*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 29. марта 2026. године.
Богослужбено време неодвојиво је од структуре реалног, текућег времена, а православно богослужење обликовано је у складу са трима круговима времена. То су дневни, седмични и годишњи круг. Дан и ноћ – то је обртај Земље око своје осе, година – обртај Земље око Сунца. Од четири седмодневне фазе састоји се месец месечевог календара. Указивања на те циклусе постоје и у Светом Писму. Дневни круг богослужења сачињавају оне службе које је одређено да се врше свакодневно: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, први, трећи, шести и девети час. У овај распоред дневних богослужбених последовања не улази Литургија, будући да се Тајна Евхаристије налази изван времена, она припада вечности, тако Литургија није део дневног богослужбеног круга, већ његов врхунац, центар, циљ.
Богослужење је дар љубави Божје и свештена реалност у којој човек улази у заједницу са Господом. Једна од најкраћих дефиниција молитве гласи: Молитва је разговор са Богом. И, ваистину, молитва је наш искрени и чудесни разговор са Богом, разговор који нас освећује, васпитава и упућује ка суштини. Литургија је наш живот. У Литургији стичемо саборни ум, учећи се да једним устима и једним срцем благодаримо на неизрецивом дару живота. Свети Дух нас у Литургији сабира у Једно, кроз Литургију постајемо учесници у Христовом Божанском животу. Према светоотачком искуству, ако је Крштење облачење у Христа, Литургија је живот у Христу и примање Христа у себе.
Литургија је образац културе и свеколиког васпитања. Велики учитељ Цркве из првих векова хришћанства, свети Климент Aлександријски поучава да је култура плод човековог стваралаштва руковођеног Логосом (Христом). Светитељ нам овим речима поручује да само она дела која су плод сарадње Бога и човека, имају истиниту вредност и могу се назвати плодовима културе. Христос нас кроз Литургију позива на смирење, обновљење, измирење, поверење, очишћење, благодарење и све друге врлине и подвиге наше воље, без којих нема и не може бити нашег сједињења са Оним Који нас уводи у вечност. У том духу богомудри апостол Павле упућује позив хришћанима свих времена: „Преображавајте се обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рим. 12,2).
Целокупним свештеним богослужењем које је утемељено на Литургији као круни свеколиког живота у Христу, Црква као брижна мајка васпитава своју децу, духовно их назидава, руководи и подржава на путу спасења. У богослужењу се човек остварује као делатно и динамичко биће које је усмерено ка личносном општењу са Светом Тројицом. Човек се у богослужењу остварује као литургијско биће и као свештеник творевине, који своје постојање и обожење темељи на заједници са Христом. У том контексту митрополит пергамски Јован Зизјулас истиче свештену улогу човека када каже: „Човек је свештеник твари којем је, од почетка, положајем наложено да је приноси, значи да је узнесе Творцу. Присуство човека у свету је по самој својој природи свештеничко и литургијско. Међутим, човек то не може обавити успешно као изолована индивидуа, значи одвајајући свој положај од других људи и од творевине, него у односу с њима. Немогуће је да свештеник и служитељ у свету постоји другачије до само унутар једног спектра заједнице“. Савршена и складна свештена заједница на коју указује митрополит пергамски Јован Зизјулас остварује се кроз литургијску молитву Цркве. За све облике молитве карактеристично је то да молитва увек има делатни карактер: она је увек израз нашег личносног отварања ка Другом и потребе за општењем. Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије истиче да је „молитва најсавршенији метод себепознања и себенегирања“, па даље закључује да је она једини нормалан ритам живота и човековог односа према Богу и према тварима.
Основно својство катихезе древне Цркве је њена органска повезаност са светотајинским и богослужбеним животом. Катихеза извире из светих тајни и увире у њих, односно, води ка благодатном животу и извире из њега. Истинитост ове реалности најбоље потврђују катихезе Светог Кирила Јерусалимског, као и катихезе Светог Амвросија Медиоланског. Литургијска катихеза је молитвено-покајна. Нема праве и здраве речи о Богу, још мање истинског знања о њему, без – покајања. Отуда је свака реч Цркве, особито свака њена литургијско богослужбена реч, натопљена од самог почетка, сузом покајања и прожета покајним духом и молитвом. Молитва као потврда живота у врлини је неопходан услов и средство да би се стекла благодат Светога Духа. Преподобни Серафим Саровски истиче да је циљ хришћанског живота стицање Духа Светог, док су врлине средства ка том циљу: „Молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела јесу добри сами по себи, али се у њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Они служе као неопходна средства за достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светог Духа Божјег“.
Свети Теофан Затворник о васпитном значају молитве поучава на следећи начин: „Хришћански живот није једноставно природан, већ пре свега благодатни живот. Циљ живота јесте обожење човека, његово живо сједињење са Богом. Сва добра дела су само средства за задобијање Духа Светог. Једино добро дело које се чини у име Христово доноси тај плод. Све што ради Христа чинимо преизобилно нас испуњава благодаћу Духа. Само задобијање Духа Светог (које је плод свих врлина) доноси спасење. Он припрема своје станиште у телу и души. Његова се благодат усељава у наше биће и преображава га. Она преводи из пропадљивог у непропадљиво, из душевне смрти у живот у Духу, из таме у светлост, из обора нашег бића (где страсти обитавају слично животињама) у светао храм Божји“.
Из свега до сада наведеног закључујемо да је молитва дисање душе, као што је ваздух природно дисање тела. Дакле, живот и молитва су потпуно неодвојиви, јер је живот без молитве живљење којем недостаје његова најважнија димензија. Живећи у константној молитвеној атмосфери која подразумева учешће у свештеном богослужењу и лично молитвено правило, хришћани духовно узрастају и истински се образују. Молитва нас духовно буди и са стрампутице враћа на прави истински пут. Право (смерно) стојећи пред лицем Божјим, дишући молитвом и усмеравајући своје кораке врлинским животом, ходићемо уским путем који води у радост живота. Достојевски је успео да дâ најкраћу и најсажетију дефиницију јеванђелске и православне педагогике, а она гласи: молитва је васпитање. Наше казивање крунисаћемо речима преподобног Јустина ћелијског: „Главни метод и главна сила јеванђелског православног васпитања јесте молитва. Њоме компонује своја расположења свака христочежњива личност. Молитва ствара нова осећања; нова осећања се извијају у нове мисли; а све се то слива у нова расположења, богољубива и човекољубива. Стална молитвеност непрестано ствара нова осећања и нове мисли, те је човек увек богат свежом љубављу према Богу и према људима“.
ПИШЕ: Катихета Бранислав Илић, уредник портала „Кинонија“
