Настављамо са светоотачким тумачењем 15. стиха у коме Господ пита апостоле Ко је Он, стих.
Преподобни Јефрем Сирин на овом месту објашњава зашто је народ овако сматрао, показује да апостоли нису нимало случајно наводили баш пророке Илију, Јеремију и Јована Крститеља. Он пише овако: „Народ је тако говорио, јер видећи Исусова чуда није могао себи да објасни Његову величину. Једни су Га поредили са Илијом због ревности за дом Оца Свог, други са Јеремијом због светости из утробе материне; други су Га поредили са Јованом због Његовог крштења и чуда при Његовом рођењу, јер је све то било познато“.
Свети Јустин Ћелијски у тумачењу на овај стих показује сву разлику у духу између православних хришћана и људи који Господа сматрају за учитеља, револуционара, великог мислиоца и тако даље: „Ко је Исус? Несумњиво најтајанственија и најсложенија личност у роду људском. Људи, ако остану при чисто људским, хоминистичким средствима познања, виде у Њему пророка, мислиоца, мудраца, великана: Он је за њих као велики Претеча, или као Илија или као Јеремија или као који од пророка и великана рода људског. Открити у Њему Бога, Богочовека, то је дар Божији. То је мало, и чак врло мало. Али открити да је Он оваплоћени Бог, очовечени Бог, е то је потпуно познање Његове тајне; и као такво – дар је Божји. Човек, људско биће, толико је гресима и смрћу осрамоћено, обрукано, раслабљено, осмрћено, да људско сазнање није у стању ни замислити ни сагледати оваплоћеног Бога у човеку. До Христа човек је био оваплоћење најразноврснијих грехова и зала и порока, мада је био створен да боголикошћу своје душе постепено оваплоћује у себи Божје и Божанско“.
Блажени Јероним са своје стране показује још једну тајну у Христовом питању о мишљењу народа, а затим о мишљењу апостола. Према блаженом Јерониму, Апостоли се већ у свом духовном развоју јасно одвајају од простог народа и овим питањем Господ то наглашава: „Нека побожни читалац обрати пажњу на оно што је очигледно из следећег, то јест, апостоли се овде не називају људима, већ боговима. Заиста, када је Исус питао: Шта о Мени говоре људи, ко је Син Човечији?, додао је затим: А ви шта велите ко сам Ја?. Прво је усмерено онима који мисле људски, јер су у питању људи. А ви, као богови, шта велите ко сам Ја? У име свих апостола Петар исповеда: Ти си Христос, Син Бога Живога. Петар Га назива Богом Живим, за разлику од оних богова који се сматрају за богове, а реално су мртви, указујући тако на Сатурна, Јупитера, Венеру, Минерву, Херкулеса и остале идолске бесмислице.“
Свети Теофан Затворник у свом објашњењу пажњу усмерава на његове савременике који се не разликују много од људи који живе у наше време: „Шта говори народ ко сам Ја, упитао је Господ. Одговарајући, апостоли су изнели мишљења која су по народу кружила о Њему, и која су се сва изградила по тадашњем начину схватања: један је говорио да је Он Јован Крститељ, други – да је Илија, а трећи опет, да је неки од древних пророка који је васкрсао (Лк.9,18). Како, пак, данас говоре? Такође различито, сваки по свом обрасцу мишљења. Какав ће одговор дати материјалисти, безбожници и бездушници из рода мајмуна, кад код њих нема ни Бога ни душе? Спиритисти се, слично аријанцима, издвајају одговором који је анатемисан на Првом васељенском сабору. Деисти виде Бога сувише удаљеног од света и, будући у немогућности да у свој систем сместе тајне Оваплоћења, одговарају као евионити, и социнијани. Сличне одговоре наћи ћете и у руском друштву, будући да наведене три врсте људи постоје и множе се и код нас. Ипак, нека је слава Господу што код нас преовладава број оних који искрено верују и који се строго држе апостолског исповедања да је Господ Исус Христос оваплоћени јединородни Син Божији који је још у рају обећан прародитељима нашим као Спаситељ и Искупитељ рода људског. Која ће страна претегнути, једино Бог зна. Ми се молимо за очување светлости Христове код нас и за одагнање таме лажних учења. Ми смо склони злу. Због тога неће бити за чуђење ако лаж заузме прво место“. Као што се може видети из Теофанових речи, ништа ново не постоји данас што ђаво већ није покретао раније, у питању су само рециклирања истих лажи. И то је нама за утеху, колико год видели да постоји море лажи, јер као што су те древне лажи сахрањене у историји, тако ће бити и ове данас. То је само још једна потврда да је истина непобедива, потврда Исусових речи да: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мт. 24:35).
Пред нама су стихови исповедања апостола Петра и Христове похвале упућене њему:
А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.
Свети Златоуст овде говори зашто баш апостол Петар први иступа испред апостола и шта значи његово исповедање. Зашто Господ Исус овде похваљује апостола Петра, а на ранија исповедања апостола описана у Јеванђељима није тако говорио: „Шта на ово одговара Петар, уста апостола, увек пламени, глава у чину апостола? На питање које је постављено свима, одговара од себе. Када је Христос питао за мишљење народа, тада су сви одговарали на Његово питање; када је питао за њихово сопствено, Петар не може да издржи, пре свих говори: Ти си Христос, Син Бога живога. Шта је одговорио Христос? Блажен си Симоне, сине Јонин, јер тело и крв не открише ти то. Наравно, ако би Петар исповедао Христа за сина не у правом смислу и не за рођеног од Самог Оца, онда ово не би било дело откривења; да Га је сматрао за сина сличног многима, онда његове речи не би заслуживале блаженства. И раније су на лађи, након буре, говорили: Ваистину си ти Син Божији (Мт.14:33), међутим, нису били названи блаженим, иако су и рекли истину. Они су Га исповедили тада за сина али не као Петар; сматрали су Га сином сличним многима, чак узвишенијим од многих, али не рођеним из саме природе Оца. И Натанаил је такође говорио: Рави, Ти си син Божији, Ти си цар Израиљев (Јн. 1:49), међутим, не само да се не назива блаженим, већ га Господ и изобличава за то што много тога још није рекао. Зато је Христос и додао: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога (стих 50). Зашто се Петар назива блаженим? Зато што је исповедио Исуса за истинитог Сина. Из тог разлога Христос друге није назвао блаженим, већ је говорећи са Петром, показао Ко му је то открио. Да се исповедање Петра не би многима показало за изречено због пријатељства и ласкања, у знак посебног расположења према Христу, јер је Петар јако волео Христа, Исус указује на Онога Ко му је то рекао, да би ти схватио да је Петар само изговарао речи, а да га је научио Бог Отац. И да би веровао да ове речи не показују људско мишљење, већ божанско учење. Али зашто Христос не открива Сам Себе, зашто не говори: Ја сам Христос, већ ово постиже Својим питањем и изазива ученике да изнесу исповедање? Зато што је Исусу тада то било потребније и апостоле је више подстицало да верују изреченом. Да ли видиш како Отац открива Сина? А како Син открива Оца? Нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити (Мт. 11:27). Тако се Син не може познати, осим кроз Самог Оца; и ни кроз кога другог се не може познати Отац, осим само кроз Сина; тако да је и из овога очигледно да су Они једнаке части и једне природе. А шта говори Христос? Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар (Јн. 1:42). Пошто си ти проповедао Мог Оца, онда и Ја називам онога који је тебе родио и као да говори: као што си ти син Јонин, тако сам и Ја Син Мог Оца. Јер иначе би било сувишно рећи: Ти си син Јонин“. Овде се може видети да је ово још једно од места у Јеванђељу где наилазимо на Исусово мишљење о томе да Га људи сматрају за Бога. Јасно је да Исус похваљује само Петра јер је Петар истински схватио да је Исус Бог и да је Он Син Божији. Ако би муслимани или Јеховини сведоци били у праву у свом негирању Божанства Господа Исуса, онда би на овом месту Исус требало да прекори Петра јер Га апостол сматра за нешто што Он није. А видимо потпуно супротно.
Свети Кирил Александријски у свом тумачењу врло дубоко објашњава један детаљ, како својим речима Петар јасно издваја Христа од свих осталих: „Петар није рекао: ‘Ти си Христос или Син Божији’, већ Христос, Син Бога Живога. Јер има много помазаника по благодати који имају достојанство усиновљења, али је само један – Син Божији по природи“.
Свети Исидор Пелусиот показује догматско учење које се налази у исповедању апостола Петра, учење о две природе Богочовека Исуса Христа: „Речи: Ти си Христос, Син Бога живога, означавају сједињење две природе које је за наше спасење у Себи божански извршио Син Божији“.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић
Протопрезвитер-ставрофор Радивој Панић је координатор Одсека за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Рођен је 1. априла 1961. године у Новом Саду. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1981. године.
