„А идући покрај мора Галилејског виде два брата…“

18. и 19. стих гласе:

А идући покрај мора Галилејског виде два брата. Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.

Када се чита у Јеванђељима о овом догађају позивања апостола постоји одређена дилема, јер Јеванђелисти другачије описују тај догађај. Код апостола Луке у Јеванђељу, у петој глави, пре призива апостола се помиње и чудесни улов рибе и чувене речи апостола Петра: А кад виде Симон Петар, припаде коленима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5:8). Дакле, уколико се прочитају описи догађаја из Јеванђеља по Луки у 5. глави и Јеванђеља по Матеју у 4. глави може да се стекне другачији утисак. Код Луке можемо запазити да су они одмах након чудесног улова рибе оставили све и пошли за Исусом, а код Матеја и Марка видимо да су они призвани од стране Господа док су били у својим лађама и крпили мреже. Објашњење лежи у томе да се не ради о два различита догађаја, већ да је апостол Лука једноставно био детаљнији у опису , док апостоли Матеј и Марко сву пажњу обраћају на опис саме чињенице призвања апостола без детаљног описа околности које су томе претходиле. Још је важно да се каже да ако пажљиво читамо Јеванђеља видимо да су постојала два временски различита призивања апостола од стране Господа. Апостоли Матеј, Марко и Лука у својим синоптичким Јеванђељима описују друго призивање, а Јеванђелиста Јован описује прво призвање, након сведочења Јована Крститеља о Господу. Ево како то јако лепо и потпуно јасно објашњава свети владика Николај Охридски: „Јеванђелист Јован пише, да се Андреј први придружио Господу, и то још у Јудеји. Андреј је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је Јован указао на Христа као на већег од себе, тада се Андреј одвојио од свог првог учитеља и пошао за Христом. Одмах затим Андреј нађе свога брата Симона и рече му: ми нађосмо Месију, који значи Христос; и доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од Христа Петром, или каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада у противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист Матеј прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова два брата тек на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је Андреј пошао за Христом а потом Петар, док према Матејевом јеванђељу изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово објашњава, да се ту описују два различита догађаја; један, који се десио у Јудеји, у време слободе Крститељеве, и други доцније, у Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен у тамницу и када се Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора Галилејског. Јован описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј познији. Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом Петру, што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај ранији, и први сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је Андреј привео свога брата ка Христу. Тај први сусрет Јован описује овим речима. И доведе га (Андреј) ка Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Петар, што значи стена. Знајући за ово јеванђелист Матеј описује сада један понован сусрет синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога Петра. Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по темпераменту био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од овога. Да су Јован и Матеј описали два различита догађаја а не један исти, јасно је свакоме, ко прочита оба та јеванђеља. Док Матеј описује одлучно позивање Петра и Андреја на апостолску службу – хајдете за мном – дотле Јован описује више један сусрет и упознавање ове браће са Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје! Јасно је, да су се после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у друго време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом рибарском послу“.

Још једна недоумица која се може јавити приликом читања ових стихова је да жртва апостола и није била толико велика. Јер заиста, неко би могао да помисли, шта то рибари који су толико сиромашни, да морају да крпе своје мреже могу да изгубе напуштањем свега и следовањем Господу? Свети Григорије Двојеслов, папа римски, даје одлично објашњење и усмерава нас на шта треба да обратимо своју пажњу: „Али, можда неко у својој скривеној помисли може рећи: ‘И једни и други су били рибари који нису имали скоро па ништа. Шта или колико су они оставили на реч Господњу?’ Ради се о томе, најљубљенија браћо, да ми треба да помишљамо пре о унутрашњем расположењу, него о ономе ко колико поседује.“

Преподобни Исидор Пелусиот обраћа пажњу на једну занимљивост која нама сигурно промиче – да није нимало случајно што Господ бира управо браћу за своје прве ученике. Ево како свети Исидор то објашњава: „Два брата су се удостојила првог призвања у Исусове ученике. На тај начин је Свепремудри Спаситељ на самом почетку већ показао да је Њему угодно да све ученике Своје приведе у братски савез“. Преподобни Јефрем Сирин обраћа пажњу и на старозаветна пророчанства која су се остварила у овом призиву апостола, али и на разлог зашто је Господ Исус изабрао баш рибаре и то сиромашне, одбачене и неугледне људе. Свети Јефрем пише: „Дошли су ловци риба и учинили се ловцима људи, како је и написано: Гле, Ја ћу послати многе рибаре, говори Господ, да их лове и после ћу послати многе ловце да их лове по свакој гори и по сваком хуму и по раселинама каменим (Јер. 16:16). Јер да је Господ послао мудре, онда би се могло рећи да су они уловили људе или кроз убеђивање или помоћу лукавства. А да је Господ послао богате, онда би поново рекли да су они мноштвом средстава за живот обманули народ или помоћу новца заузели власт. На тај начин би и за моћне људе почели да тврде да су занели народ запрепастивши их својом храброшћу или су покорили народ насилно. Међутим, апостоли ништа од овога нису имали, што је Господ на примеру Симона и свима учинио јасним. Јер је он био плашљив, чим су га речи слушкиње уплашиле (свети Јефрем Сирин мисли наравно на ноћ у којој се Петар одрекао Господа). Петар је био и сиромашан, јер чак за себе није могао да уплати порез, а то је половина статира, као што и сам говори за себе: Сребра и злата немам (Дела ап. 3:6). А био је и из простог народа, јер када је почео да се одриче Господа није знао под којим разлогом да се сакрије. Дакле, јавили су се рибари и победили моћне, богате и мудре“.

Свети Хроматије Аквилејски такође разматра пророчанство пророка Јеремије: Гле, Ја ћу послати многе рибаре, говори Господ, да их лове и после ћу послати многе ловце да их лове по свакој гори и по сваком хуму и по раселинама каменим“ (Јер. 16:16). Овај светитељ објашњава и да пророк не помиње случајно рибаре али и ловце. Он пише: „Апостоли су се показали као истински синови Авраама, јер су на сличан начин као и он, чувши глас Божији, кренули за Спаситељем… Господ је изабрао рибаре који су заменили рибарски труд за бољи, од земаљског риболова се обратили небеском, да би из дубоке пучине заблуда уловили људски род за спасење, слично рибама, као што им и Сам Господ говори: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. Зато су апостоле, као што знамо, називали не само рибарима, већ и ловцима. Рибарима зато што су мрежом јеванђелске проповеди ловили верујуће људе по целом свету, а ловцима зато што су људе који лутали у заблудама овога света као у шуми и који су живeли по зверињим обичајима, ловили небеским ловом за спасење“.

Свети Теофан нарочито објашњава овај догађај. Ево како он пише о унутрашњем покрету Петрове и Андрејеве душе, о ономе што их је покренуло да напусте све и следе Господа: „Због чега су апостоли тако брзо и радо пошли? Због тога што су увидели оно што је боље. Такав је закон у нашој души: сазнавши и окусивши боље, она се одвраћа од лошијег и напушта га. Ту се догађа оно што је касније Господ показао у причама о благу сакривеном у њиви, и о многоценом бисеру. Благо и бисер су вера у Господа и општење са Њим по сили вере. Ми га стичемо још у време крштења. Међутим, због чега ми тако мало ценимо то благо и зашто га мењамо за ништавности? Због тога што током васпитања у нас не уносе укус тог блага те оно остаје туђе нашем срцу. Срце наше не зна за оно што је боље. Оно зна само за оно што је мање зло или више зло, и на томе заснива свој поглед. То је узрок због кога се неки одазивају и иду кад их Господ зове, док ми, иако звани, бежимо од Њега“. Уопште није изненађујуће што се овај велики светитељ залагао за оснивање хришћанске психологије, када видите како и колико дубоко познаје људску душу.

На основу светоотачких тумачења савременом читаоцу прилагодио и уобличио: Станоје Станковић