Сама формулација наслова овог текста може одмах дати одговор на питање због чега су свети оци наше Цркве сматрали да је васпитање један од најважнијих задатака за оне који васпитавају и за оне који се васпитавају (што се односи на сваког од нас). Кроз васпитавање или преносимо или не преносимо хришћанске вредности. Васпитавање не треба површно изједначити са учењем лепог понашања, усвајањем финих манира или са учењем социјалних улога. То јесу сегменти васпитања, али нису најважнији. Суштински и најважнији циљ васпитавања јесте формирање личности. Под овим треба подразумевати: формирање карактера, система вредности, постизање емоционалне стабилности и, ништа мање важно, изграђивање адекватног и квалитетног односа према Богу, другим људима и према себи, имајући у виду да је човек је заправо биће односа. У том смислу треба разумети речи Св. Јована Златоустог да је циљ васпитавања формирање боголикости. Ако се приближавамо остварењу боголикости у свом личном животу или у васпитавању деце, онда можемо слободно рећи да се тада ради о формирању зреле и комплетне личности, са изграђеним и чврстим карактером, хришћанским системом вредности, емоционално стабилној и уравнотеженој особи која остварује хришћански однос са Богом, ближњима и својим Ја. На тај начин боголикост обухвата и уобличава најбоље што човек носи у себи.
Полазећи од ових премиса поставља се питање: где смо данас? Ситуација је више него жалосна. Боголикост, осим у теоријским богословским разматрањима, у пракси скоро да не постоји као васпитни идеал, чак ни у посвећеним хришћанским породицама. Људи као да више не разумеју значење тог термина, а још мање потребу и захтев за остваривањем боголикости, код деце и код одраслих. Боголикост остаје у равни далеког и апстрактног богословског термина. Уместо да постане угаони камен васпитања она се потискује, заборавља и деформише. Своди се на – „бити добар човек“, а затим „добар човек“ на друштвено очекивано и прихватљиво понашање, да би, на крају, друштвено прихваћено понашање подлегло свим могућим релативизацијама савремених (не)цивилизацијских трендова. Тако боголикост (п)остаје високи али заборављени и за многе – неоствариви (сувишни?) идеал.
Значење термина боголикост боље ћемо разумети ако упоредимо речи Господ и господин. Господ је, као што знамо, друго име за Исуса Христа. Односи се само и искључиво за Богочовека Исуса Христа. Господин је деминутив и има значење „мали Господ“. Односи се на човека који личи или подсећа на Христа, али не физички, него по својим духовним и личним квалитетима. Достојанство, доброта, племенитост, топлина, благост, уважавање, одмереност, озбиљност, одговорност, зрелост… – само су неке од личних особина господина. Ове и многе друге особине Господ поседује у апсолутном виду. Повезаност значења речи Господ и господин можемо препознати и у речима Св. Апостола Павла: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама“! (Гал 4,19). Полазећи од ових речи, може се слободно закључити да је хришћанско васпитање у ствари процес уобличавања Христа у нама.
Треба да додамо још једно појашњење термина Господ и из њега изведених – господин и господство. Господства, ангели високог хијерархијског чина, описују се као ангели који дају „силу и мудрост, уче друге да владају вољом и осјећањима, помажу човјеку да укроти своје страсти“. Самосавлађивање је карактеристика господства. Бити господар своје воље узвишени је циљ личног духовног развоја, један од темељних појмова православне духовности, а самим тим треба да буде и васпитни циљ. Дакле, господство није поза, манир или одглумљена финоћа већ одраз високе самосвести и самоконтроле.
У разумевању хришћанских вредности све је, у суштини, врло једноставно – оне су јасне и конкретне јер произилазе из Христове личности, Његовог деловања и учења.
Шта Христос каже у свом учењу о блаженствима?
„Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5,3). Изведене вредности из ових речи су: скромност, смирење, једноставност.
„Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ (Мт. 5,5). Врло слично претходном. Можда овде треба још додати: кротост, послушност, благост. (Читаоца не треба да збуни језичка сличност или подударање термина и да због тога има утисак да се неке речи понављају, као кротки – кротост. У питању су две категоријално различите ствари: са једне стране, блажене особине личности и са друге стране, универзалне вредности које се из њих изводе).
„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт 5,6). Изведене вредности су: правичност, правдољубивост, истинољубивост, принципијелност, доследност.
„Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт 5,7). Вредности које проистичу из ових речи су: љубав, саосећање, човекољубље, лакоћа праштања, милосрђе.
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт 5,9). Иза ових речи крију се следеће вредности: тежња ка миру, хармонији, складу, добронамерност, избегавање конфликта и агресивности.
А шта Христос каже о себи?
„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт 11,29).
Господ нас позива директно: „научите се од мене“. Себе поставља као узор. Реалан, достижан и остварив узор. „Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,30).
Такође, Господ је оличење послушности. Апостол Павле за Христа каже: „Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил 2,8). Син Божији се појављује као узвишени пример послушности Оцу Небеском („Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем“? Јн 18,11).
Целокупно учење о блаженствима је сублимирано у Христовој личности, јер како је Христос учио тако је и деловао. Своју науку потврдио је својим делима. Његова дела говоре да је као Богочовек био апсолутна љубав, истина, правда, милосрђе, доброта, мудрост, благост, кротост… Био је смирен у „послушности до смрти“, спреман да опрости, саосећајан („Исусу ударише сузе“ за Четвородневним Лазаром, Јн 11,35), милосрдан (прича о Милостивом Самарјанину, Лк 10), али, ако треба, строг и праведан у гневу („И начинивши бич од узица. изагна све из храма, и овце и говеда: а мјењачима просу новац и столове испретура“ Јн. 2,15), директан и оштар у комуникацији ( „А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ Мт 16,23).
Претходно речено говори да хришћанске вредности нису дошле из неке идеолошке матрице, нити су друштвено историјски условљене. Оне имају истовремено и метафизичку (свевременску) али и конкретну димензију, оличену у Свечовеку, Господу Исусу Христу, као и у многим обоженим, светим људима – „Диван је Бог у светима својим“ (Пс 68,35). Због тога, оне се не могу одбацити, довести у питање или релативизовати. Оне су угаони камен на којем почивају све истинске вредности.
Са друге стране, препознаје се читав један тренд или агенда дезавуисања, одбацивања или игнорисања хришћанског система вредности. Највећа опасност долази онда када се све то одвија „испод радара“, такорећи подмукло и неприметно. Ако се томе дода и научна (квази) аргументација којом се служе (да би се додала интелектуална тежина), онда све постаје врло, врло озбиљно. А све постаје још озбиљније ако се поље деловања преноси и примењује на васпитавање у најранијем узрасту.
Конкретно, ради се о коришћењу психологије и педагогије у формирању нових парадигми васпитања, да би се оне затим пласирале кроз тзв. „школе родитељства“. Једна од таквих парадигми је и став да је „послушно дете – несрећно дете“. Образложење се састоји у томе да ауторитет, строгост и репресивно деловање родитеља спутавају задовољење потреба детета и његов слободан лични развој. Последице су анксиозност и неуротични симптоми. На први поглед, ту нема ништа спорно. Тачно је да код одређеног броја деце која су васпитавана у ауторитарној атмосфери имамо појаву неуротичног или неприлагођеног понашања.
Проблем, међутим, настаје када се из овог приступа изведу универзални закључци да је послушност, eo ipso, непожељна и превазиђена, а да су поштовање ауторитета и успостављање граница опасни и застарели облици васпитања. Прелажење у другу крајност је оно што се одвија „испод радара“. (Ове консеквенце, могуће је, не увиђају и неки протагонисти ових парадигми). Суштински се мења вредносни код. Послушање, као једна од највећих хришћанских вредности, постаје, по њиховом мишљењу, пут у неурозу, бунт и неприлагођено понашање. Дакле, послушање је једна врло сумњива вредност коју треба одбацити – рекли би протагонисти нове агенде васпитавања. Формално-логички гледано из става да је послушно дете – несретно дете, следи да је непослушно дете – сретно дете. У сваком случају, то би била имплицитна порука.
Друга парадигма нових приступа у васпитавању јесте теза да су стид и срам такође превазиђене психолошке категорије. Они су, пре свега, културолошки условљени некаквим репресивним патријархалним или „балканским правилима“ и представљају психолошко оптерећење („унутрашња репресија“), што такође може одвести у анксиозност и неуротичност. И овде је врло вешта манипулација у питању: из неких случајева изводе се универзални закључци. Из примера једне крајности иде се у другу крајност. Ако су стид и срам код неких особа изазвале неуротичне промене, онда их, као такве, треба у целости одбацити као потенцијално опасне за развој личности. Ту се „са прљавом водом избацује се и дете“ – како каже пословица.
Стид и срам, из хришћанске перспективе, само су облици страха Божијег без кога нема врлинског, а ни духовног живота („Почетак је мудрости страх Господњи“, Пс 111,10). Страх Божији има корективну функцију, чува нас од греха, рађа обазривост и будност, изоштрава „морално чуло“. Одбацити страх Божији, стид и срам значи одвојити човека (дете) од Бога, угасити емотивну и моралну везу човека са Богом. Постоји реална бојазан да је то коначни и прави циљ нових васпитних парадигми. Ако томе још додамо негирање и релативизацију ауторитета, изостављање забрана и одређивања граница, прихватање самовоље детета као показатеља његовог слободног развоја, онда постаје сасвим јасно да је у питању сасвим нова парадигма васпитања са несагледивим негативним последицама.
Како другачије објаснити пророчке речи апостола Павла о профилу људи последњих времена: „Али ово знај да ће у посљедње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (Тим 3,1-5). Ови профили неће се појавити преко ноћи. Свим овим особинама претходиће погрешно васпитање. Ако изостану послушање, страх Божији, стид и срам, поштовање ауторитета и одређивање граница, полако ће се формирати профили личности које наводи апостол Павле. У питању је трансгенерацијски процес који иде ка том циљу.
Промена садржаја и метода васпитања потенцијална је опасност за формирање новог система вредности и врло сумњивих и неадекватних профила личности. Због тога васпитање мора бити у жижи праћења и вредновања. У суштини, васпитање је или афирмација или негирање хришћанских вредности.
+ + +
На крају, једна ситуација из реалног живота. У градском превозу, иза једног младића седела је мајка са сином узраста од 4-5 година. Дечак је све време ногама гурао и шутирао седиште младића. Младић се љубазно окренуо и замолио жену да опомене свог сина. Она је младића само бледо погледала. Дечко је наставио да шутира седиште на коме је седео младић. Младић поново тражи да мајка интервенише. Добио је од ње одговор да она свом детету ништа не забрањује. То је њен васпитни принцип. Дечко наставља и даље да се „забавља“. Пре него што ће изаћи из превоза, младић устаје и из уста узима жваку и лепи је жени на косу. „Јесте ли ви нормални, шта то радите“! – повикала је жена. Младић јој одговори: „И мене су моји родитељи васпитавали на исти начин како ви васпитавате свог сина. Ништа ми нису забрањивали“.
