Настављамо са наредним стиховима:
А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога.
Свети Лука Кримски показује једини исправни начин да се исправи ближњи који греши овим речима: „Господ Исус нам брани да будемо строге судије нашој браћи, забрањује да поступамо онако као што ми обично радимо: свој тешки грех не примећујемо, а трун, мало зрно прашине у оку свог брата, то јест, малу грешку, јасно видимо и уочавамо. Будући сами испуњени грехом, осуђујемо свог брата који је мало погрешио пред Богом. Видимо монаха који се не храни довољно скромно и осуђујемо га да не пости. А ко су људи који га осуђују? Сваки дан пијанче, преједају се, а монаха који се не храни само хлебом и водом, строго осуђују. … Ми смо увек веома оштровиди у односу на грехе наших ближњих, а не примећујемо брвно у оку свом. … Шта, зар треба ћутати када се утапа у гресима наш брат, зар треба да равнодушно, да ћутке гледамо, како људи греше? Не, уопште не. Треба изобличити и забранити, али се ради о томе да постоји велика разлика између осуде и изобличења. Ми се лоше односимо према гресима својих ближњих: видимо да греше и злурадо постајемо њихове судије. Ево шта забрањује Господ Исус Христос, јер је могуће поступити потпуно другачије. Не треба да ћутимо, већ је потребно да исправимо кротко, тихо, без осуде, са љубављу, са жељом за исправљањем, без злурадости и злобе. Тако поступају људи који немају брвно у свом оку. Тако поступају људи чисти срцем. Они кротко и тихо убеђују грешнике да одустану од својих грехова.“
Блажени Августин говори да пре него што кренемо некоме да говоримо нешто, размислимо да ли смо и сами сада у том греху или смо можда били раније. Ево његових речи: „Зато треба побожно пазити да бисмо, када нас неопходност буде принудила да осудимо или прекоримо некога, прво размислили да ли је у питању порок који никада нисмо имали или од кога смо се већ избавили. И ако га никада нисмо имали, треба да се сетимо да смо и ми људи и да бисмо могли да га стекнемо. А ако смо га имали и избавили се од њега, онда треба да се сетимо немоћи која је заједничка свима, да овој осуди или прекору не би претходила мржња већ милосрђе и да би то послужило исправљању или обраћењу Ономе ради кога то и чинимо“.
Овде се можемо осврнути и на расуђивања светог Јована Кронштатског на оно што данас може такође да се сусретне. Наиме, неки људи врло олако, као са висине говоре о грешкама Светитеља. Ово проналажење и истицање мана из живота Светих такви хришћани користе да оправдају своје пороке, своја погрешна учења. Ево како свети Јован пише о томе: „Видео сам и слушао људе који лукаво и злурадо говоре о неким тамним мрљама у животу и делатности великих, чак и светих људи. Због ових тамних мрља, истинских или лажних, они одричу целокупан човеков живот, називајући га лицемером и скоро па одступником од Бога. Они ће вам показати и чињенице, само што су ове чињенице исто тако мрачне и сумњиве, као што је мрачна њихова лукава и подозрива душа, која из туђе мрље, туђег греха, жели да извуче за себе оправдање за своја порочна дела. … Ти говориш: код тог Светог Оца или у овом побожном човеку постоје ови и ови греси. Па шта? И он је човек. Нико од људи није без греха. Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1 Јн. 1:8). А, да ли си ти без греха? Ако ниси, зашто бацаш на брата камен осуде? … О, како ми је противна ђаволска злурадост због греха ближњег, тај паклени напор да се докаже његова истинска или измишљена слабост.“
Да осуда нимало није безазлен грех показује и свети Златоуст на следећи начин: „Спаситељ жели овде да покаже Свој велики гнев према људима који осуђују ближње. Заиста, сваки пут када Он жели да покаже тежину нечијег греха, величину казне за њега и Свој гнев, Христос обично почиње прекором. Тако на пример, човеку који је од свог друга тражио сто динара, Христос са негодовањем говори: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти (Мт. 18:32). Исто тако је овде употребио и реч: лицемер.“
Настављамо даље са тумачењем, 6. стих гласи:
Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.
Можемо прочитати расуђивање светог Златоуста на овај стих у коме он решава још једну дилему која данас постоји – када да се проповеда, а када да се сакрије учење? Ево његових речи: „И на овом и на многим другим местима, Господ као разлог за неприхватање најсавршенијег учења показује разврат. Зато и заповеда да се таквим људима не отварају двери, јер када чују (наше учење) постају још дрскији. Када се ово учење открива људима који су захвални и разумни, онда они показују поштовање; неморални људи више уважавају учење онда када га не познају. Дакле, Спаситељ говори да пошто овакви људи не могу да схвате ово учење, нека оно од њих буде и сакривено, да би га у крајњој мери поштовали из незнања. И свиња не зна шта је бисер. А пошто не зна, нека га и не види, да не би погазила оно што не зна. Ништа сем још веће штете неће настати ако људи са таквим расположењем буду слушали. Такав је смисао Христових речи: да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. … И бисер који се гази, не гази се зато што је достојан тога, већ зато што је пао код свиња“. Управо зато је о. Данил Сисојев говорио да је неопходно, да свако од нас стекне такозвани духовни скенер, да можемо да проценимо у каквом духовном стању се налази човек са којим разговарамо, да на основу тога донесемо одлуку да ли ћемо са њим говорити о Богу или не.
Из расуђивања светог Златоуста о разврату као главном разлогу неприхватања Христовог учења, може да се види да је и данас ђаво подигао велику борбу против Цркве. Ми данас не видимо отворен прогон, али оволики необуздани разврат и пропаганда блуда представљају начин сатанине борбе против људске душе.
Блажени Августин говори о разликама у карактеру људи који су названи свињама и псима. Ево како он пише о томе: „Иако свиње и не нападају као пси уједајући, ипак оне прљају, газећи све укруг. Зато је речено: нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. Зато је, по мом мишљењу, потпуно праведно назвати псима оне који нападају на истину, а свињама оне који је занемарују. … Јер и пси и свиње су нечисте животиње, зато треба пазити да се не открије ништа човеку који није у стању да то понесе. … И не постоји ни један други разлог зашто они не прихватају оно што је очигледно и важно, осим мржње и презира због којих су једни названи псима, а други свињама.“
Свети Атанасије Велики додаје следеће речи: „Похотљиви се упоређују са свињама са правом… јер као што свиња сматра за губитак ако је неко извуче из блата, тако и похотљивац, човека који га одвлачи из блата сластољубља и саветује да буде целомудрен, не сматра за друга, већ за непријатеља. Дакле, наше бисере, пречисте тајне, нећемо бацати пред људе који су слични свињама.“
Преподобни Исидор Пелусиот поучно објашњава значење речи гажење и растрзање на следећи начин: „Гажење представљају раздори и спорови оних људи који покушавају да извитопере истину догмата и увреде праведни живот. Растрзање представља немар од стране оних који не живе исправно и њихов немар према људима који им предлажу реч Божију и дају добре савете. Зато је Господ и рекао: не бацајте реч, налик на нешто неважно и лако стечено, да не бисте ни Господа увредили и да се сами не подвргнете ругању од стране оних који ништа исправно не говоре и не чине.“ Даље свети Исидор даје и практичне примере из црквеног живота за које ова реч Господња треба да нам служи као водич: „Неки тврде – и блиски су истини – да Господ овде заповеда да се свештенство не даје нечистима и непотребнима, да га не оскврне и не почну да нападају на оне који су их рукоположили. … Ако кажу, да Господ овде заповеда да се Божанске Тајне не дају лаицима који живе у гресима, немој да противречиш. Чувај се оних који нису научени вери и нису достојни да слушају реч Божију. Они се често ругају ономе што је изнад сваке похвале“.
Преподобни Серафим Саровски даје леп савет који помаже људима. Ево речи светог Серафима: „Када се налазиш међу људима у свету не треба да говориш о духовним стварима, посебно онда када у њима не примећујеш жељу да слушају… А зато свим мерама треба да скриваш у себи ризницу дарова. У противном ћеш изгубити и нећеш наћи“.
Свештеномученик Онуфрије Гагаљук, као да види данашње време, када у храм долази много људи за које ни свештеници, нити уцрковљени хришћани никада нису до краја сигурни какав однос имају према Богу, колико су искрени према вери. Послушајте како свети Онуфрије пише: „Како може проповедник Христов да испуни ову заповест Божију, посебно данас, када у православни храм са верујућим људима слободно улазе и неверујући људи, људи који су непријатељски расположени против Бога и који активно раде против Православне Цркве? Јер проповедници истине не могу а да не говоре о истини свуда где год били и како год се односили према њиховим речима – добро или лоше… Притом, ми не можемо у срцима посетилаца храма Божијег или уопште код својих слушалаца када проповедамо ван храма, да видимо како се они односе према хришћанској истини… Све то је тачно и православни проповедник не треба да ћути у свакој ситуацији. Међутим, увек треба да буде опрезан и да памти да постоје људи спаљене савести (1. Тим. 4:2) који се налазе чак и у православном клиру и који се користе знањима која су стекли од нас само на штету Цркве, који се на први повод труде да растргну оне који им говоре о светињи“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
