*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 7. јуна 2025. године.
Гостољубље је једна од најстаријих врлина која се одувек поштовала у нашем народу, по узору на праоца Аврама у Старом Завету који је излазио на пут како би сусрео путнике пролазнике и указао им гостопримство. Тако је једном приликом угостио три путника не надајући се да прима сâму Свету Тројицу у госте. Овај старозаветни библијски догађај, назван Аврамово гостољубље, постао је не само символика ишчекивања и примања Господа, него позвање свакоме од нас да тако чинимо.
Гостољубље Аврамово уродило је изливањем милости Божје на бездетне и остареле Аврама и Сару, јер један од анђела рече: „Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина“ (Пост. 18, 10). Благослов Божји излио се обилно на Аврама и Сару због њиховог гостољубља јер ће од „Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи“( Пост. 18, 18).
Ове године имао сам радост да узмем учешћа у литургијској прослави престоног празника Светониколајевског храма у Станишићу. После неколико година, љубав Божја ме је поново довела под свештене сводове храма који је душа поменутог питомог места у Бачкој. Сваки пут када учествујемо у тајни свете Литургије ми учествујемо у најсавршенијем виду заједничарења. Црквено искуство нас учи да је свака Литургија нова и непоновљива, да је она својеврсно усхођење ка благословеном Царству које литург благовести на почетку Тајне над тајнама. Будући да неколико година нисам био у могућности да посетим литургијску заједницу у Станишићу, учешће у славском сабрању било је испуњено великом радошћу, а разлога за ту радост је неколико.
„Обрадовах се када ми рекоше: Хајдемо у дом Господњи“ (пс. 122). Ово духовно усхићење које сведочи богонадахнути псалмопојац, постало је и моја реалност. Истина да се налазим у станишићкој светињи сама је по себи велика радост, јер је то храм у којем сам много пута опитовао делатну љубав и гостољубље, а тако је било и на овом сабрању на којем смо једним устима и једним срцем узносили славу Господу и Његовом угоднику светом Николају.
Према јудејској традицији, цела књига псалама носи име „Књига похвала“. „Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа! Алилуја“ (Пс. 150). Сви наведени облици или типови музичких инструмената присутни су и у човеку. Човек има жице. То су гласне жице. Удараљке су најпростији облик музичког инструмента. У нашем телу, то би био језик. Он удара о непце, о зубе, и унутрашњу површину образа, омогућавајући ваздуху из плућа да звучи разговетно. Плућа су мехови оргуља, који сабијају ваздух ради производње смислених звукова. Дакле, човек који поји у славу Божју је најкомпликованији музички инструмент. Дух Свети је искусни Музичар, а човек, као што је речено, је танани инструмент. Човек је призван да песмом хвали Господа неба и земље, баш као што то чине сестре које су дугогодишњи појци при Светониколајевском храму у Станишићу.
Имао сам благослов да заједно са њима узносим славопој Господу. Њихово појање и праћење свештеног тока Литургије, подстакло ме је да се и поред личног двадесетогодишњег искуства, опет и опет, замислим над тајном службе појаца. Ревност ових сестара је плод вишедеценијског пастирског старања њиховог свештеника проте Славољуба. У свом тумачењу Литугрије, свети Никола Кавасила на једном месту подсећа колико је важно да целим бићем учествујемо у тајни свете Литургије, а особито када нам је поверена нека служба, као што је служба појаца. У појању станишићких сестара некад није свака интонација јасна, нити је сваки тон чист, али једно је јасно: Свака реч њихове песме прожета је молитвом и произилази из срца, што је знак да целим бићем учествују у свештеном путовању које називамо Литургијом. Са љубављу и савесно помињем овај детаљ са евхаристијског сабрања у станишићком храму, и молим се да ова благословена драгоценост на многа и блага лета буде саставни део живота литургијске заједнице у Станишићу.
У причи о добром пастир, Господ Исус Христос свакога од нас учи каква је природа свештеничке службе и каква је улога стада где пастир служи. Пастир који се брине и води рачуна о свом стаду се велича. Добри пастир бди над својим стадом, брине се о проналажењу испаше, он није као послодавац већ брине и о овцама из других стада и спреман је да дâ живот за своје стадо. Живот пастира у потпуности припада његовом стаду, сваку овцу поименице зна, а и оне њега познају. Због блиског односа пастира и његовог стада пастир не користи силу да доведе своје овце пред себе, већ га оне следе. Када отпушта своју овцу он иде испред ње, а овца га следи зато што препознаје његов глас (Јн. 10,10-18).
Оно што доноси хармонију у парохији јесте љубав која влада између духовног пастира и његовог стада, што илуструје љубав и пожртвовање описано у Спаситељевој причи о добром пастиру. Такву љубав, која је као уједињујућа нит за хармонију у парохијској заједници, описао је свети апостол Павле у својој посланици Солуњанима: „Дужни смо свагда захваљивати Богу за вас, браћо, као што треба; јер расте врло вера ваша, и множи се љубав сваког од вас међу вама“ (2 Сол. 1, 3). Свети апостол Павле у додатку препоручује како свештеник може бити успешан у парохији: „Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем“ (2 Кор. 9, 22). Исти апостол даје савет свом најдражем ученику и сараднику Тимотеју речима: „Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши, са сваком стрпљивошћу и поуком“ (2 Тим. 4, 2). Баш као што пастир отвара врата да стадо уђе, свештеник треба да ради на срцу човека да би отворио и пустио Христа да уђе. Свето Јеванђеље нас учи да је добро оно стадо које има доброг пастира. Плодови нечијег рада се не добијају преко ноћи. Оно што је потребно је доста рада и стрпљења, некад и око двадесет година, да би се у парохији пожњела добра жетва. Прота Славољуб је у повереној му парохији заорао дубоку пастирску бразду, плодови рада су видљиви, а његово старање за дом Божји и поверено му духовно стадо, са протицањем времена се не умањују, већ су све усрднији и конкретнији.
Благодарећи Господу на овом дару и благослову, парохијској заједници Светониколајевског храма у Станишићу желим да истрају на путу којим тихо, молитвено и са љубављу корачају. Ове молитвене речи посвећујем њима и њиховом духовном пастиру, са надом да ћемо се са вером, надом и љубављу, и у времену пред нама, сабирати у овој дивној светињи, гледати лицем к лицу, сведочити тако истинитост речи из Старечника: „Видео си лице брата свога, видео си лице Божје“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонијаˮ
