Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол… Сваки од дана страсне седмице назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, а сваки је посвећен одређеним молитвеним споменима.
Према речима Светог Јована Златоуста, ова седмица се назива „великомˮ, не зато што су њени дани дужи или је број њених дана већи, већ зато што је Господ у овим данима извршио велика дела: Разрушено је царство ђавола, уништена је смрт, побеђен је грех, скинуто је проклетство, отворен је рај и небо је постало приступачно људима. Људи су постали сједињени са ангелима, разрушен је и уклоњен преградни зид, и Бог мира је помирио небеско и земаљско. Зато се ова недеља назива Велика недеља. Свети Епифаније Кипарски поучава да су хришћани дане страсне седмице проводили у нарочитој побожности са потпуним постом и појачаном молитвом. Кроз активно учествовање у богослужењима страсне седмице, сваки хришћанин постаје учесник крсног и страдалног пута Христовог. Господ иде на добровољно страдање и ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Текст тропара који појемо прва три дана страсне седмице подстиче у нама духовну будност. Тако већ на јутрењу Великог понедељка у првом сједалном појемо да Господ хита на вољно страдање: „Страдања часна, данашњи дан, као светиљке спасоносне, просијава свету; јер Христос хита да пострада по доброти, Он који све садржи у својој руци, прихвата да буде разапет на дрвету, да би спасао човека“.
Богослужбене особености прва три дана страсне седмице огладају се у заједничком тропару и егзапостилару на јутрењу, као и у заједничком отпусту. На јутрењу после сједалних чита се тумачење Јеванђеља, као и Светоотачко тумачење перикопе која се тога дана чита. Прва три дана страсне седмице служи се Литургија пређеосвећених дарова, на којој се од Старозаветних читања задржава читање из Књиге постања, док се читање из прича Соломонових замењује читањем из Књиге о Јову. На Велики понедељак, уторак и среду препоручује се служење Литургије пређеосвећених дарова Светог апостола Јакова брата Господњег, коју имамо на српском језику, чији превод је приредио блаженопочивши Епископ жички Хризостом (Столић), а издао је Епархијски Управни Одбор Епархије банатске, 1996. године. Једна од препознатљивих особености ових дана је читање Четворојеванђеља на трећем, шестом и деветом часу. У званичном типику за сваки дан у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, о овим јеванђелским читањима налазимо следећу напомену: „У пракси се ово читање Светог Јеванђеља искључиво у прва три дана страсне седмице показало као тешко оствариво. Иако постоји неколико модела одступања од важећег типика, блажене успомене професор А. А. Дмитријевски каже да је идеалу црквене праксе зацртаном у типику, најближе читање јеванђеља, шесте и седме, уместо само седме седмице поста“.
Кроз богослужење Светог и Великог понедељка сећамо се Светог праведног целомудреног Јосифа, кога још називамо и праобразом Христовим, будући да је од своје браће продан за тридесет сребрника и утамничен, да би се на крају из тог страдања уз Божју помоћ јавио као победник. Кроз цео канон Великог понедељка славимо и величамо праведног Јосифа који је постао пример целомудрености. У овај први дан страсне седмице сећамо се и оне од Господа проклете и сасушене смокве, која на символичан начин представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши собом закон. Према појединим тумачењима, Господ кажњавајући ову смокву показује да има власт да суди јер је Син Човечији, али не желећи да казни човека Он кажњава бездушну и неосетљиву смокву. Свети Исидор Пелусиот нас подсећа да смоква представља и дрво непослушања са чијим листовима су Адам и Ева покрили своју греховну наготу. Кроз богослужбене песме Великог понедељка бивамо позвани да заједно са Господом идемо у Јерусалим, са очишћеним умом и умртвљеним страстима.
У Свети и Велики уторак молитвено се сећамо на Господњи одговор фарисејима и садукејима, о другом доласку Христовом, као и јеванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака. Како саопштава Свети апостол и јеванђелист Матеј, у уторак страсне седмице ујутру, Господ наш Исус Христос је провео у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причама, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо духовном немару, већ да у нашем подвигу не заборавимо уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика Цркве. Овом перикопом бивамо поучени да за долазак Женика Цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером.
У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. Према учењу Цркве, сада из уста Господњих слушамо указивање дато апостолима да не ометају помазивање миром, будући да се тиме Његово тело припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт – тојест завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири јеванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унутарњу припрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. У овај свети дан се престаје са служење Литургије пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.
У Свети и Велики четвртак вршимо молитвени спомен на Христову Тајну Вечеру на којој је установљена света Евхаристија; Молитвено се сећамо Спаситељеве опроштајне беседе, на Христово омивање ногу својим ученицима, као и Првосвештеничке молитве пред страдање. Централни спомен Великог четвртка је Христова Тајанствена вечера, на којој је Он заблагодаривши Оцу, преломивши и осветивши дао хлеб својим светим ученицама и апостолима рекавши: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за вас и за многе ради отпуштења грехова“ (Мт. 26, 26-28) Црква Божја од овог тренутка до данас, није ништа друго до непрестана Тајна вечера, једно вечно сабрање у име Господње и заједничарење са Њим. Када су питали једног светогорског старца: Страче, шта је Црква? Он је одговорио: Црква је непрестана Литургија. Приликом Тајне вечере Господ је прорекао својим ученицима да ће га један од њих издати, знајући да ће то бити Јуда. „Заиста вам кажем; један од вас издаће ме“ (Мт. 26, 21). „А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза“ (Мт. 26, 25). „Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом“ (Мт. 26, 35). После Тајне вечере Христос праћен својим ученицима одлази у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних тешкоћа, па и телесне смрти. У овај свети дан сећамо се и Христовог омивања ногу својим ученицима, показујући тако крајњу смерност. Велики четвртак красе многе богослужбене особености, почев од Литургије Светог Василија Великог коју почињемо вечерњим богослужењем, до Великог бденија. На Велики четвртак увече, у други час ноћи, служи се јутрење Великог петка, које називамо и Великим бденијем или чином Светих и спасоносних Страдања Господњих. Дванаест Јеванђеља излажу садржину страдања Христових, а број дванаест је одређен према броју ноћних сати. Одломци ο Христовом страдању узети су из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака се поју антифони – песме које за овај празник имају сличност са текстовима Јеванђеља. У нашим крајевима усталила се погрешна пракса клечања за време читања Страсних Јеванђеља. Канонски поредак налаже да у овом периоду, па све до вечерњег на Педесетницу, нема клечања. Са друге стране, ђакон нас пре читања ових Јеванђеља позива да смерно (усправно) стојимо и са сваком пажњом слушамо одељке о страдању Господњем.
На свети и Велики Петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради: пљување, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. На свети и Велики петак Црква је прописала најстрожији пост који подразумева тотално неузимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа. А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече фарисејима: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ Последовање царских (великих) часова који се богослуже на Велики петак, приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Богослужбене карактеристике Великог петка, подразумевају последовање Царских часова и вечерњег богослужења са изношењем Плаштанице. Тропар Великог петка на најбољи начин осликава овај свети дан: „Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти“.
У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са Крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и на крају, шестог дана, створио човека, а седмог дана починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио дело искупљења, шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а у дан суботњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела својих. Јеванђелски извештаји овог дана сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Према богослужбеном правилу, Велика субота је једина субота у години која се пости (овде под постом подразумевамо строги пост), из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече, када се богослужи јутрење Велике суботе са статијама. Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана. На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено бдење огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе.
Овај кратак преглед великих и светих дана страсне седмице нам указује на важност учешћа у богослужењу јер ћемо једино на тај начин спознати и доживети ово духовно путовање ка Голготи и празном Христовом животворном гробу. Наше учешће у овим светим данима је веома важно, богослужење својим поретком подразумева учешће лаоса (народа Божјег), а молитве и химнографија својим садржајем најбоље о томе сведоче. Ово промишљање крунисаћемо речима стихире коју појемо на Свети и Велики петак: „Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио. Венцем од трња се крунише, Онај који је Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
