Настављамо са наредним стиховима друге главе Јеванђеља по Матеју. 3. и 4. стих гласе:
Када то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их где ће се Христос родити.
Питање мудраца је изазвало панику у Јерусалиму, посебно код Ирода, али и код јудејске аристократије. Свако је имао свој разлог за страх. Ирод је знао да је незаконито на јеврејском престолу, сам његов поступак сазивања првосвештеника и књижевника и испитивање о месту Христовог рођења говори да је знао за пророчанство које је говорило о томе. Јер мудраци су рекли да траже цара јудејског, а он пита првосвештенике за место Христовог рођења. Значи да је итекако знао да Христос, цар Израиљев, треба да се роди. Он се бојао, да се изразимо савременим језиком, за своју позицију. Ради положаја и власти је био спреман на сваки злочин, као што ће се испоставити даље. Што се тиче његовог страха, он је донекле и логичан. Међутим, Свети Оци доста говоре о страху који су у Јерусалиму осетили сами Јевреји. Свети владика Николај одлично објашњава њихово душевно стање, њихово унутрашње одсуство жеље да буду са Богом. И ништа ово није различито од стања истих таквих људи данас.
Ево како он пише: „Зашто се смутише они, који о Њему говораху сваки дан, и сваки дан приношаху Богу молбе за Његов долазак? Зашто се уплашише од доласка Онога, кога су преци њихови чекали хиљаде година? Смути их грех њихов, уплаши их злочиначка душа њихова… Нашто нам Он, могли су они мислити, нама је добро и без Њега. Нека се Он јави другом покољењу после нас, а не нама. Има времена. Узбуниће нас, натераће нас на многе нове послове, изобличиће наше злочине, сазнаће наше сплетке, откриће наше ништавило, отераће нас с наших положаја, а довести нове људе, своје људе. Оставиће нас гладне, сасвим гладне, без хлеба и без власти; узеће народ у своје руке, а нас одгурнути, па вероватно и затворити, судити и погубити“. Све оно што би и сада осетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази!“ Видите како дубоко описује Свети Николај Охридски и Жички психологију човека који просто неће да буде са Богом.
Читам даље 5. и 6. стих:
А они рекоше: У Витлејему јудејскоме; јер је тако пророк написао: И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним; јер ће из тебе изићи Вођа који ће напасати народ мој Израиља.
Свети Инокентије Херсонски овде обраћа пажњу на чињеницу да без обзира на морално стање првосвештеника тог времена и њихову равнодушност према Богу, они су одговорили својој улози, указали су на оно што се налази у Закону и Пророцима. Зато је Господ и рекао у 23. глави истог Јеванђеља: На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе. Ово може да послужи као одговор и неким православним хришћанима који ревнују не по разуму и себи дозвољавају да вређају епископат, оптужују за издају Православља, а све на основу рекла-казала, типа „прочитао сам на интернету“, „рекао ми неки брат који се доста моли“, итд.
Пророчанство о коме говори апостол Матеј је изрекао пророк Михеј. Пророк Михеј је живео на 700 година пре Христа, био је савременик пророка Исаије. Блажени Теофилакт Охридски говори да је пророк нагласио да ће из Витлејема изаћи Вођа, дакле није написано да ће у њему и остати, што се потврђује и Христовим животом, који је након рођења живео у Назарету, а затим у Капернауму, како и следећи стих говори: И оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4:13). Свети Николај Жички даље објашњава да и речи „напасаће народ мој Израиља“ не стоје случајно, јер реч „напасати“ веома тачно описује Христову бригу и љубав према народу. Овако пише свети Николај: „То значи, да Он неће бити као други цареви и кнежеви, који знају само да владају над народима, него да ће бити хранитељ народа као родитељ своје деце.“ Дакле, Христос брине о нама као што Пастир добри брине о својим овцама.
Треба рећи да и сами првосвештеници нису навели пророчанство пророка Михеја до краја, већ само делимично. Ево како оно гласи у потпуности: А ти, Витлејеме-Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вечних времена. (Мих. 5:2) Као што можемо да видимо, првосвештеници и књижевници су изоставили последњи део, који говори да је у питању Бог, јер коме су од људи „изласци од почетка, од вечних времена“? Свети Кирил Александријски говори да је навођење пророчанства од стране првосвештеника било узалудно јер нису изговорили речи пророка Михеја до краја. Пророк Михеј код имена Витлејема додаје и назив Ефрата, јер је то био назив Витлејема у време старозаветних патријараха, а у значењу је „плодоносно поље“, исто у суштини као и Витлејем чије име носи значење „дом хлеба“.
Свети Кирил такође говори и да се речи „народ мој Израиља“ не односи само на Јевреје, већ и на све хришћане из незнабожаца. Он објашњава на следећи начин: „Значење речи Израиљ је ‘ум који види Бога’. Зато је и Црква из незнабожаца била названа Израиљем – али не по телу, већ по божанској благодати“. Као што и апостол Павле говори у посланици Римљанима: Јер нису сви Израиљци који су од Израиља (Рим. 9:6).
Ево седмог стиха друге главе:
Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звезда.
Свети Златоуст у даљем Иродовом поступању види безумне поступке, поступке човека који је обузет злобом. Он говори: „Какво безумље! Ироде, ако те истина покреће да говориш, зашто питаш у тајности? Ако питаш са лошом намером, како не разумеш да ће твоја тајна питања изазвати да мудраци почну да сумњају у твоје намере? Душа, обузета злобом постаје потпуно безумна“. Свети Јован даље објашњава да је Ирод тајно дозвао мудраце јер је мислио да ће Јевреји заштитити свог Месију. И саме околности, оно што је чуо, чињеницу да пред собом има путнике из далеких земаља, ништа од тога га није спречило и зауставило у намери да се отараси, како је он мислио, конкурента за свој престо.
Свети Инокентије Херсонски говори такође да Ирод тајним дозивањем мудраца жели да сазна што више детаља, он их током разговора пита и за све остале детаље, о њиховом пореклу, земљи, професији и другим стварима, али да јеванђелист наглашава оно што је Ироду било заиста на уму, оно што је стварно желео да сазна – време појављивања звезде. Он даље додаје да су мудраци могли да се чуде зашто Промисао није самим Јеврејима открио да се Христос родио када су имали толика пророчанства? Зато је Ирод и могао да им се учини као добронамеран, јер су видели да се распитује за Христа, приказује се као ревнитељ за веру, као побожан човек. Јер, Ирод не само да се сам интересује, већ је сазвао читав савет првосвештеника да сазна тачну информацију.
Што се тиче времена појаве звезде, свети Јован Златоуст говори да се она појавила много пре самог Христовог рођења, јер је било потребно много времена да мудраци пређу тако дуг и опасан пут. То је и логично, јер да се звезда појавила у тренутку Рођења, када би мудраци дошли у Јерусалим, Христос би већ одавно отишао из Витлејема.
Настављамо даље са наредним стиховима. Читам 8. и 9. стих:
И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дијете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним. А они, саслушавши цара, пођоше, и гле, звезда, коју су видели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где бјеше дијете.
Свети Николај Охридски сјајно описује Иродову злобну намеру на следећи начин: „Он хоће да од звездара направи себи шпијуне, а потом и саучеснике у свом злочину, који је он већ био у себи смислио. Своје узвишене госте, које је жеђ за истином и слободом покренула, да оставе своје домове и све земаљске угодности и да се изложе далеком и опасном путу, крвави поглавар изабраног народа, Ирод, хоће да увуче у своје сплетке у припремању страховитог злочина…“ Свети Амвросије Милански скреће пажњу на следећи детаљ: Ирод иако жели зло Христу, ипак шаље мудраце да Му се поклоне, чиме посредно признаје Христа за Бога. Тако по учењу Отаца свако зло људи и демона Бог управља тако да на крају послужи добру.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
