Кинонија интервју са Сањом Анђелковић Лубардић: Незамењивост црквених медија у свету буке

  • Поштована Сања, имате вишедеценијско искуство на пољу мисије Цркве путем медија. Како Ви сагледавате значај мисионарске делатности путем информационих технологија?

Дигиталне платформе, медији и електронски уређаји су данас простор и средства са којима човек живи непрестано. Ако Црква жели да допре до човека тамо где он заиста јесте, онда је природно да и наше присуство у том простору буде динамично, промишљено и одговорно. Мисија дигиталним путевима није замена за литургијски живот, али јесте његов продужени домет – могућност да се реч Јеванђеља пренесе онима који су у потрази за смислом, подршком, поуком или путоказом. Кроз дигитал и медије Црква данас може да понуди аутентичан, незамењив и истинит садржај који је потребан човеку савременог доба.

  • Интернет може бити амвон са којег проповедамо реч Божју, али, неправилна употреба интернета може да одведе на стрампутицу. На који начин савремени човек може да сачува себе од лоше стране интернета? 

Интернет сам по себи није ни добар ни лош – он је само алат. Али човек мора да зна шта у том огромном простору тражи. Пре свега, важно је имати мере и јасне границе: да време проведено на интернету буде под контролом, а садржаји које пратимо – достојни хришћанског морала и нашег унутрашњег мира. Потом, свака особа мора да буде свесна да је виртуелно искуство непотпуно и да никада не сме заменити живи одноc са људима, породицом и заједницом. И најзад, богослужбени и молитвени ритам помажу да се душа не расеје и не лута, већ да у свему – па и у дигиталном свету – остане будна и безбедна, да би могла да препозна не ретке замке и лоше намере.

Све је више псеудо-хришћанских и секташких профила, група и сајтова, који могу бити веома опасни. Најбржа провера сваке платформе која се назива ”православном” јесте има ли за свој рад благослов или не, те је у том смислу једино сигурно пратити званичне црквене, епархијске, парохијске и сличне канале комуникације. Све што се у дигиталном простору бави питањима вере, а без те врсте потврде – не мора бити добронамерно и корисно. Напротив.

  • Очинском одлуком Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија основано је Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Будући да сте упознати са деловањем наведеног мисионарског тела, замолићу Вас да поделите са нама Ваше утиске о досадашњем деловању. 

Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке је одличан пример како се једно црквено тело може организовано и сврсисходно, делатно и са видљивим резултатима, посветити мисији. Препознаје се упоран и доследан рад, стручност и знање, уз неуморно ангажовање свештеника и стручњака који желе да пренесу и оснаже веру јасним, приступачним и савременим језиком, водећи рачуна о духу Цркве и њеној традицији. То је путоказ – мисија није ствар појединаца, већ саборног труда, а духовна реч мора стићи свуда где се човек налази. Зато посебна похвала за почетак мисионарског рада у београдским школама. На жалост, на најтежи начин смо научили да чак ни наше школе више нису сигурно место, ни ментално ни физички.

  • Портал „Кинонија“ је први важнији пројекат Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, који је намењен мисији путем интернета. Портал је конципиран као саборно дело у чијем раду учествује велики број сарадника. Који бисте савет упутила свима онима који се труде око овог важног мисионарског дела?

Најпре бих упутила благодарност свима који својим знањем и талентом учествују у овом пројекту. Савет би био једноставан: да увек имају на уму да је сваки текст, свака фотографија, сваки видео – део мисије Цркве, а не лични пројекат. Да се чува углед и достојанство, да се тежи јасности, да се не подлеже искушењу брзине на уштрб истинитости и садржаја. И најважније: да се све ради са знањем, молитвом и свешћу да нас гледа и чита човек којем је понекад питање опстанка управо да верује.

  • Са поносом истичем да Храм телевизија и портал „Кинонија“ имају веома успешну сарадњу, а даће Бог да она буде још конкретније примењена у пракси. Према Вашем искуству, колико је важна сарадња међу црквеним медијима? Да ли том сарадњом поручујемо да у црквеним медијима нема реалности конкуренције која се може видети у световним медијима?

Када говоримо о црквеним медијима, онда не говоримо о тржишту, већ о мисији. Наша сарадња није ствар формалног договора – она је природна и нужна, јер имамо заједнички циљ. У том простору нема конкуренције у световном смислу, нити је сме бити: сви смо на истом задатку. Зато је сарадња Храм телевизије и портала „Кинонија“ плодна и вредна, а сигурна сам да ће у будућности бити још дубља и садржајнија.

  • Ако знамо да је Христос темељ и центар црквене мисије, онда нам је јасно да је мисионарски пут увек исти. Историјски континуитет нас учи да Црква никад није била модерна, већ савремена, јер увек иде у корак са временом. Са којим се изазовима суочавају данашњи прегаоци на пољу медијске и интернет мисије?

Највећи изазов је површност. Савремени човек жели све – одмах, кратко и једноставно. А вера тражи време, стрпљење и дубину. Други изазов је атмосфера агресивности и пренаглашених личних ставова: у таквом свету црквени медији морају да остану мирни, достојанствени и уздржани. И трећи изазов – очување аутентичног језика Цркве у простору који се често удаљава од смисла речи. Управо ту се показује зрелост црквених медијских делатника: да понуде садржај који је савремен, али у духу Цркве, за шта морају бити и добро образовани и добро медијски описмењени.

  • Храм телевизија је Вашим доласком обучена у ново рухо, а Богу хвала већ су видљиви плодови тог рада. Какви су Ваши планови у погледу рада једине црквене телевизије у будућности?

Храм телевизија је видљиво снажнија, садржајнија и препознатљивија. Година која је на измаку донела нам је највећу гледаност до сада, са растом удела у гледалишту на Телеком кабловском систему у Србији од преко 30%, у односу на све претходне. Управо на интернету, којем је посвећен овај наш разговор, показало се колико је велика потреба људи широм света, а свакако највише наших православних Срба, за медијским праћењем Српске Православне Цркве. На званичном YouTube каналу имамо 203.000 пратилаца, готово сваког месеца по хиљаду нових, а гледаност наших емисија прешла је 100 милиона. Можда и највећи пробој направили смо на Инстаграму – од 16.000 пратилаца пре годину дана, данас смо на преко 74.000, такође са милионским прегледима. Бројеви нису приоритет, али доносе два важна увида: прво да Црква је народу потребна, увек и свуда, а друго да успеха нема без непрестаног, марљивог рада са благословом.

Планови су усмерени ка томе да телевизија постане још јачи медијски ослонац наше Цркве и Срба где год да су, да будемо медијски образац духовног и националног идентитета. Наши принципи рада су поузданост и доступност, а емисије које су стубови програма остају Врлинослов, Питања и одговори, нови Јутарњи програм, најгледанији православни подкаст Живе речи, уз ауторске емисије Гугл пита, Час историје, Храм културе, Млади у Цркви и Хронику Архиепископије. И свакако – сада већ широм света гледане музичке спотове у нашој продукцији и актуелне и празничне специјале.

  • Пред крај нашег разговора, користим прилику да Вам у име свих делатника портала „Кинонија“, као и у своје лично име, заблагодарим на заједничком сатрудништву, са надом да ће наши мисионарски кораци још дуго бити саображени као до сада.

И ја желим да изразим искрену благодарност сарадницима портала „Кинонија“. Наше међусобно праћење и подршка нису само професионални – то је мисија на делу. Када се трудимо једни са другима и једни за друге, онда наш рад добија свој прави смисао. Нека Господ дâ да тако буде и у годинама које долазе!

  • Која је Ваша порука посетиоцима портала „Кинонија“?

Порука је једноставна: нека вам сваки садржај који овде прочитате или погледате буде подстрек да још више тражите Христа, да се утврђујете у вери и да градите своје лично смирење и складнију заједницу са ближњима. Да будете бољи и себи и другима. Интернет може да буде место великих изазова и проблема, али може да постане и простор сусрета са истином, место критичког промишљања света у којем живимо. Желим да „Кинонија“ за свакога буде управо – место сусрета и место истине.

  • Поштована Сања, хвала Вам на надахнутом и поучном разговору.

Хвала вама на позиву и могућности да се обратим све бројнијим читаоцима вашег портала. Радујем се сваком будућем заједничком кораку у мисији која нам је поверена.

Извор: Портал Кинонија

© 2026 Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке. Сва права задржана.

Последње објаве

Пратите нас

Јутјуб

Личност и богословље Светог Амвросија Миланског. О Духу Светоме

Разговор на тему: „Од Логоса до етоса“ у кафе-књижари „Слово“

Клик до култа – дигитални путеви манипулације

А ко је ближњи мој?

Отац Тадеј – духовник и психолог

Никола Тесла: чињенице, интерпретације, контроверзе и непознанице

Пријавите се својом е-адресом на нашу листу и примајте редовно новости о активностима Мисионарског одељења АЕМ.

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић

Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.

У периоду од 1986. до 1991. године био је ангажован као библиотекар на Православном богословском факултету у Београду.

У свештенички чин рукоположен је 1992. године. Своју пастирску службу започео је као парох у Косову Пољу, где је служио од 1992. до 2001. године. Након тога, од 2001. до 2009. године, био је парох при Храму Светог Александра Невског, а од 2009. године служи као парох при Храм Светог Саве. Своје богословске студије је завршио 2008. године, у време када је већ обављао парохијску свештеничку службу.

Посебно је ангажован у организовању поклоничких путовања на Косово и Метохију, као и у хуманитарном раду. Сарађује са организацијом „Наши Срби“ из Чикага (Our Serbs), кроз коју активно учествује у пружању помоћи српском народу у Србији и на Косову и Метохији, као и у подршци домаћим организацијама које делују у тим областима.

О. Радивој Панић важи за једног од најугледнијих свештеника Архиепископије београдско-карловачке.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС „Секташке злоупотребе у области здравства“: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2023. године.

Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно бављење мисионарским радом.

Добитник ордена Светог Саве трећег степена.