*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 13. јануара 2026. године.
Кроз свештени период дванаестодневија у којем се налазимо, садржајем и богослужбеним споменима продужвамо празничну радост, спајајући тако празник Рождества Христовог са празником Богојављења. Дванаестодневије представља својеврсни духовни мост који спаја наведене празнике, а коју су до четвртог века заједно прослављани. У оквиру дванаестодневија, које иначе чине три групе спомена (1. Спомени оних који су директно везани за Рождество Христово; 2. Спомен светих апостола и ђакона јерусалимског храма коју су међу првима благовестили реч Божју; 3. Спомени светитеља који су на различите чудесне начине пројавили љубав према Господу), налази се и спомен светих 14.000 младенаца витлејемских.
„Кад отидоше мудраци, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем: јер ће Ирод тражити дете да га погуби. И он уставши, узе дете и матер његову ноћу и отиде у Египат“ (Мт. 4, 13-14). Мудраци су вођени звездом са истока похитали да се поклоне новорођеном Богомладенцу Христу приносећи му дарове: злато, тамјан и смирну. Поклонивши се Богомладенцу, мудраци се нису вратили у Јерусалим код Ирода, како им је наредио, већ су, добивши откровење свише, отишли другим путем у земљу своју. „Тада Ирод, видевши да су га мудраци преварили, разгневи се веома и посла те погуби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца“ (Мт. 4, 16). Ирод је веровао да се звезда која је мудрацима на Истоку објавила Рођење Христово није одмах појавила код њих, већ да се Дете родило много пре тога. Ради веће сигурности, наредио је да се време помери за две године. Ирод се надао да ће међу побијеном децом бити и Богомладенац. Убијена новорођенчад постала су први мученици за Христа. Мржња и бес цара Ирода нису били изражени само према недужном новорођеном децом, већ и према светом Симеону Богопримцу, светом пророку и првосвештенику Захарији, али и другима.
Када неко први пут прочита Јеванђеље, може се ужаснути чињеницом да је у Витлејему убијено 14.000 невиних беба. Јасно је да толико деце „од две године и млађе“ једноставно није могло постојати у малом Витлејему и околини. Из овога постаје јасно да овај број има символичко значење. Црква је почела да врши спомен покоља одојчади у Витлејему још у другом веку. Вероватно да је бројка од 14.000 тада одређена. Број 14. је број Давидовог имена. Стари Јевреји су представљали слова бројевима, а збир нумеричких вредности слова у Давидовом имену једнак је броју 14. Јеванђелист Матеј даје генеологију Исуса Христа, формирану од три групе од по 14 имена, како би показао да је Исус потомак цара Давида. Ниједно страдање није бесмислено пред Богом. То потврђују бројна сведочанства из Светог Писма, као и примери из живота људи који пате у овом свету из различитих разлога. Божја промисао о човеку и свету усмерава све ка добру, али људска логика не може одмах да схвати и прихвати ту истину на прави начин. Витлејемска одојчад су постала први мученици за Христа, проливши своју невину крв за Спаситеља света. Иако су постали мученици несвесно, то се догодило Божјим промислом. После Спаситељеве жртве на крсту, страдање за Њега постаје сведочанство вере, а није случајно што је изворно значење речи мученик, заправо сведок.
Свештена историја Цркве пред нас износи многобројна имена светих мученика, а у том Мартирологијуму, можемо видети примере мучеништва по избору и мучеништва по нужности (без избора). У првом случају, мученику се нуди избор да се одрекне Христа и настави да живи без Њега, или са Њим, страдајући за Њега, следујући речима: „Зато ко мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт. 10, 32). Други подвиг мучеништва обухвата оне случајеве у којима човек не бира „живот или веру“ већ прихвата патњу. Безумни цар Ирод издаје наредбу и своју војску „посла и поби сву децу у Витлејему и свим крајевима његовим, од две године и мање“ (Мт. 2,16). Не знајући где се Исус налази, Ирод је желео да убије новорођеног Христа међу овим невиним бебама. Ова одојчад нису имала избора – још нису схватила живот у правом смислу, ниједно од њих није било питано да ли бирају овај пут или не. Али ово је био њихов пут ка Царству небеском.
Када говоримо о светим мученицима витлејемским, од године до године, једно од питања нам се изнова понавља: Због чега је Бог допустио смрт и мучење невине деце? На ово питање најконкретнији одговор даје нам велики отац и учитељ Цркве, свети Јован Златоуст: „Ако би неко узео од тебе неколико бакарних новчића и заузврат ти дао злато, да ли би се сматрао неправедно начињеним? Напротив, зар не би рекао да је та особа твој добротвор?“ Овде, неколико бакарних новчића представља наш земаљски живот, који пре или касније завршава смрћу, а злато представља вечни живот. Тако, у неколико тренутака патње и муке, одојчад су достигла блажену вечност, достижући оно што су светитељи постигли кроз своје доживотне борбе и трудове. Витлејемска одојчад су наследила вечни живот међу анђелима. За њих је патња била слична тајанственим вратима која су их водила у Царство небеско.
„Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи: Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема“ (Мт. 4, 17-18). Да ли се ово односи само на бебе из Витлејема или на све генерације хришћанских беба мученика? Географски гледано град Рама се налази 12 километара од Витлејема. Када је цар Ирод побио сву малу децу у Витлејему и по свим његовим крајевима (Мт. 2, 16), ова територија обухватала је Раму. У Старом Завету, пророк Јеремија описује становнике Јерусалима који су одведени у страну земљу (Јер. 1, 15), а речи о Рахиљином плачу говоре о њима. На овом тужном путовању, пролазе поред града Раме – места сахране Рахиље (1. Самуилова 10, 2); и Јеремија приказује Рахиљу како плаче чак и у гробу због судбине која је задесила њен народ у вавилонском ропству.
У радости дванаестодневља ми прослављамо спомен светих 14.000 мученика витлејемских, упућујемо им молитвене уздахе и величамо њихово страдање за Христа. Витлејемска деца су први Христови мученици. Без речи, без свесног избора, без отпора, они својом жртвом запечаћују улазак Христа у историју. Њихова жртва открива колико свет може постати насилан и немилосрдан пред дечјом невиношћу. Рахиљино нарицање (Јер. 31, 15), која „оплакује своју децу“, а који понавља јеванђелист Матеј, не припада само прошлости, оно продире кроз векове и допире до нашег времена, можда снажније и болније него икада раније. У дану овог молитвеног спомена на 14.000 мученика витлејемских, обасјани светлошћу празника Рождества Христовог, заједно са црквеним песником узносимо молитве овим светим мученицима да се у срцима нашим настани духовна чистота која је слична дечјој:
„Највећи безаконик, тражећи скровиште Скривенога, незлобиву децу је на овај дан поклао; Рахиља неутешна беше, гледајући неправедно убијање, и превремену смрт, па је за њима плакала и срцем патила, али се и обрадовала, када их је сада угледала у недрима Авраама“ (прва стихира на Господи возвах).
„Теби превечни Господе из Дјеве рођеном, који си по доброти и детенце постао, чета дечице је мученичком крвљу приведена, и неукаљаних и праведних светлих душа, Ти си их у вечно живе обитељи уселио, а Иродову злобу и најсуровије безумље си изобличио“ (трећа стихира на Господи возвах).
„Кад се Исус у Витлејему Јудејском родио, власт Јудејска је престала; нека заиграју деца због Христа пострадала, а Јудеја нека нариче, јер се глас из Раме чуо: Рахиља плаче и кука као што у Писму пише, због своје деце; јер је дечицу поубијао Ирод највећи безаконик, испуњујући Писмо; Јудеја се наситила невине крви, и земља је црвена од крви дечије, црква незнабожаца се тајно очишћава и у лепоту се одева, дође Истина, Бог се јавио онима који су у сенки седели, из Дјеве се родио, да би нас спасао“ (слава на стиховње).
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
