Наставак расуђивања о животу Господа Исуса пре него што се јавио народу Израиља на реци Јордан.
Догађај из 2. главе Јеванђеља по Луки, када је дванаестогодишњи Исус у храму, важан је управо да би се оповргле измишљотине које о Господу шире већ скоро више од сто година окултисти различитих струја. Они тврде да је Господ за Своје учење и мудрост ишао у Индију, на Тибет, да је боравио у будистичким манастирима и учио се од њих скривеној мудрости. Самим тим, одричу Његово Божанство, Његов подвиг искупљења целог рода људског и своде га на ниво неког савременог гуруа, вођу неке секте који у свом учењу нема апсолутно ништа ново, већ је све ископирао са Далеког истока коме се окултисти толико диве. С обзиром да је ово је актуелна тема навео бих сјајно расуђивање светог владике Николаја: „Само једном у току својих 30 година Господ Исус прекинуо је ћутање. Кад му је било дванаест година, о празнику Пасхе у Јерусалиму, Он се нашао у храму међу учитељима и старцима, слушајући ове и постављајући им питања. И cвu који га слушаху дивљаху се Његовом разуму и одговорима. Три дана тражила га је Мајка Његова пресвета Дева Марија са Јосифом, док Га најзад нису нашли у храму. Зашто сте ме тражили, рече им Он? Зар не знате да мени треба у оном бити што је Оца мојега? А они то не разумеше. И сиђе с њима и дође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи. Нашто овај прекид ћутања Исусова у 12. години, Теодуле? И нашто ова блистава сцена у храму, пред учитељима закона и старцима јеврејским, кад она није имала никакве видне везе са Његовом доцнијом учитељском мисијом? И зашто је то евангелист Лука записао? Тако је хтео Бог Отац, који је промишљао о Сину Свом Исусу и гледао далеко у будућност. Провидео је Отац небесни, да ће вечни гонитељи и клеветници Сина Његовог раширити лажи о Исусу, да је младост провео у Индији и да се тамо од јогина и факира научио мудрости као и вештини да чини чудеса. Или зар ниси, Теодуле, видео у огромној клеветничкој литератури против Исуса књиге са насловом: „Исус у Индији“, или „Исус међу јогама индијским“, или „Исус у Тибету“ и тако редом? Циљ неверника и клеветника, Јудинога кова, сасвим је јасан: доказати да Исус Христос нити је што ново рекао нити је што оригинално учинио, што пре Њега није речено и учињено у Индији. Према томе Он није ни Месија, ни Спаситељ света, ни оваплоћени Бог, но ученик Индије и један од безбројних индијских философа и јога. Да би се то унапред обеснажило, и да се хришћани не би збунили пред оваквим измишљотинама и клеветама, по Божјем Промислу, јавио се дванаестогодишњи Исус у храму јерусалимском пред јеврејским учитељима и старцима да их све задиви својом мудрошћу. И, опет по Божјем Промислу, ту сцену записао је свети Лука, у свом Евангелију. Значи, да је Исус у својој дванаестој години био у Назарету, у роду своме и код куће своје, и да је још тада био мудар премудар, не потребујући никакву Индију да га учи мудрости. Да ли није био у Индији пре тога? То је незамисливо. Јер шта би дете испод 12 година чинило у Индији где се у манастире нису примала деца? Уз то још је јасно из описа Лукиног, да je Исус и пре своје 12 године ишао у Јерусалим сваке године са родитељима о празнику Пасхе.“
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на Христово смирење, несхватљиво за нас људе, да Он, Господ и Творац све то пролази ради нас, да би нас спасио – Христос се родио као човек, живео као човек са свим нашим немоћима сем греха, обрезао се и крстио, и на крају пострадао у најстрашнијим мукама. Ево како Златоусти пише: „Са слугама Господ и са кривцима Судија иде да се крсти. Али не збуњуј се због тога: у овом смирењу посебно и сија Његова висина. Па и чему да се дивиш ако је примио крштење и заједно са другима пришао слуги Онај Који је толико времена благоизволео да буде у девичанској утроби, родио се са нашом природом, примио ударце и крст и претрпи све оно што је Он претрпео? За дивљење је то што је Он, будући Бог, пожелео да постане и човек; све остало је било последица тога“. Такође, преподобни Јефрем Сирин указује на саму чињеницу да је Господ ишао да се крсти као потврду Његове истинске људске природе – и да то служи као оповргавање древних јеретика који су говорили да Он није примио људску природу.
Настављамо даље са тумачењем треће главе Јеванђеља по Матеју (14. и 15. стих):
А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада га остави.
Свети Оци објашњавају разлоге за крштење Господа. Господ Исус је апсолутно могао да почне да проповеда и без крштења на Јордану, пошто није имао греха. Блажени Јероним Стридонски овако објашњава разлоге: „Три су разлога да Спаситељ прими крштење од Јована. Као прво, да би, пошто се родио као човек, испунио сваку правду и смирење пред законом. Као друго, да би Својим крштење утврдио значај Јовановог крштења. И као треће, да би освећујући воде Јордана, показао кроз силажење голуба долазак Светога Духа за време крштења верујућих људи“. Блажени Теофилакт Охридски објашњава Јованове речи: Ти треба мене да крстиш, као његову свест да потиче од Адама, да је самим тим „Претеча имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све“.
Свети Златоуст сјајно пише на који начин је Господ Исус умирио душу Јована Претече који је био запрепашћен Исусовом намером да се крсти: „Пошто је Јованово крштење било крштење покајања и приводило људе у свест о гресима, онда да неко не би помислио да и Исус долази на Јордан са таквом намером, као упозорење тако нечему, Јован Га назива Јагњетом и Искупитељем света од греха. Онај Који је могао да истреби све грехе рода људског, без сумње је Сам био безгрешан. Зато Јован и није рекао: ‘Ево, безгрешног!’, већ што је много важније: узима на се грехе света – да би се ти заједно са тим уверио, и уверивши се, видео да Он долази на крштење са неким другим циљем. Зато је и Јован говорио Христу Који му је пришао: Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени? Није рекао: ‘Ти желиш да се крстиш од мене?’ Он се није ни усуђивао да то каже. Шта је рекао? Ти ли долазиш мени? Шта ради Христос? Он је и овде поступио исто као и касније са Петром. И Петар Му није давао да му опере ноге, али је чуо: што Ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш после разумети, као и: немаш удела са Мном (Јн. 13:7,8). На сличан начин се и Јован чувши: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3:15) одмах повиновао. Ни Петар ни Јован нису били упорни, већ су показивали и љубав и послушност и у свему се трудили да се повинују Господу. Погледај како Исус убеђује Јована самим оним што му је било тешко: није рекао да то захтева праведност, већ тако нам треба (тако приличи). Није просто рекао: остави, већ је додао: сада. Неће увек бити тако, говори Он; напротив, видећеш Ме у стању у ком желиш да Ме видиш, а за сада га још увек чекај.“
Ево и стихова којима се завршава трећа глава, који описују Богојављење:
И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише Му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и долази на Њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи.
Свети Оци су јако детаљно и дубоко објашњавали стихове у којима је описано јављање Бога Тројице роду људском. Свети Григорије Палама каже да је Христово погружавање у воду симболички означавало силазак у пакао, а Његово излажење из воде – Христово васкрсење. Свети Николај Охридски обраћа пажњу на старозаветне догађаје и повезује их са Христовим крштењем, показује и суштински значај Тајне Крштења, да Дух Свети силази на човека тек након Крштења. Ево како пише свети Николај: „Христос се погружава у воду, не да Себе очисти, него да символички потопи старога човека. Својим погружењем у воду Он мислено понавља потоп света у време Ноја, и понавља потоп Фараона и његове египатске војске у Црвеном Мору. У светском потопу потопило се грешно човечанство, у црвеном Мору потопио се Фараон, непријатељ Бога живога. Христос је узео грехе људи на Себе. Добровољно Он је пристао, да се Он потопи на место грешног човечанства; драговољно Он је примио на Себе судбу потопљеног Фараона, непријатеља Бога живога. Он погружава у воду Своје тело, као да га сахрањује у гроб. Он се погружава у воду за тренутак, а потом се уздиже и излази из воде… Није Дух сишао на Христа док је био погружен у води, него кад је изишао из воде. Тиме Мудрост Божја хоће да нам покаже, да на старога човека, који је жив греху, а мртав Богу, Дух Божји не силази. Него Дух Божји силази само на човека наново рођена, духовно препорођена, који је умро греху и оживео Богу“.
Такође, Свети Оци су разматрали зашто се баш Дух Свети јавио у виду голуба. Јован Златоуст говори следеће: „Зашто се Дух Свети јавио у виду голуба? Зато што је голуб кротка и чиста животиња. И као што је Дух Свети Дух кротости, Он се и јавио у том облику. Сем тога, то нам напомиње и древност. Када је свеопшти потоп обухватио сву васељену и наш род се подвргао опасности потпуног истребљења, онда се јавила та птица и дала знак о престанку потопа и доневши маслинову грану, донела и благу вест о свеопштој тишини у васељени. Све ово је било праслика будућег. Онда су се људи налазили у горем стању и били достојнији много веће казне. Зато, да ти не би очајавао, Писмо те и подсећа на овај догађај. И у то време, без обзира на најочајније стање ствари постојало је избављење од несрећа и успостављање; онда се то догодило путем кажњавања, а сада посредством благодати и неизрецивог дара. Зато се не јавља голубица са маслиновом граном, већ нам указује на Ослободиоца од свих зала и даје добру наду. Не изводи само човека из ковчега, већ целу васељену узводи на небо и уместо маслинове гране доноси усиновљење целокупном роду људском“. Треба рећи, да су се неки у древности саблажњавали тиме што се Дух Свети јавио у виду голуба и сматрали да је због тога Бог Дух Свети у подређеном положају у односу на Господа Исуса Христа јер се Исус јавио роду људском као човек. Зато свети Златоуст објашњава овако: „Слушао сам како неки говоре да је тобож иста таква разлика и између Христа и Светог Духа као што је између човека и голуба, јер се Онај јавио у људској природи, а Овај у виду голуба. Шта треба рећи на ово? То да је Син Божији примио људску природу, а Дух Свети није примио природу голуба. Зато Јеванђелиста није рекао: у природи голуба, већ – као голуб. И само у овом случају, јер се Дух никада није јављао на тај начин. Даље, ако из тог разлога сматраш да је Дух мањи по достојанству, онда ће и сами херувими бити бољи од Њега и то онолико пута колико је орао бољи од голуба јер су се они јављали као орлови. Такође ће и анђели бити бољи од Њега јер су се често јављали у људском облику. Да не буде тако, да не буде тако!“
Свети Николај Охридски пише о огромној величини овог догађаја са људски род: „Небо отворено, Дух у виду голуба, и још уз то гле, глас с неба! Тако је многозначајно крштење Христово, да се при истом не јављају само ангели, него сама Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети; Отац у виду гласа с неба, Дух у виду голуба, и Син као нови и савршени човек, као Богочовек. Ово је син Мој љубљени, који је по Мојој вољи! Тим речима Бог Отац објављује Сина Свога Исуса. У тим речима и сопственим гласом и речима и речи моћнога архангела Гаврила, изречене пресветој Деви Марији: и назваће се син Највишега (Лука 1, 32), и још: и назваће се Син Божји (1, 35). Сада Га у истини Бог Отац и назива Сином Својим, Сином љубљеним. Јер Христос је једини Син Божји по рођењу у вечности, и једини Син Божји по рођењу у времену. Бог Отац не назива све људе Својим синовима но само Христа. Јер остали људи могу се назвати синовима Божјим по усиновљењу од Бога, и то због Христа и у име Христа. И кад Христос доцније говори људима: један је Отац ваш на небесима, Он тиме не мисли да каже нешто друго, него да су људи само по усиновљењу синови Божји. Само превелика љубав Божја може називати Своја створења синовима. Но Христос је једини и истински Син Божји и по љубави и по бићу. Зато се и каже: Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи. Овим двема реченицама појачава се израз Очеве љубави и Очевог благовољења према Сину Своме. Вечна веза, коју има Отац са Сином, није ослабила нити се Њихова међусобна љубав охладила тиме што је Син сишао у грешни свет, обучен у слабо тело човечје. И тако, крштење Христово у Јордану везано је са откривењем Свете Тројице човечанству. Од тога откривења нема већега. Јер тиме нам је показана тајна тројединог бића Божјег“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
