Одговори Цркве на приговоре Старокалендараца I

О постављењу патријарха и крштењу

Ови наши тзв. „Старокалендарци“ – понављамо „такозвани“, зато што у Српској Цркви, која се служи Старим календаром, нема никакве основе за било какав раскол по том питању, а најмање Србији треба увоз старокалендарског псевдопроблема из Грчке, они, дакле, као и грчки Старокалендарци, да би постали, и опстали, као расколници, измишљају сијасет нових, несувислих „разлога за стварање раскола, посебно сада у Цркви Српској Светосавској, на чијем је челу у ово време свеопштег српског страдалништва Свјатјејши патријарх Павле, човек апостолске вере и подвига верности Христу и Православљу, монах и подвижник мученичког трпљења и дубоког молитвеног живљења још из младих избегличких дана и затим из тешких косовскометохијских година, где је провео 34 године Христовог земаљског живота и ево већ 14 година служи свакодневно Архијерејске Литургије у непосустајућем ношењу свога и народнога Крста, дишући дахом Духа Светога, и живећи надом Христовог Васкрсења.

Ако су тај наш патријарх, или нпр. Владика Артемије Косовскометохијски, или Митрополит Николај Дабробосански, или Владике Амфилохије и Иринеј, током ових тешких за Српски народ и његову Цркву година, морали, и требали, састајати са бискупима и кардиналима, хоџама и муфтијама, папама и председницима моћних сила овога света – ако низашто друго а оно да покажу да ми Срби, као древни хришћански народ, нисмо ксенофоби и човекомрзци, ни папомрсци ни исламомрзци, да уопште, као славни историјски народ Божији и као мученичка Црква Христова, нисмо људи мржње, искључивости и нетрпељивости, ако онда те људске и хришћанске сусрете, какве је имао и Свети Сава и остали Српски патријарси (нпр. Пајсије у 17. веку, патријарх Арсеније у 17-18. веку, патријарх Димитрије у 20. веку) и Архијереји кроз векове (попут Св. Владике Николаја и Василија Жичког), ако, дакле, то незнавени и ускогруди и мржвом заслепљени „зилоти, „ревнујући не по разуму“, него по безумљу, оцењују и процењују, суде и осуђују као „издају“ и „продају“, као „екуменизам“ и „апостазију, нека им то служи на част и на фарисејско „спасење“, а ми ћемо и даље рађе делити заједничке муке и патње са страдалним народом Божијим, као Мојсије и остали Свети Божији Пророци, Апостоли и Богоугодници кроз векове крсног пута Цркве кроз историју ка Царству Небеском.

Тим незнавеним и неразумним, а осионо гордим, новопеченим„зилотима“ српским, као изговор за раскол од Цркве Српске која је, као ретко која, данас удостојена толиких сазвежђа Мучениκά за Началника и Савршитеља вере Христа (Јевр.12,1-2), служи на пример, прича: како је „патријарх Српски Герман био постављен од комуниста“, и то је за њих већ „доказ“ да СПЦ „није православна“.[1] Шта им рећи на ту неистину?

Као прво, Жички епископ Герман је, гласањем свих српских епископа (осим одсутног по „судском позиву“ комуниста БиХ Епископа бањалучког Василија, који је касније пристигао) у ужи избор од три члана за кандидата за патријарха, па је при гласању изборног тела од 80 чланова добио већину (што не искључује извесну могућност да су неки од тих чланова, клирика и лаика, претходно били „убеђивани“ од комуниста да гласају за Германа). Герман, дакле, није био „постављен од титокомуниста за патријарха“, а поготову не хиротонисан, него је био канонски биран и благодатно рукоположен за епископа, а онда као члан Сабора СПЦ био биран већином гласова Јерархије и изборног тела за 43. патријарха српског, те редовно устоличен у Београду и Пећкој патријаршији. Оној истој Патријаршији у којој је рецимо устоличен 1557.г. „помоћу султана и „вољом Великог везира“ Мехмед-паше Соколовића, патријарх Макарије (Соколовић) и онда обновиоПећку Патријаршију!

По неразумним „зилотима“, СПЦ би већ тада у турско доба „престала бити Православна“, а вероватно и све Источне патријаршије, чији су патријарси под турском окупацијом скоро редовно „вољом султана“ постављани за патријархе. Наравно, они нису хиротонисани,ни благодат добијали од султана, или других иноверника или безбожника. Бесмислено је, дакле, са таквом врстом слепе „логике заслепљених „зилота“ расправљати, јер би по тој логици сви хришћани морали изаћи из овога света (ικορ.5,10; Јн.п,15) и ове историје, и отићи на неку планету Марс, одакле су пали ови „зилоти44.

Одговор по питању крштења  

Један други разлог (последњи на „листи“ приговора)[2] за расколништво јесте „извитоперење Свете тајне крштења латинском праксом прскања или обливања“, па ћемо се сада осврнути на тај приговор српских „старокалендараца“ (позајмљен од грчких). „Зилоти“ старокалендарци не прихватају Свете Тајне Новокалендараца, па ни Свето крштење Јеладске Цркве, о којем подругљиво говоре иако сви знамо да у Грчкој децу крштавају у крстионицама погружењем детета у воду. Тако је у Грчкој правокрштење уствари укинуто од већине клирика Цркве Новог календара, јер се тело детета од појаса навише код њих не «погружава» у воду, него га обливају руком по обичају јеретика, те оно остаје некрштено“… „Тако дете остаје духовно мртво заувек, као што је мртво и рођено због првородног греха, пошто су одбили да га «васкрсну» са три уздизања из гроба (крстионице).

Овој лажи и безобразлуку „зилота“ ГОХ не би био потребан коментар, да га не истичу и њихови трабанти српски „зилоти“. Гледали смо и лично учествовали у крштењу деце у братској Грчкој Цркви, па се чудимо оваквом бесловесном клеветању, заиста демонском подозрењу и сумњи: да та деца нису крштена! Овако, нажалост, говоре и српски приучени од њих „зилотиза нас који служимо по Старом календару, тако да и Србе, крштене у крстионици обливањем, они поново крштавају. То српски „зилоти“ правдају тиме што сматрају да сама реч крштење, грчки: βάπτισις (глг. βαπτίζω) значи погњурење, погружење, тако да, по њима, ако крштавани није сав потопљен у воду, или ако чак остане неки мали део тела непогружен, онда то крштење „није потпуно и није спасоносно“; јер благодат, наводно, не делује на тим непогњуреним деловима!

Тако извесни Атанасије Крстић из Смедерева, у својој брошури Погружење истинско крштење, доноси и текст „проф. књиж. Јевгеније Т.“ насловљен „Ешимолошко значење речи Ваптизо (крстити)“ (стр. 53-60), који, кроз наизглед филолошки приступ даје нека недотупава тумачења, која не помажу, него замагљују и изврћу смисао и грчке речи βαπτίζω, и словенске и српске речи крстити. По том објашњењу, ми Срби, наводно, „не располажемо изворним текстовим (ћирилометодијевским, старословенским), па самим тим не можемо знати ни употребу појединих речи у њиховој изворној структури и значењу“ (стр. 57)! Тако, по њима, „реч крштење се терминолошки и етимолошки не надовезује на саму радњу, не чини са њом нераздвојиву целину и јединство“. Употребом речи крштење, „ми не добијамо јасну и тачну представу о томе шта се приликом крштења обавља… Ако бисмо у пракси уместо крштење употребљавали реч погружење или потапање, не би долазило до данашњих недоумица како и на који начин свету тајну треба извршити“ (стр. 58-59).

Одмах треба рећи да је ово и овакво нагваждање представља типично схоластичко цепидлачење, својствено „зилотима“ (још један доказ да они, и поред свега свог антизападњаштва, нису се одмакли од схоластичко-рационалистичке теологије претходних пар векова). Из њиховог објашњења се такође види да они не знају библијско и црквено-светоотачко мистагошко (светотајинско) богословље, као ни библијско-црквену (не јелинску) символику свештених речи и радњи. Као прво, нису пажљиво прочитали Нови Завет, јер да су нпр. само погледали сва места где се грчка реч βαπτίζω и βάπτισμα/ βαπτισμός употребаљава, видели би да та реч има и друга и другачија значења, негде површнија, а негде шира и дубља значења, не мање значајна од буквалног значења погружења (Види: Мр.7,14; 10,38; Лк.12,50; 11,38; Рм.6,4; 1Кор.10,2; Јевр.9,10). Тако нпр. у Новом Завету βαπτίζω, βάπτισμα може значити и: прање, умивање, квашење, умакање, натапање (као у Мр.7,4; Лк.и,38; Јевр.9,10: кад фарисеји и Јевреји „перу“ руке, „оперу се“, чине „разна прања“). Или пак, прелазак Јевреја кроз Црвено море и путовање под облаком у пустињи, то Ап. Павле назива крштење (ικορ. 10,1-2), иако су Јевреји Црвено море прешли „непоквашеним ногама“, а камоли да су били погружени или погњурени у воду (то потапање, доживео је фараон и његова војска, па их опет то погружење није спасло). Јевреји су такође ишли под пратњом облака који их је осењивао и заклањао од непријатеља, а не да су били погружени у облак, јер онда не би ништа видели.        

 Коначно, када Господ говори да Му се „ваља крстити крштењем«, па вели: „Како ми је тешко док се то не сврши“ (Лк.12,50), Он мисли очигледно на Крсно сшрадање, од којег потиче словенска реч крштење. Господ слично говори и Својим Апостолима: да ће се „крстити крштењем којим се ја крстим“ (Мр.10,38-39) најављујући њихово „кршшење крвљу“, тј. мученишшво њихово и Светих Мученика за Христа (које мучеништво,као и Христово, није било „погружењем у крв“, него обливање, обагрење, попрскање својом крвљу: „Неколико капи крви Христове спасло је васељену“, вели Св. Златоуст). Било је пак мученичких крштења и без проливања крви (вешање или дављење Св. Мученика, и др.). За многе Свете Апостоле не зна се уопште да су били крштени погружењем у воду, или уопште „са водом“, али су они крштени „Духом Светим и огњем“ (Мт.з,и; ДАп.2,3), тј. силаском Духа Светога на њих. А благодат Светога Духа и јесте оно главно у Светој тајни крштења „водом и Духом“. Наши вољнослепи „зилоти, кад овако схоластички цепидлаче о „крштењу као погружењу“, уопште и не спомињу благодат Духа Светога; јер за њих је важнија форма, па се баве схоластичком казуистиком „колико материје“, тј. воде, треба за крштење, и по којим све деловима тела? Као да је Дух Свети везан за њихову мртву „форму“ или за „количину материје“? (Опет падају у латинску схоластику о савршавању Св. Тајни. Зато им можемо и требамо слободно рећи, са пуном одговорношћу православне црквене свести и савести: да управо њихово секташко, расколничко крштење, са свом формом потпуног погружења у воду, и није спасоносно благодатно крштење, јер се обавља ван јединства Цркве, у којем јединству Духа и јединству крштења је једино спасење (Еф.4,з-5). Црквено спасоносно крштење је крштење „једним Духом у једно тело“, а не у раскол од Цркве и у противцрквену секту. Зато и каже Апостол: „ Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једноТело, и сви смо једним Духом напојени“ (1Кор. 12,13). (А шта значи напојени – нека о томе размисле ,,зилоти“).

Наравно, све ово не значи да не треба новокрштаванога (а не „прекрштаванога“) крштавати трикратним погружењем – у једно Име Свете Тројице – у воду и благодат Светога Духа, јер је то наше видљиво поистовећење са крштењем Христовим, не само оним у Јордану, него још више оним на Голготи, тј. са смрћу на Крсту и погребом у гроб и устајањем из мртвих, тј. са Крсном смрћу и Васкрсењем. Отуда, словенски назив Свете Тајне КРШТЕЊЕ није ни нетачан, ни једностран, јер једном другом, не мање важном и садржајном речју, везује се наше крштење за Крсноваскрсно крштење Христово (најављено у Лк. 12,50). Преводиоци, дакле, Света Браћа и њихови Св. Ученици (а не овакви неуки и самозвани „тумачи“ њихови) нису погрешили преводећи грчку реч βάπτισμα са словенским речју крштење, него су пренели акценат на најважнији моменат целе Св. Мистагогије крштења. Слично као што је Св. Литургија преведена на словенски и српски са Служба Божија (главна Служба, мада је све у Цркви служба Богу). Или пак то што се у нашем језику ређе среће назив Св. Евхаристија, а чешће Св. Причешће, тиме није та свеспасоносна и свеобухватна Божанствена Мистагогија, тј. Тајноводство Благодарења сведена само на иричешћивање, али је значајно да том речју причешће означавамо наше учешће и заједничарење у Христу у Цркви – у Телу Његовом, што се грчки каже: μετοχή, ματάληψις, κοινωνία,од којих је нарочито значајан овај последњи израз, толико присутан у Светим Канонима као израз општења, тј. заједништва са Црквом (којег су оиштења себе лишили сви јеретици, шизматици, расколници и парасинагоге -канон 1. Св. Василије; канон 7. Другог, и канон 95. Шестог Васељенског/, али којој κοινωνία = општењу заједништву и они могу бити изнова присаједињени покајањем и обраћењем Цркви, о чему опет одлучује Дух Свети кроз Црквену Јерархију, која може применити канонску акривију (тачност) или такође канонску, често спасоноснију, икономију /=снисхођење/, о којој ћемо говорити касније).

Понављамо, дакле, да је правилно и канонски дужно и српско свештенство придржавати се крштења трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду крштаванога, детета или одраслога, јер се тако, по речима Апостоловим и сходно чину Св. крштења, „сапогребосмо Христу крштењем у Крсну смрт Његову… да бисмо и васкрснули са Њим у нови живот“ (Рм.б,з-5). Ово је одувек до данас, а и данас такође, предање и пракса свих Православних Цркава, па и Српске, Светокирилометодијевске и Светосавске Цркве. Усковиди и тесногруди „зилоти“ сматрају да је то и такво крштење погружењем у СПЦркви „бројчано занемарљив изузетак“ (како клевеће Акакије), а не знају или неће да виде, да су управо последњих деценија све бројније обновљене или новоподигнуте Крстионице широм СПЦркве, и да се, од пада комунизма (под окупацијом, којих је заиста примењивана општа Црквена икономија, кад се крштавало тајно у кућама, под грмовима, у постељама, и где све не), Срби масовно крштавају у Крстионицама, рекама, потоцима, базенима, језерима и морима (напр. у Манастирима: Хиландару, Острогу, Студеници, Тврдошу, Каони, Крки, Цетињском, Дечанском и др., и по Епархијама: Рашко Призренској, Црногорско Приморској, Захумско-херцеговачкој, Жичкој итд.). Наше „свете реке“ – све Бистрице, Дрина, Лим, Зета, Морача, Требишњица, Неретва, Крка? Сава и Дунав, све три Мораве -постале су последњих деценија свенародне, саборне крсшионице за хиљаде и хиљаде Срба, за све оне који имају очи да виде и уши да чују. (О немару пак бројних српских и других православних попова, па и појединих Владика, нећемо сада говорити, али то није садашња „новина“, него траје, нажалост, од како Црква постоји). Зато су Св. Канони стално опомињали и подсећали на много шта занемаривано у Црквеној пракси, али нису никада оспоравали благодат Св. Духа у Цркви, како сада на Њега хуле ови „зилоти.

Да се вратимо на „крштење обливањем“, које је „камен саблазни“ за „зилоте“ Старокалендарце. Неће бити да је тако, како они мисле, да крштења обливањем никад није било у Цркви, и неће бити да је то само „латинско крштење“ и „папистичка новотарија. Та пракса постоји од најранијих дана и времена Цркве и на Истоку и нарочито на Западу (када није било никаквих „папа“). Ми ћемо навести само нека недвосмислена сведочанства из прва 3 века живота Цркве, кад је Црква била изван и изнад сваке схоластике и казуистике, јер је веровала и живела реалност свемоћног дејства и спасоносне благодати Духа Светога Утешитља, посланога кроз Сина од Оца на Апостоле и изливенога на „свако тело“ у дан Педесетнице, у Цркви Бога Живога, која од тада живи непрекидну животодавну Педесетницу, како каже Св. Јован Златоусти. Па као што благодат Духа Светога, давана после трикратног у Име Св. Тројице крштења полагањем руку (пракса настављена надаље на Западу, а на Истоку замењена Св. Миропомазањем) на главу новообраћенога Христу=Цркви, није била умањивана ако је рука дотакла, или Свето Миро помазало, само главу верујућега, него је он сав – душом и телом – бивао њоме испуњен (то је оно напојени–1Кор.12,13), тако можемо са истом смелошћу и сигурношћу рећи да и трикратно, у Име Свете Тројице, крштење водом и Духом препорађа свецелог верујућег, без обзира да ли је он погружен, обливен или покропљен водом.

Ево сведочанства о крштењу обливањем-кропљењем ранохришћанског списа из апостолског доба, званог Дидахи – Учење Дванаесторице Апостола (дело написано око 80. године I века у Сирији, од тако велике важности, да су га Св. Оци убрајали у канон књига Новог Завета); сведочи нам апостолски ученик, писац Дидахија – овако крштавајте: Крштавајте у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт.28,19) у текућој води. Ако ли немаш текуће воде, крштавај у другој. Ако не можеш у хладној, онда у топлој. А ако ни једну ни другу немаш, онда излиј воду на главу (крштаванога) три пута(εκχεον εις κεφαλήν τρϊς ΰδωρ): у име Оца И Сина И Светога Духа“ (глава 7,1-3).Овоме не треба коментар.

 Интересантно је да тзв. Старокалендарци ово дело из апостолског времена сасвим не знају, или игноришу, а често наводе тзв. „Апостолске установе“, дело редиговано у 4. веку у полуаријанској средини и зато убрајано међу „Псевдоклементине“ и одбачене од Шестог Васељенског Сабора у 2. канону. Мимо тога што „Старокалендарции немају ни једно озбиљно и студиозно написано историјско-патролошко дело, које би показало познавање историје и праксе древне Цркве, они су изгубили и разборити критеријум за расуђивање: шта је у историјском животу Цркве главно, а шта узгредно; шта је заиста Апостолско предање и Канон вере, а шта су историјске перипетије црквеног, свагда живог догађања, на путу Цркве ка Отаџбини – Царству Божијем. Иста је ствар и са њиховим неосећањем Светих канона, схватаних ван контекста: кад су настали, зашто су донети, да ли су увек примењивани и примењиви? Нећемо много о томе овде говорити, јер ће они и ово схватити као наше тобож „подцењивање“ или „негирање“ стварног и спасоносног значаја Црквених Канона. Ми смо њихово поштовање и држање потврдили у своме Епископском исповедању, и нема потреба да то овде понављамо.

     Кад би „зилоти“ знали историју Св. Иполита и како се одвојио од папа Зефирина и Калиста (218-223.г.), а због њиховог прикривеног Савелијанизма, и постао паралелни епископ („антипапа“), па како су и он и Калистов наследник тумачили предање Светог крштења, на начин да прво бива молитва над водом, било да је то вода која тече у фонтани (чесми) или која тече са висине (у извору или реци). Тако бива ако није нека друга нужда; а ако има нужде сталне или хитне, тада се употребљава вода која се нађе.

Ово сведочаство Св. Иполита Римског: да се у нужди крштавало водом која се нађе, дакле, и малом количином, тј. обливањем, потврђују и ранохришћанске фреске у Римским катакомбама (почев од 2. века), на којима се види да су крштавања обављана и обливањем. Римска, дакле, пракса обливањем има дугу историју (што не значи да и у тој Цркви није било крштења погружењем, као што показују старе Крстионице по базиликама). Иако су затим Саборски и Светоотачки Канони понављали да треба крштавати трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем у воду, ипак никада није оспоравана римска пракса крштавања обливањем, јер количина воде није пресудна за дејство Божанске благодати.Да количина воде није пресудна за пуноћу благодати Св. крштења, види се и по томе што су бројни хришћани у затворима и тамницама, у време гоњења, крштавани водом која се, и колико нашла, па је то од Цркве признавано као пуноважно крштење.

О овоме наводимо још и опширно сведочанство Св. Свештено- мученика Кипријана, Епископа Картагенског (половина 3. века), изнето у његовом Писму 76 (по другом бројању 69) лаику Магнусу, по питању крштавања обливањем: „Питате ме, љубљени сине, за мишљеве о онима који примају божанску благодат (крштења) у немоћи и болести: да ли их треба сматрати правим хришћанима, њих који су водом спасења не погружени него покропљени… По нашем скромном мишљеву, Божанска доброчинства не могу бити некорисна ни сведена на ништа; и где је вера пуна и целосна, и даваоца и примаоца крштења, ту не могу бити умањена изливања Божанских дарова … Код тајне спасења (крштења) не спира се прљавштина грехова као код телесног купања; ту нема нужде ни за базеном, који служи за купање и очишћењење тела. Верујући је на други начин изнутра опран, јер другачије је душаљудска очишћена заслугом вере. Кад се тиче тајне спасења, и кад има нужде, Бог опрашта, и божанска надлежност све поверава верујућима. Нико не треба да се збуњује због тога што су болесни само обливени или окропљени водом, када они примају Божанску благодат“. Тиме (тј. цитираним местима Св. Писма) се види да обливање водом вреди као бања спасења, и да, када се то чини у Цркви, и давалац и прималац крштења имају потпуну веру, тада све иде добро и свршава се, и доводи до савршенства – величанством Господњим и истинитом вером.

„Неки називају, наставља даље Св. Кипријан, оне који су тако примили благодат Христову кроз спасоносну воду и праву веру, не хришћанима, него клиницима (non christianus sed clinicos), али ја не знам где су они узели то име за њих (осим ако не код Хипократа и Сораниса). За мене, који не знам другу клинику осим Јеванђеља, знам да онај паралитичар (у Јеванђељу), који је дуго година лежао на своме кревету, није био спречен да добије савршено здравље због тога што се није купао у свом кревету… Према томе, колико ми вера даје да осећам и схватам, сматрам да ко год је у Цркви примио благодат због вере своје, треба да буде сматран као истински хришћанин. Ако неко сматра да такви нису примили ништа, зато што су били покропљени водом спасења, те да су они празни и уопште немају благодат, нека их не обмањују, него нека се крштавају кад се излече и оздраве. Али, ако се не могу крштавати (поново) они који су освећени црквеним крштењем, зашто их саблажњавати у њиховој вери и у поверењу у доброту Господњу? Или пак, јесу ли они истински примили благодат Господњу, али са неким малим снабдевањем  Божанским даровима Светога Духа, те да их треба сматрати хришћанима, али не једнаким са другима? Али, Дух Свети се не даје на меру (Spiritus Sanctus non de mensura dotur – Јн.з,34), него се свецело излива на онога који верује (sed super credentem totus infunditur)“. И даље Свети Кирпијан развија исту ову Црквену истину о спасоносности и крштења обливањем / кропљењем, говорећи даље о Христу, Који као сунце излива Своју светлост на све у Цркви Својој (Epistula 76,12-14. РЕ 3,1195-96).

Познато је свакоме православном, црквеном богослову да Свети Кипријан Картагенски изразито тачно, са акривијом, говори о Католичанској (потпуној тј. саборној) Цркви Божијој: да је она тамо где је Христос и где је Дух Свети. Јеретици, секташи, и ови тзв. „Старокалендарци“ (који себе гордељиво називају „истинити хришћа-
ни“, слично другим протестантским секташима, који имају сијасет имена са префиксом „истинит“, нпр. „истинитаЦркваХристова“, итд.), не верују у Цркву Бога Живога и Истинитога, не верују у присуствоХристово и у њој у дејство Духа Светога (Мт. 28,20; Јн.14,16-17.26; 15,26-27; 20,21-23). Јер да верују у ирисуство и дејство Духа Утешитеља у Цркви, као живом Телу Живога Христа, не би се као фарисеји, држали људских мудровања и језуитске казуистике, па да благодат Божију мере својим „правилима“, аршинима, „количинама воде“. Зато таквима и поручује Св. Кипријан, у истом тексту, овим речима: „Тако дакле, пошто је сваки позван да прими плату (Мт.20,1-16), зашто људским тумачењима (humana interpretatione) умањивати оно што Бог даје свима подједнако?“ Писмо 69,14,2).

Дакле, Свето крштење је ваљано и пуноблагодатно кад се обави било трикратним погружењем? било трикратним обливањем, у Име Свете Тројице, али је црквени поредак на Истоку кроз векове репоручивао и налагао да се оно обавља погружењем, и та пракса је и до данас не само важила, него је и држана и практикована у свима Православним Црквама, па и у Српској. Било је у доба турског ропства, честих ратова, комунистичког прогона Цркве, заиста чешћег крштавања обливањем, по нужди и невољи и журби, али ни тада није пуноћа благодати Духа Светога никада довођена у питање, ако верујемо да „Благодат Божанска свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, како се моли сва Црква кад Епископ у Литургији рукополаже или бива рукополаган. Понављамо, да од времена како је пропао комунизам, сведоци смо да је у многим нашим Епископијама, манастирима, парохијама, широм Српске Цркве, васпостављено крштавање трикратним, у Име Свете Тројице, погружењем, где год је то било могуће, нарочито при групним, саборним крштењима (на Косову и Метохији, у Црној Гори, у Херцеговини, Шумадији, Хиландару, Дечанима, Жичи, Ћелијама, Каони), па су и бројне крстионице по Србији за то изграђене. Ко има уши да чује, и очи да види – томе не треба више говорити и писати о томе.

Истина, неки Свети Канони кажу да они који су крштени обливањем или кропљењем у постељи, као слаби и болесни (то се називало „клинично крштење“, тј. „крштење у постељи“), не могу бити свештеници, али и то није речено зато што они тобоже „немају благодат“ Светог крштења, него што им је вера била слаба, па се нису раније крстили, него су то учинили тек у болести, у опасности да не умру некрштени, те се такви хришћани могу, ако остану живи, надаље показати слабоверни и непоуздани за свештеничко служење. Али, и ту је мудрост Светих Отаца Цркве рекла и ово (у 12. Канону Неокесаријског Сабора из 314.г.): „Ако неко, болујући, буде крштен, не може бити узведен у чин презвитера. Јер није му вера од слободне воље, него од нужде. Осим можда због његове после тога(показане) ревности и вере, и услед немања људи (засвештенике)“. Дакле, ни при тзв. клиничком крштењу обливањем није доведена у питање пуноћа благодати тако обављеног Светог крштења, јер ето, и такав може постати свештеник (наравно без поновног крштавања).

За све оне пак који крштене поново крштавају, као што то раде псевдохришћани, и данашњи антицрквени секташи „старокалендарци, овако говори Св. Василије Велики: „Они који посвећене покушавају поново крштавати, такви поново распињу Господа,распињу Га по други путисмевају Божанске Тајне,ругају се светињама, руже Духа Светога,и крв свету (Христову) ниподаштавају као профану“.[3]

Из књиге Заблуде расколника и старокалендараца
Епископ Атанасије Јевтић (2004)

ФОТОГРАФИЈА: pixabay


[1] То су Акакије и дружина подметнули неуким и до неурачунљивости неодговорним
сестрама манастира Стјеника код Чачка да потпишу (кад су их навратили да се одметну од СПЦркве у секту тзв. „Старокалендараца^, на Крстовдан 2003), и то као први разлог дословно навели: „Антиканонско постављење «патријарха» Германа од стране титокомунистичке богоборне власти“ (стр. 1. њиховог Обавештења, достављеног Жичкој Епископији). Уз ово су додали и још 1 разлог одцепљења, за који те јадне сестре вероватно никада нису ни чуле ни знале, а то је: „евхаристијско општење са отпадницима од Светог Православља сергијанцима – Московска патријаршија“. Реч је о томе: да је Руска Мученичка Црква била раскомадана од бољшевичке секте „Живоцрковника“ (реформатора Православља попут Протестаната), а патријарх Руски Тихон био затворен и ускоро измучен умро, па је Митрополит Сергије (Старогородски), уз сагласност огромне већине Руских Јерараха прихватио (1927) сарадњу са Бољшевичком влашћу, и тако спасао Цркву од даљег полома; он је касније постао патријарх, а његови су наследници Алексије, Пимен и садашњи Алексије II, сви признати од свих Православних Цркава(осим групе Епископа, избеглих у иностранство, тј. Руске Зграничне Цркве, док су остали загранични Руски Јерарси признали Сергија и Московску Патријаршију). Неки су „зилоти“ у Русији, тзв. „Катакомбна Црква“, и „Карловчани“ из дебеле ладовине Краљевине Југославије, одбили да признају „Сергијанце“, тј. канонску Московску Патријаршију са Местобљуститељем Сергијем, и то сада ови „зилоти“ спомињу као „сергијанство“, научени од групе ГОХ и РЗЦ. Та иста РЗЦ потом се, видели смо, неканонски умешала у грчки Сшарокалендарски раскол и забрљала; но сада, кад су постали све изолованији, траже повратак у јединство са Мајком Црквом у Русији
(која је имала велико стрпљење и није их судила ни рашчињавала), као што смо напред помињали, а то ће бити велики ударац за све секте „Старокалендараца“.

[2]А претпоследњи им је разлог: „наплаћивање Светих Тајни од стране клира СПЦ – симонија“, што је само још један доказ њиховог безобразлука и „лова у мутном“ код незналица; јер, симонија (назив по Симону Магу, ДАп.8,18-21) је заиста забрањена Светим канонима, али она значи куповину благодати, тј. плаћање новцем за хиротонију, док свештеничко узимање-примање награде од верника за  свештенодејства јесте јеванђелски Господњи и Апостолски благослов: „ко Јеванђеље проповеда од Јеванђеља да живи“ и „који врше свету службу од светиње се хране“ (Лк.10,7; 1Кор.9,13-14; Гал.6,6; 1Тим.5,17-18). Било би, заиста, интересантно дознати одакле „наплаћује“ Акакије и дружина „зилота“ своје трошкове пропаганде и остале работе на простору од Врдника до Коринта и назад? Тако дословно пише ГОХ „зилот“ Л. Ктенас, Иза кулиса…, стр. 8.

[3] Св. Василије, О Светоме Духу, 15. РСг 32,129; исто говори и Св. Јован Златоуст, Омилија 9, 3 на Посланицу Јеврејима. РСг 63,79.

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Личност и богословље Светог Амвросија Миланског. О Духу Светоме

Разговор на тему: „Од Логоса до етоса“ у кафе-књижари „Слово“

Клик до култа – дигитални путеви манипулације

А ко је ближњи мој?

Отац Тадеј – духовник и психолог

Никола Тесла: чињенице, интерпретације, контроверзе и непознанице

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.

У периоду од 1986. до 1991. године био је ангажован као библиотекар на Православном богословском факултету у Београду.

У свештенички чин рукоположен је 1992. године. Своју пастирску службу започео је као парох у Косову Пољу, где је служио од 1992. до 2001. године. Након тога, од 2001. до 2009. године, био је парох при Храму Светог Александра Невског, а од 2009. године служи као парох при Храм Светог Саве. Своје богословске студије је завршио 2008. године, у време када је већ обављао парохијску свештеничку службу.

Посебно је ангажован у организовању поклоничких путовања на Косово и Метохију, као и у хуманитарном раду. Сарађује са организацијом „Наши Срби“ из Чикага (Our Serbs), кроз коју активно учествује у пружању помоћи српском народу у Србији и на Косову и Метохији, као и у подршци домаћим организацијама које делују у тим областима.

О. Радивој Панић важи за једног од најугледнијих свештеника Архиепископије београдско-карловачке.

Ненад Бадовинац

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Lukovic

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС „Секташке злоупотребе у области здравства“: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

OliverSubotic (1)

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.
protaVajo