*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 23. јуна 2025. године.
Главни задатак који је наложен свакоме од нас јесте проповед Христа Спаситеља. „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5:13-14). Као што со не сме да обљутави, тако ни хришћанин не треба да губи Христа, не може да постане бљутав и млак према вери. Позната је светоотачка реч да су анђели светлост монасима, а да су монаси светлост нама људима који смо у свету. Монаштво је историјски рођено половином четвртог века у египатској пустињи. Оцима монаштва сматрамо преподобне Антонија Великог и Пахомија Великог, док као велике трудољубце монаштва поштујемо Теодосија Великог, Илариона Палестинског, Василија Кесаријског, Амвросија Миланског, Бенедикта Нурсијског, Саву Освештаног, и многе друге. Својеврсну предисторију монаштва налазимо још у Старом Завету, у животима пророка, Данила, Илије, Исаије, Претече и Крститеља Господњег Јована, али и богочовечанској личности Господа нашега Исуса Христа, који је темељ монашког служења.
Идеал монаха раног периода, средњега века и данас, готово је непромењен и извире из жеље да се у истини Господњој, у љубави Његовој и заједници светих пребива вечно. Монаштво је маратон на коме има препрека, али не сме да буде заустављања, са Христом трчећи до циља, у Павловској нади, сваки монах или онај који жели такав начин живота, треба да се труди да оствари речи: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру сачувах. А сада ме чека венац правде“ (2. Тим. 4, 7). У свештеним обитељима широм наше помесне Цркве подвигом добрим се подвизавају монаси који су са љубављу примили равноангелни образ, бивајући спремни да речју, а највише делом, сведоче благу вест Јеванђеља Христова. Манастири су као духовне кошнице у којима се узноси славопој Господу, зато и није случајно да су кроз целокупну свештену историју они били, а и данас су, постојани стожер.
Велика је и драгоцена улога монаштва и свештених обитељи у мисији Цркве. Пре неколико дана обрадовани смо вешћу да је одлуком Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, управа над манастиром Дајбабе надомак Подгорице, поверена дугогодишњем сабрату острошке обитељи и сталном сараднику портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, протосинђелу др Владимиру (Палибрку). Доласком оца Владимира на чело дајбабске светиње, отвара се нова златна страница летописа овог манастира који вековима врши важну улогу у мисији наше свете Цркве. Носећи у свом бићу науку љубави и велико монашко искуство које је стекао у окриљу кивота Светог Василија Острошког, протосинђел Владимир сада поред моштију Преподобног Симеона дајбабског наставља своје служење и нови вид мисионарског деловања. Да у животу ништа не бива случајно, већ је све израз промисла Божјег, говори и чињеница да је и Преподобни Симеон дајбабски пуних шест година био сабрат острошке обитељи, да би касније свој подвиг наставио на Дајбабској гори.
Преподобни Симеон дајбабски је чудесна личности, он стоји уз највеће теологе из нашег рода, уз Светог владику Николаја охридског, жичког и ћелијског, уз Преподобног Јустина Ћелијског, и многе друге. Дајбабски старац представља редак пример синтезе теоријског богословствовања излаганог писаном речју и делатног утицаја на свакодневно живљење верног народа. Живот и дело Преподобног Симеона дајбабског саткани су од прожимања богословске теорије и праксе, јер је овај савремени светитељ најдубље тајне богословља претакао у праксу монашког живота и усађивао га у етос свеколиког живота у Христу. Стекавши широко и високо образовање у Кијеву, Паризу и Женеви, и оплеменивши га подвигом у свештеном простору манастирског подвига и богослужења, он је проговорио предањским језиком Цркве. Слично Преподобном Симеону у окриљу чијег свештеног кивота наставља свој монашки подвиг, протосинђел др Владимир (Палибрк) је стекао високо теолошко образовање, вишеструко је умножио од Бога му дароване таланте, са великим жаром је проникао у најдубље дубине богословља имајући жељу да се уподоби великим светилима Цркве, међу којима је и Преподобни Симеон дајбабски. У личности новог настојатеља свештене обитељи на Дајбабској гори, имамо првог српског монаха после блаженопочившег патријарха српског Варнаве (Росића), који је у Петроградској духовној академији рукоположен у свештени чин, и то је једно знамење Божје.
Своје прве монашке кораке отац Владимир је начинио на Острошкој гори, а сада их наставља на Дајбабској гори. Свештена узвишења или горе, имају велику улогу и символ су људске потребе за приближавањем Богу и уздизањем на духовне висине. Господ своја блаженства изговара са горе, на Богом дарованим горама вековима су устројаване монашке насеобине, а све са циљем да у нама подстакне потребу за констатним духовним напредовањем. Манастир Дајбабе је сведок тога, јер од времена свог оснивача и молитвеног покровитеља, обасјан молитвеним заступништвом Пресвете Богомајке чијем успенију је посвећен, он представља духовну бању у којој многе душе налазе исцељење, утеху и помоћ.
Протосинђел Владимир је од оснивања стални сарадник портала „Кинонија“ Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Поред својих послушања и многобројних активности које Црква ставља пред њега, он пажњу посвећује и мисији наше Цркве, активно учествујући у раду нашег портала. Различити су видови његовог драгоценог доприноса, тако у личности оца Владимира имамо харизматичног и надахнутог сатрудника. Не заборављамо његове мисионарске активности приликом крштавања оних које је Бог призвао у своју заједницу, иако су претходно били далеко од светлости богопознања.
Овај нови уреднички текст за седмичну рубрику „Из пера уредника“, посветили смо мисији наших свештених обитељи и улози монаштва у мисији Цркве, користећи прилику да са изразима искрене љубави, нашем неуморном сатруднику протосинђелу др Владимиру (Палибрку) честитамо на новом послушању, желећи му да на многа и блага лета прославља Бога настављајући своје мисионарско дело.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
