Шести стих пете главе гласи:
Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
Свети Јован Златоуст у овом стиху обраћа пажњу на Христове речи којима Господ описује истински однос према правди и говори: „Удуби се у то, са каквом силом је Исус изразио Своју заповест. Он није рекао да су блажени они који траже правду, већ они који су гладни и жедни правде, говорећи нам тиме да ми треба не како год било, већ да са пуном љубављу стремимо ка правди… Пошто многи мисле да среброљубље чини људе богатим, Исус говори да је управо супротно, да људе богатим чини правда. Дакле, поступајући праведно, немој се бојати сиромаштва и не бој се глади. Заиста, управо се свега лишавају они који отимају туђе, док људи који љубе правду, безбедно владају свиме. А ако се људи који не отимају туђе наслађују таквим благостањем, колико онда тек више од њих, људи који раздају своју имовину“. Свети Хроматије Аквилејски допуњује ово Златоустовe речи и објашњава какав наш однос треба да буде према правди, то јест, према праведном начину живота. Он наводи: „Ми смо дужни да стремимо ка праведности не просто жељом, не празним поривом страсти. Зато Господ и назива блаженим људе који стреме ка правди, који горе унутрашњом жељом, која је слична глади и жеђи“. Дакле, светитељ говори да је потребно да имамо унутрашњу ревност, да наша побожност и жеља за праведношћу не зависе од порива који дођу и прођу, већ да та жеља буде слична природној потреби коју човек осећа када жели да утоли глад и жеђ – чак и онда када нам се нешто од тога не ради. Зато блажени Јероним говори да је потребно доћи до таквог стања да непрестано осећамо потребу да вршимо дела правде.
Свети Јустин Ћелијски врло занимљиво говори о глади и жеђи коју осећа човекова душа. Светитељ објашњава да не постоји човек који не осећа ову глад, само је питање која врста глади је у питању: „Глад и жеђ душе могу бити нормалне и ненормалне. Ненормална је глад и ненормална је жеђ, када је душа гладна и жедна греха, сласти и страсти. Кроз ту глад и кроз ту жеђ гладује и жеђује и тражи своју храну и своје пиће све што је греховно и смртно у човеку. А грех и смрт јесу једина ненормалност у бићу човековом. И зато што су ненормалне, не могу се никада ни ова глад утолити ни ова жеђ угасити. Јер што више храни себе гресима и страстима, душа је све гладнија; и што више себе поји сластима, она је све жеднија. То је као кад човек жваће ваздух, да би утолио своју глад, или пије слану воду, да би угасио своју жеђ. Најбољи пример за то је блудни син: никако да утоли своју ненормалну глад и да угаси своју ненормалну жеђ иако их непрестано храни и поји страстима и сластима.“ Свети Јустин савршено описује главни духовни проблем човека данас. Међутим, док за ову врсту глади и жеђи, свети Јустин говори да су неутољиве, за глад и жеђ по Богу пише следеће речи: „Нормална је глад и нормална је жеђ када је душа гладна и жедна вечне Истине, вечне Љубави, вечне Доброте, вечног Живота, вечног Блаженства, једном речју: вечне Правде… Као боголика, суштина човекове душе је увек богочежњива, то јест, увек гладна и жедна свега бесмртног… Стога се нормална глад и нормална жеђ душе, не само могу утолити и угасити, већ и наситити једино Богом.“
Док свети Јустин говори о оном миру који душа стиче једино у Богу, свети Петар Дамаскин допуњује и говори из другог угла, да душа која се креће ка Богу, поред испуњености душе, ипак осећа неутољиву потребу за Богом. Ево речи светог Петра Дамаскина: „Ако ко не окуси нешто, онда и не зна чега се лишава, како говори свети Василије Велики. Тако и човек који је осетио сладост заповести и зна да га заповести брзо приводе подражавању Христу, снажно жели да стекне и друге, тако да ради њих често презире и смрт. Осетивши мало од тајни Божијих које су скривене у Божанском Писму, он снажно жели да их позна и колико стиче познања, више осећа жеђ и разгорева се, као пламен који букти. А пошто је Божанство недостижно за све, онда увек пребива у том стању“. Видимо дакле, да тек када човек осети сладост заповести, када крене да живи по Јеванђељу, стиче праву глад за Богом. Управо из тог разлога је веома важно да човек зна како да на прави начин нађе Господа, како да Га тражи онако како Бог жели. Јер није свако трагање за Богом успешно и није тачна изрека која се данас може чути да много различитих духовних путева воде до истог Бога. Довољно је рећи да се Господ Исус Христос не слаже са овим мишљењем јер говори: Ја сам Пут и Истина и Живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14:6).
Веома је занимљиво расветљење ових Христових речи из угла из кога је посматрао свети Јован Кронштатски. Његово тумачење је врло актуелно и данас, у време када постоји много немира у Цркви, раскола који су често покренути незнањем основних учења Православне вере и историје Цркве, а тaкође и окултизмом који се представља као изворно учење Цркве. Ево како свети Јован пише: „О, када би захваћени болешћу раскола … били гладни и жедни правде једне, свете, саборне и апостолске Цркве, јединства са њом, освећењем посредством њених богослужења, Тајни и поучавања у речи Божијој. Зар их не учи спасавајућа глад и жеђ за мајчинским, животворним млеком Цркве? Зар су оставили извор живе воде и ископали себи бунаре проваљене који не могу да држе воду? До када ће бити подела и упорности у сујетној мудрости? Докле ће мислени вук нападати и разгонити Христово стадо? … Такви људи ће непрестано бити жедни благодати Божије и никада се неће наситити, ако се не обрате Мајци која их је некада родила, а од које су отпали по незнању, заблуди и тврдоглавости“.
За овај јеванђелски стих постоји још једно, врло дубоко и за нас актуелно, тумачење светог Филарета Амфитеатрова који говори о потребама које постоје у души сваког човека у вези са овим блаженством, а које услед неправилног испуњавања могу да нам нанесу велике душевне муке. Свети Филарет пише: „Постоји у људском срцу дубоко запечаћена одређена незаситна жеља за већим добром од онога што свако од нас поседује. Каквог год да замислимо срећника овог века, у његовој души ће увек бити присутно стремљење ка још већем добру. Ово стремљење са једне стране показује да ништа од материјалног није у стању да задовољи жеље наше бесмртне душе, а са друге, да постоји неко непрекидно уздисање људске природе због губитка блаженства и величине са које је род људски пао због греха… Једна од најсмртоноснијих болести наших душа које је грех искварио је у томе што уместо да све жеље нашег срца обратимо Богу и да у Њему Једином као неисцрпном, увек-текућем извору свих добара тражимо своју истинску срећу, ми је тражимо свуда сем у Богу, па је зато и не задобијамо. Ми мислимо да ћемо жеље наше бесмртне душе заситити брзопролазним, сујетним добрима и задовољствима овог света али узалуд. Ову смртоносну болест нашег срца Спаситељ Христос, једини истински Лекар наших душа жели да исцели говорећи: блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити… Ово Господ говори да би нам показао да ради повратка блаженства које смо изгубили треба да имамо тако снажну жељу према вршењу заповести Божијих, какву има и гладан и жедан човек према храни и пићу. Исус Христос жели да ми све жеље наше душе сјединимо у једну свету жељу – како да угодимо Богу и да са свом љубављу и жељом испуњавамо Његову вољу.“
Читам наредни 7. стих који гласи:
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;
Блажени Августин нам појашњава ово блаженство, дајучи нам један узвишен свакодневни савет за духовни живот који треба да нам је на уму када смо у контакту са другим људима: „Слушаш сиромаха и његове молбе, али си и ти сам сиромах пред Богом. Од тебе моле и ти исто молиш. Како си поступио са оним који те је молио, тако ће и Бог поступити са тобом. Јер си ти и испуњен у изобиљу, али си истовремено и сиромашан: напуни онога који нема од своје пуноће, да би пуноћа Божија преиспунила твоје сиромаштво“. Свети Јован Златоуст са своје стране говори о томе да помиловање којим Господ узвраћа на нашe људско милосрђе никако није једнако нашем труду. Ево како он пише: „Каква је награда за милосрђе? – Јер ће бити помиловани. Таква награда је на први поглед једнака врлини. Међутим, она веома превазилази нашу врлину. Јер милостиви су милостиви као људи; а сами добијају милост од Бога свих. Људско милосрђе и Божије нису међусобно једнаки, већ се разликују једно од другог као добро од зла“. Дакле, добро наше пале људске природе не може ни да се пореди са добром које долази од Бога, управо зато је Господ и долазио на земљу, јер наша добра дела без Бога не могу да нам стекну спасење. Ово је важно знати због става да сви људи који чине добра дела могу да стекну спасење (заједницу са Богом), без обзира у кога верују или да ли уопште верују, да ли припадају Православној Цркви или не.
Блажени Јероним Стридонски обраћа пажњу и на духовну димензију овог блаженства и говори да се и снисходљивост ка греху брата сматра као испуњење милостивости коју од нас тражи Бог. Мисли се на снисходљивост, не у смислу одобравања греха, већ схватања немоћи која је заједничка свима нама. Ову мисао даље наставља преподобни Петар Дамаскин и говори веома важну ствар која може да помогне да човек испуњава ову заповест – у питању је свесност о томе да све што човек има добио је управо од Господа. Он говори: „Милостив је човек који милује ближњег оним што је сам добио од Бога: или новцем, или храном, или снагом или корисним речима или молитвом, ако има могућност да помилује онога ко моли од њега, сматрајући себе самога дужником, јер је добио више од онога што се тражи од њега самог… Јер сиромах може да остане жив и без онога за шта моли, али сам човек без врлине да буде милостив према својој моћи, не може да буде жив нити да се спаси“. Дакле, свети Петар јасно показује да чинећи милостињу, ми пре свега чинимо милостињу себи самима.
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић.
