Јеховини сведоци имају и проблем како да своју догму да је Син Божији створење уклопе у следеће речи апостола Јована, који у Јн. 1, 3 за Логоса каже:
Πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἓν ὃ γέγονεν.
Превод на српски језик гласи: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало.
Другим речима, нема ничега што је створено, а да није створено кроз Логоса.
Треба рећи да постоје и критичка издања (нпр. Nestle-Aland), где испред ὃ γέγονεν иде тачка, па текст овако гласи: πάντα δι᾽ αὐτοῦ ἐγένετο, καὶ χωρὶς αὐτοῦ ἐγένετο οὐδὲ ἕν. ὃ γέγονεν
У том случају ὃ γέγονεν се везује за речи из наредног стихa: ἐν αὐτῷ ζωὴ ἦν, καὶ ἡ ζωὴ ἦν τὸ φῶς τῶν ἀνθρώπων и превод би гласио: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде. Ономе што постаде у Њему [Логосу] беше живот и живот беше светлост људима.
Интерпункција у библијском тексту је каснијег датума, јавља се тек негде почетком XV века и свакако да представља одраз разумевања самог текста – отуда су за нас православне хришћане од велике важности цитати и тумачења Библије од стране Светих Отаца, као и читаво Предање Цркве, са њеним богослужбеним молитвословљем и химнографијом, што је све много старије од прве појаве интерпункције у библијским текстовима и као такво представља кључ разумевања Библије, па и исправне интерпункције, која је ништа друго него одраз тог истог разумевања.
У преводу Јеховиних сведока налазимо поменуту другу верзију, али прилично неспретно преведену:
Све је постало преко њега и без њега није постало ништа. Оно што је постало преко њега био је живот и живот је био светлост људима.
У ревидираном издању из 2019. године, превод Јеховиних сведока гласи овако:
Све је постало преко њега и без њега није постало ништа. Преко њега је постао живот и тај живот је био светлост људима.
Примеђујемо да су потпуно избацили секвенцу ὃ γέγονεν – оно што је постало. Даље, Јеховини сведоци су изменили смисао речи ἐν αὐτῷ ζωὴ ἦν – у Њему беше живот. Наиме, У стиху Јн. 1, 4 се каже: ἐν αὐτῷ ζωὴ ἦν, καὶ ἡ ζωὴ ἦν τὸ φῶς τῶν ἀνθρώπων· – У Њему [Логосу] беше живот, и живот беше светлост људима.
Овде се мисли на вечни живот – поново срећемо имперфекат глагола бити (ἦν). Мисли се, дакле на вечни живот вечнога Логоса, који у почетку беше у Бога. Тај вечни живот, сам идентитет Логоса, намењен је људима, као дар кроз Логоса, који ради тога постаје човек – то је тајна обожења или усиновљења, о којој говори апостол Павле (Рим. 9, 4).
У преводу Јеховиних сведока овај стих гласи овако: Преко њега је постао живот и тај живот је био светлост људима.
Тачно је да је кроз Логоса створен и човек као живо биће, али у овом стиху се не говори о том, створеном животу, него о вечном, божанском животу у чије заједништво су људи, кроз Христа и у Христу, позвани – у Њему беше живот, то је исправан превод грчког изворника. Међутим, за Јеховине сведоке је немогуће да говоре о тајни обожења човека у Христу, будући да негирају Његово божанство. То је и разлог зашто су изменили право значење речи ζωὴ (живот) у наведеном стиху.
Да се вратимо на Јн. 1, 3. Наиме, коју год од две горе наведене верзије интерпункције у Јн. 1, 3 да узмемо у обзир не губи се смисао који смо напред истакли – нема ничега што је створено, а да није створено кроз Логоса – то јест све кроз Њега постаде. Ако се каже да је све што је створено, створено кроз Логоса, то логички искључује тврдњу Јеховиних сведока да је и Логос створен, јер би онда оно све обухватало и Њега, па би се тврдило да је Логос створен кроз самога себе, што би било апсурдно. Овај аргумент против идентичне аријанске јереси потеже Свети Августин у свом спису De Trinitate (О Тројици):
„Они који су говорили да Господ наш Исус Христос није Бог, или није прави Бог, или да са Оцем није један и једини Бог, или да није заиста бесмртан, зато што је променљив, осуђени су најјаснијим божанским сведочанствима и сагласним речима [Јеванђеља]. Међу њима су ова: У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог (Јн. 1, 1). Јасно је наиме да под Логосом Божијим подразумевамо Сина Божијег, о којем се после каже: И Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1, 14), због Његовог рођења у Оваплоћењу, које се збило у времену од Дјеве [Марије]. Ту [апостол Јован] изјављује не само да [Син] јесте Бог, већ и да је исте суштине са Оцем, пошто је рекао: И Логос беше Бог. Он беше, вели даље, у почетку у Бога. Све је кроз њега постало и без њега ништа није постало. Дакле, не каже све већ све што је постало, то јест свако створење. Одатле је јасно да Онај кроз кога је све постало није створен. Ако није створен, није створење; ако пак није створење, исте је суштине са Оцем. Свака пак суштина, која није Бог, створење је; и која није створење, Бог је. Ако Син није исте суштине као и Отац, онда је Он, дакле, створена суштина; ако је створена суштина, није све кроз Њега постало. Али, ако је све кроз Њега постало, онда је Он исте суштине са Оцем.“ (De Trinitate I, 6.9)
Као што видимо, ствар је врло логична и једноставна. Стварност (или суштине, бивства) можемо поделити на нестворену и створену. Оно што је нестворено називамо Богом, а оно што је створено називамо створењем, светом, творевином. Ако је све што је створено, створено кроз Логоса, онда из тога јасно следи да Логос није створен, није створење. Из тога даље следи да је Он нестворен, односно да је Он Бог. Аријанска догма, као и њихово савремено повампирење у догматици Јеховиних сведока, овде се руши као кула од карата.
Ако пажљиво погледамо текст Светог Августина, видећемо и друге детаље из аријанске јереси које се поклапају са савременим аријанизмом – учењем Јеховиних сведока. Наиме, Свети Августин помиње оне који су говорили да Господ наш Исус Христос није Бог, или није прави Бог, или да са Оцем није један и једини Бог – јасно, ради се о аријанској јереси, четвртог и петог века. И аријанци, попут Јеховиних сведока, нису имали проблем да Сина Божијег назову Богом, али су говорили да Он није прави Бог – односно, да није Бог у суштинском смислу, као што је то Отац. Син је, по аријанском учењу, био Бог у неком смислу моралног савршенства и послушности Богу. Исто ово раде Јеховини сведоци, пишући за Оца (Јехову) да је Бог (са великим почетним словом), а за Сина Божијег да је бог (са малим почетним словом). Смисао је исти, само се техника изражавања променила.
Још један фалсификат постоји у преводу Јеховиних сведока у стиху Јн. 1, 15. „Грешка“ је наизглед мала, али иза ње се крије велика, древна аријанска јерес, коју Јеховини сведоци исповедају. Науме у Јн. 1, 15 се каже да Јован сведочи о Њему [Логосу] и каже: οὗτος ἦν ὃν εἶπον· ὁ ὀπίσω μου ἐρχόμενος ἔμπροσθέν μου γέγονεν, ὅτι πρῶτός μου ἦν.
Исправан превод гласи овако: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (буквално: оваj беше онај за кога рекох…).
Превод Јеховиних сведока гласи овако: То је човек за кога сам рекао: Онај који за мном долази изнад мене је, јер је постојао пре мене.
На први поглед, разлика је само у томе што сe у изворнику користи показна заменица οὗτος – овај, док се код Јеховиних сведока стоји именица човек. Због чега би била проблематична разлика у секвенцама Ово је Онај… и Ово је човек…? Проблематична је не само због тога што се у изворнику не налази именица човек, него што Јован Крститељ, очигледно и не мисли на човека, односно на Христову људску природу, када указује на Њега. Уколико би мислио на човека, на Христву људску природу, његове речи јер пре мене беше биле би неистините. Наиме, Свети Јован Крститељ и Господ Исус Христос су, по телу, рођаци. Јован је син Јелисавете, рођаке Исусoве мајке Марије. Када се Дјеви Марији јавио арханђел Гаврило и саопштио јој благу вест – да ће родити Сина, Спаситеља света, девојка Марија је зачуђено упитала – Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Арханђел јој на то одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те… И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести месец њој, коју зову нероткињм. (Лк. 1, 35-36). Јелисавета је зачела Јована Крститеља и била је у шестом месецу трудноће, када је Дјева Марија зачела од Духа Светога. То значи да је Јован Крститељ шест месеци старији од Господа нашег Исуса Христа – по људској природи, наравно. Али, ако је Свети Јован мислио на Христово човештво, како је онда могао рећи – који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше? Очигледно да Свети Јован, надахнут Духом Светим, не говори о Христовој људској природу – не говори, како Јеховини сведоци погрешно преводе, о човеку. О чему онда говори? Очигледно о ономе што Логос јесте пре свог Оваплоћења – о Његовој божанској природи. Бог Логос је заиста пре Јована Крститеља.
Пазите да вас не преваре. (Лк. 21, 8)
Ђакон др Александар Милојков
