Настављамо са тумачењем трећег стиха пете главе.
Свети Јован Златоуст тумачећи израз, који је употребио Господ, поставља питање, да ли би можда било боље да је уместо речи сиромашан користио реч „смирен“? Да блаженство гласи: „Блажени смирени духом“? Ево како Златоуст тумачи: „Зашто Он није рекао: смирени, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он назива овде оне који се боје и дрхте од заповести Божијих. Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко – веома много. Ову другу врсту смерности хвали и блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома скрушено срце, каже: Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити (Пс. 50, 19)“. Златоуст даље објашњава и зашто је Господ управо са овим блаженством почео Своју беседу на Гори и каже: „Све највеће невоље које притискују сву васељену, дошле су од гордости… Пошто је дакле гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасни темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало… Нека се човек и одликује постом, молитвом, милостињом, целомудреношћу или неком другом врлином, све се то без смерности руши и пропада“.
Настављамо даље, читам 4. стих који описује друго блаженство:
Блажени који плачу, јер ће се утешити.
У овом стиху видимо један од примера где непажљиво читање текста Светог Писма може да саблазни некога или да се лакомислено помисли као да је Православље само за људе који у вери налазе неки изговор за своје комплексе, неурозе, депресије, итд. Свети Јован Златоусти говори да у овом стиху Христос износи нешто што противречи мишљењу целог света, јер сви за блажене сматрају људе који се смеју, док оне који плачу сматрају за дубоко несрећне. Веома занимљиво додаје да се чак и код људи који оплакују смрт најблискијих особа (детета, родитеља, супружника), за то време гасе остале страсти и да се чак из тога може видети корист од таквог туговања, а каква је тек корист од праве туге по Богу, то јест, истинског покајања. Дакле, Свети Оци јасно разликују две врсте плача и показују нам и јасан критеријум по којима можемо да их разликујемо. Свети Јустин Ћелијски овај стих објашњава на следећи начин: „Блажени који плачу, али – не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго – плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу“.
Свети Лука Кримски додатно појашњава тајне Божије садржане у овом стиху и пише: „Да ли Бог благосиља све сузе, да ли је свим сузама обећана утеха? Не, ни из далека није обећана свима. Постоје сузе злобе, мржње, сузе понижене гордости. Много се суза пролива због тога што остају незадовољена људска стремљења ка световним добрима, што остају посрамљене наше најдубље жеље, што се руши онај животни план који смо сами себи нацртали, а није га Господ дао. Све ове сузе су Богу мрске. Највише и најчешће људи плачу због телесних и душевних патњи: плачу тешко болесни људи понекад од неиздрживих болова, плачу људи и због тешке душевне туге. Плачу унесрећени и слаби, плачу сирочад и удовице, плачу немоћни које су згазили јаки. Бог ће ове сузе примити и отрти. То су сузе оних којима је Господ обећао утеху у другој заповести блаженства. А има и суза потпуно друге врсте – суза чистих људи са дубоко осетљивом савешћу, суза које проливају због самих себе, због онога што чине, суза због свести о сопственој греховности, због своје дубоке недостојности пред Богом, суза кајања и покајања. Ове сузе су Богу најугодније.“
Свети Николај Охридски говори да је плач у овом животу неизбежан, али да пред нама стоји избор: „Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и не-плача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш утеху“.
Свети Оци на доста места говоре о плачу, то јест, о ономе што апостол Павле назива туговањем по Богу (2. Кор. 7:10). Знате и сами да су највећи Оци, подвижници Православне Цркве, плач сматрали за једну од најважнијих врлина које човек, који се бори за Царство Небеско, треба да стекне. Ево како свети Јован Пророк пише о плачу и тачно дефинише како га неко може стећи: „Не произилази плач од суза, него сузе од плача. Ако неко, налазећи се међу братијом, одсеца своју вољу, и не обраћа пажњу на туђе грехе: задобиће плач. Кроз ово се сабирају његове помисли, и сабирајући се на тај начин, рађају у срцу тугу (то јест, плач) по Богу, а туга рађа сузе.“ Дакле, можемо да видимо колико је ова врлина плача, унутрашњег туговања по Богу корисна за нас и колико временом може да роди плод истинске радости у Господу. По савету светог Јована Лествичника ова врлина уопште не треба ни да се показује споља тако да други виде тугу по Богу. Пре него што пређемо на следеће блаженство прочитао бих вам његову мисао о овоме: „Драги моји, нисмо ми, не, никако нисмо позвани овамо на свадбу. Онај који нас је овамо позвао, призвао нас је, заиста, да плачемо над самима собом“.
Настављамо даље, читам пети стих:
Блажени кротки, јер ће наследити земљу.
У овом стиху се налази још један камен спотицања за многе људе који се труде да живе црквеним животом. Нама често није до краја јасно када човек треба да буде кротак, када да се гневи, да ли уопште сме да се гневи, у којим условима и слично. Ево објашњења ове врлине од стране светог Јустина Ћелијског који пише: „Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: А у вас је и коса на глави избројана (Лк.12:7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о најситнијем“. Велики светитељ наше помесне Цркве наставља: „Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако испуни своју душу смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други. Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу“.
Блажени Теофилакт Охридски, са своје стране пружа врло значајно објашњење на питање које нас збуњује данас – да ли кротост аутоматски значи и одсуство гнева у било којој ситуацији. Блажени Теофилакт пише: „А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи они што су лишени разума, већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно“. Дакле, кротки хришћанин не представља безвољно и слабо створење, које може свако да користи и малтретира. Гнев нам је дат као сила којом треба да се користимо правилно. Свети Оци објашњавају на који начин то радити. Свети Јустин Ћелијски пише: „Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем! (Еф. 4:26).“
Што се тиче земље коју наслеђују кротки, Свети Оци говоре да је у питању и материјална земља, па свети Николај Охридски наводи као опипљиви доказ за ову Христову реч огромно пространство руске земље и говори да ниједан народ није кротак као што су то Руси. Наравно, далеко да је било који од народа на земљи савршен, међутим, Руси имају ту карактеристичну црту па им је Господ даровао и толико велику земљу због тога. Такође, Свети Оци говоре да је овде у питању и духовна земља, то јест, небо. Тако свети Григорије Ниски пише: „Кротки ће, нема сумње, наследити ону земљу, плодну у дивним плодовима, украшену Дрветом живота, заливену рукама духовних дарова, на којој расте права виноградна Лоза, чији је виноградар Сам Отац Господа Исуса (Јн. 15:1)“.
Свети Јован Кронштатски објашњава нешто врло важно – колико су заправо нашој природи врлине блиске: „Како су бесмислене и противприродне злоба и јарост. Како је напротив, нашој природи сродна кротост. Погледајте на лице кротког човека: како је оно прелепо, јасно, спокојно, непомућено, привлачно! Какав духовни миомирис разлива у душама кротки човек; гледајући на њега и гневљивац се учи да буде кротак.“
На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић.
