10. стих гласи:
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
Свети Јован Златоуст као да наставља мисао на претходно блаженство и говори да колико год да је пожељно да имамо мир у себи и са другима ипак, не треба желети мир по сваку цену. Свети Јован говори: „Да ти не би помислио да је мир увек похвално дело, Христос је додао и ову заповест: блажени прогнани правде ради, то јест, прогоњени због врлине, за заштиту других, за побожност, јер Исус под правдом увек назива потпуну љубав душе према мудрости. И опет, да ти не би помислио да само прогони, какви год они били чине људе блаженим, Христос одређује ове прогоне са два услова, прво, када их трпимо ради Господа и друго, када су оптужбе лажне“. Блажени Теофилакт као да допуњује ове речи и каже: „Прогоне не само мученике, већ и многе друге… Лопове и убице такође прогоне, ипак они нису блажени.“
Треба истаћи узвишено расуђивање преподобног Нила Синајског који објашњава да су гоњени правде ради сви они хришћани који воде духовни живот, то јест, пазе на себе и боре се са помислима, јер ми имамо и невидљиве непријатеље који прогоне људе због богопознања и чињења добрих дела. Ево лепих и практичних савета од стране светог Јована Кронштатског, о томе како се понашати када смо суочени са неопходношћу да кажемо нешто за шта знамо да ће се други увредити? Како да то кажемо и када да говоримо а када да прећутимо? Ево како свети Јован објашњава: „Људи ће се вређати због твоје праведне речи? Неће те волети и саосећати са тобом? Па шта? Људима ћеш бити непријатан, али ћеш зато бити уста Божија, зеница ока Божијег; између осталог, и овде ће те уважавати сви поштени и праведни људи, а на небу хвалити Анђели и сви свети… Како је спокојна савест, како је задовољан човек када каже свету истину и како опет мучи савест, када се постидимо или уплашимо да је изнесемо када је потребно! А зар се од тога у великој мери и не умножава лаж и дрско подиже своју главу, када јој се даје да говори слободно и када се не изобличава. Међутим, разумност захтева да се не говори правда увек и свакоме. Као прво, не треба говорити када се дело не тиче нас, када за то постоје људи који су призвани својом дужношћу да говоре истину; као друго, када предвидимо да ће нас реч истине бацити у очигледну опасност, а користи од наше речи свеједно неће бити никаква. Тада је боље да се тајно молимо Богу, да Он сам уразуми неправедне и усмери их на пут правде или да пошаље моћне и способне људе да изобличе неправду! И врлина захтева умереност и разумност, тако да без разумности врлина већ или није врлина или губи много од своје вредности!“
11. стих пете главе:
Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене.
Свети Јован Златоуст запажа да се у овом блаженству прославља управо она унутрашња чврстина човека који је веран Христу. Та чврстина се стиче кроз живот чији је циљ испуњавање заповести Божијих. Златоуст каже: „Да неко издржи злу реч о себи се и не сматра за велики подвиг, иако у реалности она може да рани подвижника више од самих опасности. Многи дижу руку на себе јер нису у стању да издрже лош глас о себи… Чак и Јов, тај чврсти дијамант, тврђи од самог камена, када је изгубио своје имање, претрпео неподношљива мучења, лишио се изненада све своје деце, када је видео своје тело пуно црва – све је лако издржао. А када је видео другове који су га грдили, ругали му се и прекоревали, говорећи да он страда за своје грехове и бива кажњен за своје пороке, онда се и овај храбри и велики подвижник поколебао и узнемирио“. Преподобни Исидор Пелусиот наглашава да речима због Мене у овом стиху, Христос јасно показује једини пут којим се стиче ово блаженство, то јест, да смо блажени ако трпимо рђаве речи само због Христа. Јер ако неко заслужено лоше говори о нама, због наших лоших дела, какво је ту блаженство?
Свети Јован Кронштатски говори о једном, данас још израженијем феномену за који Господ назива блаженим хришћане који то трпе. Ево речи светог Јована: „Данас сатана прогони не мучењем и казнама, већ неверјем, либерализмом, неразборитошћу у питањима вере, дрским одрицањем вере. Прекорима, ругањем, богохулством, клеветом. Побожне људе данас називају преварантима, заосталима, ускогрудима. Хришћанску веру називају мрачњаштвом, хришћанско састрадавање слабошћу, милостињу – глупим расипањем, спољашњу молитву лицемерјем, молитвену радост идиотизмом, скоро па лудилом… Сложићете се да је сваком верујућем човеку који живи међу таквим људима веома непријатно и срећан је онај ко не живи у таквој средини. Онај ко живи, трпећи такве прогоне и ругања, не треба да ћути већ да буде у стању да пружи одговор о својој вери, својој нади и да посрами безбожност по речима Писма: Одговори безумнику према безумљу његову, да не мисли да је мудар (Приче 26:5)“. Мислим да ово о чему говори свети Јован Кронштатски може јасно да се види и код нас данас, када год из неког разлога Православна Црква долази у центар пажње наше јавности и наших медија, увек се појаве људи који из све душе говоре „рђаве речи“ и то управо због Христа, јер не могу да поднесу оно што Црква заиста учи. Велики мисионар Цркве, о. Данил Сисојев је наводио пример са почетка 90-их година у Русији када је у почетку, Руска Православна Црква имала подршку чак и од стране либералног круга људи, чак и од медија, јер су гледали на њу као на противника комунистичког режима што је било популарно у том тренутку. Међутим, када су након одређеног времена схватили шта је порука Јеванђеља и шта Црква проповеда, онда су се свом снагом окренули против Цркве и почели са кампањом против ње. Не мислим овде када неко пише или говори о реалним проблемима који се јављају у људској организацији Цркве, већ када је у питању свесна борба против Христа и Његовог учења. И не мора то да буде на нивоу медија, сви сигурно имате искуства да када сте са неким покушавали да говорите о вери, да му објасните суштину живота у Цркви, саговорник би се увек враћао на теме попова-лопова, џипова, мерцедеса, без и најмање жеље да чује шта је суштина наше вере и живота у Цркви.
Настављамо даље са 12. стихом који гласи:
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас.
Свети Златоуст обраћа пажњу на Господње речи пророке пре вас и наглашава да су и сами апостоли већ носили пророчко служење, да су и сами били пророци. И даје одговор на једну потајну жељу, често присутну у нашем духовном животу – а то је да избегнемо свако страдање ако је то икако могуће. Свети Златоуст говори: „Желећи да покаже да су страдања посебно корисна за њих и да служе њиховој слави, Исус није рекао: ‘вас ће гонити, а Ја ћу то спречити’. Господ не жели да их сачува од тога да они ништа лоше не чују о себи, већ жели да они зле речи издрже храбро, да оправдају себе делима, зато што је ово много боље од претходног. Не падати духом за време страдања је много важније него не страдати уопште.“ Свети Хроматије Аквилејски такође наглашава нешто што може да буде чудно неким православним хришћанима када пише следеће речи: „Колико је славно да се трпи прогон за шта се награда налази на небесима како говори Господ! И зато ми, предани вери, помишљајући о награди обећане славе, треба да будемо спремни да претрпимо сва страдања, да бисмо добили славу пророка и апостола“. Многи хришћани данас мисле да није добро да помишљамо на славу која чека верне, да треба само да се размишља о вечним страдањима и паклу, иако и Господ и Свети Оци подстичу да се помишља на награду која нас чека. Наша природа је таква да нас помен о награди може ободрити и подстаћи да се и даље трудимо, посебно у тренуцима очајања или чамотиње. Према савету светог Григорија Богослова, у таквим тренуцима треба да мислимо и на славу која нас очекује у Царству небеском ако останемо верни Христу до краја.
Наредни, 13. стих:
Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе.
Господ је ове речи, по објашњењу светог Златоуста, изрекао са циљем да се ученици не поколебају и не узнемире, да се не запитају: како можемо да испунимо ове заповести, пошто су оне биле узвишене и теже од старозаветних? Речима ви сте со земљи, Господ је показао да је неопходно да се дају овакве заповести, зато што се цео род људски помрачио и повредио због грехова. Свети Златоуст додаје на ово и следеће речи: „Онај ко је кротак, тих, милостив и праведан, не чини добра дела само за себе, већ се труди да ове изворе добара излије и на друге људе. Такође, човек који је чист срцем, мирољубив и прогоњен за истину, живи за опште добро. Дакле, говори Христос, не мислите да су Моје речи ви сте со земљи од мале важности. Ово важи и за тебе, ако је Бог учинио да будеш духовна со, онда подржавај и укрепљуј чланове који труле, то јест, оне који су лењи и немарни. Избављајући их од немара, као од неке трулежности, сједини их са осталим телом Цркве“.
Свети Кирило Александријски објашњава да се со коју Христос помиње може разумети и као врлина расуђивања којом је испуњена апостолска реч. Будући посејана у нашим душама, она у нас усељује реч мудрости, која због свог укуса и пријатности може да се пореди са сољу. Јер као што се без соли не могу јести ни хлеб, ни риба, тако је и без апостолског схватања и поуке, свака душа безумна, болесна и неугодна Богу“. Дакле, говори о соли као симболу благодати која чува наше душе. Свети Јустин Ћелијски додаје на ову мисао светог Кирила следеће речи: „Свака еванђелска врлина је со, со која чува душу људску да не иструли у разним гресима и пороцима. Грешне мисли, нечиста осећања, ружне жеље, рђаве намере, све су то невидљиви, духовни црви који нагризају и разједају и душу човекову и ум и вољу и тако изазивају труљење душе, труљење ума, труљење воље“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
