ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
„Предпразнујмо народе Христово рођење, и узнесимо разум и уздигнимо мисли ка Витлејему, па угледајмо у пећини велику тајну, јер је Бог из чисте Дјеве дошао и Едем се отворио, савршен и са божанском и човечанском природом, зато му кличимо: Свети Боже, Оче беспочетни; Свети крепки, Сине оваплоћени; Свети бесмртни, Душе утешитељни; Тројице Света, слава тебиˮ (прва стихира на Господи возвах, претпразништво Рождества Христова).
Овим речима нас богонадахнути црквени песник позива на учешће у предпразничној радости у сусрет празнику Рождества Христова. Закорачили смо у дане свештеног претпразништва, у дане који нас богослужбено уводе у тајну празника позивајући нас да јединим устима и једним срцем прослављамо Богомладенца Христа који се ради нас људи и ради нашега спасења родио. За празник Оваплоћења очовеченог Логоса Господа нашег Исуса Христа припремали смо се духовним и телесним постом и усрдном молитвом, корачајући ритмом богослужења и следујући духовним путоказима које је пред нас износила химнографија. Имајући у виду болну истину да је наша људска природа слаба, колебљива и оптерећена теретом греха, налазећи се на прагу Божића свако од нас би себи могао да постави питање: Да ли смо спремни за сусрет са Богомладенцем?
Наш народ је три последње недеље уочи празника Рождества Христова посветио трима светињима људског живота: светињи оца и очинства, светињи мајке и материнства, као и светињи детета и детиње безазлености и чистоте.
Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само када је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке“. Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”! Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави.
У атмосфери тих недељних дана ми чинимо својеврсну рекапитулацију наше духовне припреме за сусрет са Богомладенцем. Ови недељни дани, као и богослужбене химне претпразништва, па и сâмог празника Рождества Христова, позивају нас да у срцима својим чувамо, негујемо и умножавамо мир, љубав и добру вољу.
Нажалост, живимо у свету који је испуњен немиром, мржњом и злом. Свакодневно слушамо и гледамо како свуда владају немири, сукобљавања и велике људске трагедије и природне непогоде. Гледајући то и слушајући о томе многи се питају: нису ли ово последњи дани света? Нису ли ово времена испуњавања речи Господњих о знацима који ће претходити крају света и другом доласку Христовом? Морамо признати, с разлогом се људи питају и стрепе. Међутим, било би много боље да се више испуњавамо страхом Божјим, те да уместо немудрих економа повереног нам наслеђа Божјег у свету постанемо мудри; уместо свакодневних кваритеља света будемо со земљи, светлост свету, пролаз и капија кроз које ће и којим ће се свет спасти. Разлози свих ових трагичних догађања јесу нарушени мир између Бога и човека с једне стране, те нарушена равнотежа између човека и природе, с друге стране.
Себичност и саможивост човекова, води човека и угрожавању и злоупотреби природе, у којој се рађамо и у којој живимо. Као што човек живи и дише љубављу, тако и сва створења и природне стихије, потребују милост, љубав и доброту: вода коју пијемо, ваздух који дишемо, цвет и дрво у пољу, риба у мору, звер у гори, домаћа животиња – све то чезне за милошћу, љубављу и добротом. Ако било шта од тога злоупотребимо или га погрешно користимо, или га заразимо и загадимо – оно се отуђује, пропада и распада. Тако се ремети богомдани поредак ствари: вода губи здравље, земља, а тиме и земљини плодови се загађују, загађујући и онога који их једе – човека и друга створења. Клима се мења, топи се лед на Северном полу, нестаје поредак годишњих доба; растућа топлота припрема Земљин шар да, не дај Боже, сагори једнога дана у огњу. Уз то, савремени човек, освајајући својом техником спољне просторе, угрожава тиме животни простор бројних других бића. Наместо да се окрене бескрајним унутарњим духовним просторима и њиховом освајању, просторима који никога не угрожавају: штавише, свему дају пуноћу и отварају неизразиве хоризонте раста и усавршавања – човек се окреће ономе што је по природи ограничено и пролазно, постајући тиме и сâм ограничен и сакат. Права, истинска пуноћа свега управо и јесте богочовечанска личност Христова у Коме је „устројство тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф 3, 9). Када се „ Христос вером усели у срца наша“, тек тада можемо „укорењени и утемељени у љубави, … разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову која превазилази разум“ (Еф 3,17-19).
Господ Исус Христос говори: „…Познаћете истину и истина ће вас ослободити… Свако ко чини грех роб је греху“ (Јн. 8, 32; 34). Ми смо слободни у правом смислу речи само и искључиво кад идемо путем врлинског живота, који извире из стваралачке заједнице љубави са Богом. Насупрот томе, злоупотреба дарова Божјих и потенцијала које имамо, као и избор погрешног стила живота, раслабљује и разара нашу слободу, ниподаштава нашу личност, производи осећај празнине и бесмисла и, напослетку, води у духовно ропство. Слобода је у Христу је дар, то је слобода за вечност. Такву слободу нам може дати једино Бог јер је управо Он Слобода, смелост и снага. Једино слободом која подразумева ослушкивање воље Божје и самоограничење пред ближњима и пред створеном природом могу се савладати поменуте и непоменуте девијације, трагедије и тешкоће којих смо, нажалост, и данас сведоци.
Првог дана претпразништва празника Рождества Христова, прослављамо свештени спомен на великог оца и учитеља Цркве, Светог Игнатија антиохијског богоносца. Подражавајмо овог светитеља, јер је он жртвеном љубављу и снагом вере до краја истрајао на путу хришћанског битисања, и то у времену најсуровијег гоњења Цркве. Узмимо њега као молитвеног путовођу ка тихом пристаништу Господњем, јер је он био удостојен да се назове богоносцем. Тај јединствени епитет му је дарован, не само јер је у срцу своме Бога носио, већ је према сведочењу предања Цркве, био удостојен да га Христос рукама својим стави у своје окриље позивајући апостоле да се уподобе чистоти и незлобивости детета. На крају, проникнимо у поуку коју пред нас износи црквени песник и на тај начин похитајмо у сусрет Богомладенцу: „Принесимо Створитељу веру уместо злата, а љубав уместо смирне, и дела уместо тамјана, јер он долази међу своје“ (друга стихира на стиховње, претпразништво Рождества Христова).
