Докинсова теорија „мема“ је једна занимљива теорија (мада је боље рећи спекулација), која по узору на теорију „себичног гена“ објашњава умножавање и опстанак одрђених модела понашања, међу њима и веру у Бога. Читајући поглавље о „мемима“ у Докинсовој књизи „Себични ген“, наилазим на озбиљне грешке у вези са хришћанством које је правио. То је показатељ да се уопште није пажљиво удубљивао у текст Јеванђеља, те да је доносио паужалне и нетачне судове – што није достојно некога ко претендује да буде (а по многма и јесте) водећи критичар религије, а посебно хришћанства. Реч је о апостолу Томи и чувеној епизоди где он каже да неће веровати док не види (Јн. 20, 25). Докинс о томе пише:
„Други припадник религијског мемског комплекса назива се вера. Она значи слепо поверење, у одсуству доказа, чак и упркос доказима. Прича о Неверном Томи прича се не зато да бисмо се дивили Томи, већ да бисмо се дивили осталим апостолима. Тома је тражио доказ… Остали апостоли, чија је вера била тако чврста да им докази нису били потребни, истичу нам се као примери вредни подржавања…“
Да погледамо сада Јеванђеље по Јовану, главу 20, где се налази ова епизода о „Неврном Томи“. Шта тамо пише? Најпре се описује Марија Магдалена, једна од жена мироносица, која рано у недељу затиче празан гроб (Јн. 20, 1). Потом њено сведочанство апостолима Петру и Јовану, те и њихов долазак на гроб и опис празне гробнице (Јн. 20, 2-9). За апостола Јована, другог ученика се каже: „Тада, дакле, уђе и други ученик, који први дође на гроб, и виде и верова“ (Јн. 20, 8). Дакле, опис као и код апостола Томе – видео је па је поверовао. Нема „слепе вере“, коју помиње Докинс.
Затим се двојица апостола враћају међу остале апостоле, међу којим није било Томе. Јеванђеље потом описује сусрет Марије Магдалене и васкрслог Христа (Јн. 20, 11-18). Коначно, Јеванђеље описује како се васкрсли Христос увече појавио пред апостолима, међу којима није био Тома:
„А кад беше увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се беху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руку и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа“ (Јн. 20, 19-21).
Дакле, видели су па су се обрадовали – поново је очигледно да нема „слепе вере“, како тврди Докинс. Напротив, не само да нема „слепе вере“ пре виђења, него има и страха и скривања.
Апостол Тома се појављује након тога и остали апостоли му говоре да су видели Господа (Јн. 20, 24-25). И тада иде оно чувено Томино: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати“ (Јн. 20, 25).
Осмог дана му се коначно Христос јавља и показује ране од клинова и говори Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја…“ (Јн. 20, 27). Потом се Тома уверава и извикује: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28).
Као што видимо, нема никакве разлике између апостола Томе и осталих апостола. Тома је тражио да види да би поверовао исто оно што су и остали апостоли, осам дана пре њега, видели па поверовали. Исто оно што је и Магдаленине сузе окренуло на радост – и она је видела па се утешила (што такође читамо и Јн. 20).
Нема овде нигде „слепе вере“ о којој говори Докинс. Појам вере у хришћанству искључују слепило, искључује одсуство разлога, а укључује опит и искуство. Једном речју, синтагма „слепа вера“, у хришћанском контексту, била би contradictio in adiecto.
Ђакон др Александар Милојков
Фото: Flickr