дијагнозе) и стављена у новоформирану листу која носи име – Стања везана за сексуално здравље . И треће, новоименована родна инконгрентност је престала да се назива поремећајем, како је то било у МКБ-10. Она је сада постала стање (condition). Критички став, да су овакве промене последица политичко-идеолошког активизма, поткрепљује и отворено објашњење у многим релевантним радовима, да су наведене потребе биле потребне због смањења стигматизације особа са родном инконгрентношћу. Борба против било којег вида стигматизације, а поготово стигматизације људи са неким здравственим проблемом, је свакако за сваку подршку. Међутим, дестигматизација, која је, да поновимо, велики и племенити циљ, не може бити параметар у расуђивању да ли је нешто психички или физички поремећај или није. Ово су посебно истакли др Алексеј Тарасјев и ђакон др Александар Милојков.
- На крају је, као закључак, указано на чињеницу својеврсне еволуције третирања саме родне инконгруентности. Она је прошла фазу менталног поремећаја полног идентитета и постала је стање, или како би се то данас рекло „друштвено прихватљивим“ и „коректним“ језиком, варијетет људског родног идентитета. Указано је да прича о родној инконгруентности полако напушта и саму медицину. Ђакон др Александар Милојков је показао један конкретан научни рад, у којем се дословно каже да наука све више напушта питање „зашто трансродност“ и креће се ка питању „како трансродност“. То значи да се наука све мање занима за питања горе поменуте етиологије родне инкогруенције и окреће се на опис и статистику њене експресије (како трансродне особе доживљавају и како показују свој „род“). Коначно, став да се прича о „родном идентитету“ сигурним корацима одваја од медицине, барем када су у питању правни аспекти идентитета особе. Ђакон др Александар Милојков је навео пример Ирске, где је донет закон да више нису потребни никакви медицински налази, како би особа променила свој родни идентитет у личним документима. Дакле, родни идентитет постаје нешто што се слободно бира и што се исто тако може слободно мењати у току живота. Оправдано је питање – где ћемо на крају стати и где ћемо по овом питању као друштво завршити? Оправдан је и захтев, да имамо пре свега моралну и професионалну дужност, да као академски грађани, будемо критички окренути, не против појединаца који пате, већ, како је отац Стеван истакао, према глобалним центрима моћи који ту патњу могу да искористе у циљу потпуне нихилизације друштва и света живота каквог познајемо – а то би засигурно значило и удар на наше личне идентитете. У том смислу, треба оснаживати и здраву критичност и према нечему што претендује да буде научни увид – не због неповерења у саму науку, већ због покушаја њене идеолошке иснтрументализације и злоупотребеи
