Пред нама су 12. и 13. стих једанаесте главе:
А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. Јер су сви Пророци и Закон прорицали до Јована.
Светитељ Иларије Пиктавијски објашњава шта означава напор којим се осваја Царство небеско на следећи начин: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају, јер се слава Израиља коју су заслужили оци, објављена пророцима, представљена Христом, осваја вером незнабожаца“. Дакле, подвиг вере нам служи као средство за стицање Царства небеског. Преподобни Исидор Пелусиот нам описује карактер људи који могу да га освоје и пише овако: „Какви су то подвижници? То су људи који принуђују своје тело на пост, на целомудреност, на било коју врлину, потчињавају га законима духа; чине да им тело помаже и побуђује их на врлину.“
У тумачењу преподобног Серафима Саровског на ове стихове можемо да пронађемо много утехе за нас саме. Велики подвижник новијег времена је говорио: „Људи који без обзира на греховне окове који су их свезали и који им својим насиљем не допуштају да приђу Спаситељу нашем, људи који са потпуним покајањем, презиру сву силину ових греховних окова и труде се да их раскину, такви људи се касније заиста јављају пред лицем Божијем очишћени од безакоња Његовом благодаћу“. На овм месту видимо, да колико год нас наше страсти обарале, ако се ми трудимо да устанемо и да настављамо даље да ходамо ка Христу, сигурно ћемо на крају изаћи као победници.
Свети Јован Златоуст расуђује овако: „Следи да пророци не би престали да се појављују да нисам дошао Ја, говори Исус. Дакле, не надајте се више и не очекујте другог Месију. Да сам Ја Онај Који долази, то се види како из тога што су пророци престали да се јављају, тако и из чињенице да сваким даном расте вера у Мене“. Због ових речи светог Јована Златоустог неко може да се запита, ако је пророштво престало појавом светог Јована Крститеља, како онда видимо до дана данашњег подвижнике у нашој Цркви који имају дар пророштва? Блажени Јероним решава ову дилему на следећи начин: „Ово не значи да Исус искључује могућност пророштава након Јована. Јер заиста у књизи Дела Апостолских читамо да су пророковали Агав и четири Филипове ћерке – то значи само да су Закон и Пророци када су пророковали о нечему, као што читамо у Светом Писму, (они су заправо) пророковали о Господу. Јер када се говори: Сви пророци и закон су прорицали до Јована, указује се на време Христовог доласка, тако да је Јован показао да је дошао Онај чији су долазак пророци предсказали“. Дакле, у том смислу треба да се схвате речи да је пророштво престало са доласком Претече, јер је циљ његовог служења био да укаже на Онога о Коме су пророковали сви старозаветни пророци, од пророка Мојсеја до пророка Малахије кога Свети Оци називају „печат пророка“, као последњег старозаветног пророка.
Наредна два стиха:
И ако хоћете веровати, он је Илија што ће доћи. Ко има уши да чује, нека чује!
Свети Златоуст овде указује на један детаљ, да Господ Исус тражи добру вољу од нас, да нас позива да Му слободно служимо и да нас не приморава ни на шта. А затим позива да сами људи размишљају о ономе што им Он проповеда: „Спаситељ није случајно рекао: И ако хоћете веровати, већ да покаже да их Он не принуђује ни на шта. ‘Ја вас не принуђујем’, говори Исус. Овим речима Он од њих самих захтева пажљиво размишљање и показује да је Јован Илија и да је Илија – Јован; обојица су примили на себе исто служење, обојица су били претече. Зато Господ и није рекао просто: овај је Илија, већ И ако хоћете веровати, он је, то јест, ако будете пажљиво посматрали догађаје.“
Свети Антоније Велики детаљније објашњава зашто Господ назива светог Претечу именом пророка Илије и тумачи овако: „Јован се предивно назива Илијом по једнакој благодати и сличности служења. Јер почетком и крајем оба Завета био је Јован. Он је био крај Закона и почетак Благе Вести, то јест, учитељ другачијег понашања и живота у односу на Закон, слично као и Илија који се очекује, који ће претходити непосредно Божијем другом Христовом доласку у телу, што ће представљати крај оваквог постојања и почетак будућег. Слично Јовану и Илију ће убити за истину“.
Блажени Јероним додаје овде још једно врло важно објашњење и за нас данас, у време када су њу-ејџ учења и теорије посебно изражене. Ево како блажени Јероним тумачи ове стихове: „Ко има уши да чује, нека чује. Ако би смисао био јасан и значење очигледно, зашто би онда било неопходно да будемо припремљени за њихово схватање? Дакле, Јован се назива Илијом не као што неки јеретици и неразумни философи уводе учење о пресељењу душе, већ у том смислу, као што говори друго јеванђелско сведочанство, да Јован долази у духу и сили Илије, то јест, да ће имати једнаку благодат или меру Духа Светога. Јер су и строгост и уздржање у начину живота и код Илије и Јована били исти. Један у пустињи и други у пустињи; овај је био опасан кожним појасом и други је носио исти такав појас. Илија је због изобличавања цара Ахава и Језавеље за безбожност био принуђен да бежи, а Јован је због изобличења незаконитости брака Ирода и Иродијаде претрпео одсецање главе“. Из ових речи блаженог Јеронима такође видимо да су и у то време Исусове речи правилно могли да схвате само верни Јудеји, људи који су изучавали старозаветни Закон, а данас само хришћани који изучавају Свето Писмо.
Свети Златоуст показује и разлог зашто Господ говори на овај начин. Наиме, Господ Исус Христос жели да пробуди интересовање у људима који су Га окруживали. Ево како он пише: „Исус је предложио толико много за разумевање тешких мисли да би пробудио у Јудејима жељу да поставе своја питања. Ако их ни то није пробудило од сна, онда тим пре нису могле да их пробуде јасне и лако разумљиве речи Спаситеља. Нико не може да каже да они нису смели да Га питају и да су се бојали да Му приступе. Ако су Га Јудеји искушавали питајући га за ствари које су биле од мале важности и без обзира на то што им је Господ Исус хиљаду пута затварао уста, нису одустајали; зашто не би могли да га питају за неопходне ствари да су желели да науче о томе. Ако су га питали о делима која су се тицала закона, на пример, која је прва заповест и томе слично, иако није било никакве потребе да се пита за такве ствари, како онда нису тражили објашњење Његових речи када је био дужан да одговори на њихова питања, посебно када их је Сам Исус подстицао на тако нешто?“ Можемо закључити да је слична ситуација актуелна и данас. И данас имате много људи у Цркви који су у стању да сатима и данима изучавају неке мање важне ствари, запетљају се у неке ситнице и од тога направе смисао, док у широком луку обилазе изучавање заповести, изучавање догмата Цркве.
Настављамо даље са наредним стиховима, 16. и 17. стих:
Али са киме ћу упоредити род овај? Сличан је деци која седе по трговима и довикују друговима својим говорећи: Свирасмо вам и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте.
Јевтимије Зигабен на овом месту објашњава ко су другови Јудејима и зашто их Господ пореди са децом: Сличан је деци која седе по трговима и довикују друговима својим. Исус је упоредио Јудеје са децом због њихове неразумности. Трг је место одакле су са свих страна долазиле масе народа ради трговине. Њиховим друговима, Господ је назвао Себе и Јована Крститеља којима су довикивали Јудеји“.
Свети Јован Златоуст пише да овим речима Исус показује да је Он као Бог урадио све да јудејски народ не изгуби спасење: „Христос још усмерава Јудеје ка том истом главном циљу и жели да покаже да је Јован поступао сагласно са Њим; иако је оно што се догодило, као на пример, питање Јованових ученика могло да изгледа као противречност. Заједно са тим, Господ показује да за спасење Јудејаца није било изостављено ни једно неопходно средство, као што и о винограду пророк говори: Што је још требало чинити винограду мојему што му не учиних? (Ис. 5:4)“. Из ових речи можемо да схватимо да то исто Господ ради и за сваког човека, чини све што је до Њега да се човек спасе, а на човеку и његовој слободној вољи је да одлучи да ли је са Богом или не.
Блажени Јероним се у свом тумачењу овог места позива и на старозаветни догађај уношења Ковчега Завета у Јерусалим и Давидовог играња пред њим. Он пише о томе овако: „Свирасмо вам и не играсте; нарицасмо вам, и не ридасте, то јест, ми смо вас призивали да ви као одговор на наше свирање чините добра дела и играте на нашу мелодију, слично као што је Давид плесао пред ковчегом Господњим (види 2. Сам. 6 гл.), али ви то нисте желели. Ми смо плакали и призивали вас на покајање, али ни то нисте желели да радите, са презиром се односећи и према једној и према другој проповеди: и према позиву да се живи у врлини и према позиву да се покајете након грехова. И није за изненађење што сте презрели двоструки пут ка спасењу, јер сте на исти начин исмевали и пост и узимање јела у име Божије“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
