За Јеховине сведоке сам већ писао да је суштина њихове „догматике“ понављање древне тријадолошке и христолошке јереси – аријанства (IV век). Мислио сам да су новоаријанци (Јеховини сведоци) превазишли оне старе, чињеницом да су библијски текст прилагодили (кривотворили) свом јеретичком учењу. Ипак, преводећи спис Светог Амвросија Миланског О Духу Светоме, спис који потиче управо из четвртог века, из времена најоштрије отачке борбе против аријанске јереси, наишао сам на следеће сведочанство овог великог Светог Оца. Тумачећи Дела апостолска 5, 3-4, у одбрану божанства Духа Светога, Свети Амвросије, у полемици са аријанством, пише:
„И не само да на овом месту Писмо очигледно сведочи θεότητα, то јест божанство [deitatem]Духа Светога, него је и сам Господ у Јеванђељу рекао: Бог је Дух. Ово место, аријанци, тако јасно сведочи о Духу, да га ви изостављате у вашим кодексима [=преписи Светог Писма]; о да их уклоните из ваших, али не и из црквених кодекса! Наиме, у време када је Авксенције безбожном и безверном војском и оружјем заузео Миланску Цркву, или када су Валент и Урсакије, док су свештеници били колебљиви, напали Сирмијумску Цркву, тада су овај фалсификат и ваше светогрђе примећени у црквеним кодексима. Могуће да сте то учинили и на Истоку. Ви сте, истина, могли да уклоните речи, али нисте могли да уклоните веру. То брисање написаног [библијског текста] вас је још више разоткрило, још више вас је осудило; јер ви нисте могли да избришете истину, него је вас то брисање написаног прецртало у књизи живота… (О Духу Светоме III, 10.59-60).
Ово је јасно, веродостојно сведочанство да су и стари аријанци радили исто или слично оно што данас раде новоаријанци, Јеховини сведоци – кривотворили су библијски текст, како би га прилагодили својој јереси. Суштина те јереси је, да поновим, негирање Христове божанске природе и свођење Сина Божјег на створење.
Да се још мало вратим на 10. главу Јеванђеља по Јовану, на део када је Христос пред окупљеним Јудејцима изговорио Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30). О овоме сам писао у четвртом чланку Јеховини сведоци и кривотворење Библије. Овде бих свему реченоме додао још један детаљ. Када су се Јудејци латили камења да каменују Христа– за хулу, што се ти човек будући, правиш Бог (Јн. 10, 33), Он им одговара следећим речима: Није ли записано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте? Када оне назива боговима, којима реч Божја би дата, а Писмо се не може укинути, како ви говорите Ономе кога Отац посвети и посла на свет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божји? (Јн. 10, 34-36). Овде видимо да се Господ не брани од оптужбе за „хулу на Бога“, у смислу да Он то није изговорио, односно да су га окупљени Јудејци погрешно разумели. Не, он нам управо овде открива ко је Син Божји – да је Он Бог. Јер, Јудејци су га оптужили да хули на Бога зато што се Он, будући да је човек, представља као Бог, пошто је рекао Ја и Отац једно смо. Са друге стране, Христос ту оптужницу парафразира речима: како ви говорите Ономе кога Отац посвети и посла на свет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божји? Дакле, исто је рећи ја сам Бог, ја и Отац једно смо и ја сам Син Божји. Из ове Христове парафразе њихове оптужбе јасно следи да је Син БожјиБог. Исто то налази се и у одломку Јеванђеља по Јовану, где се говори о Христовом исцељењу болеснога у бањи Витезди. Пошто је то учинио у суботу, јудејске старешине су се разљутиле и оптужиле Га да крши Закон Божји (заповест о суботи, као дану одмора). На то им је Христос одговорио: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А како су Јудејци разумели то што је Бога назвао својим Оцем, говори следећи стих у Јеванђељу: И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше својим Оцем градећи се једнак Богу (Јн. 10, 18).
Ова места јасно показују Христово „признање“ пред Јудејцима да он јесте оно за шта га оптужују – једнак Богу, односно Он јесте Бог управо зато што је Син Божји, односно зато што Бога назива својим Оцем. Јеховини сведоци очигледно нису приметили ово Христово „признање“, па су ова јеванђелска места углавном тачно превели (Бог нека ми опрости што сам им на ову „грешку“ указао и дао им прилику да „превод“ „исправе“ у следећем издању њихових, како зову Нови Завет, „Грчко-хришћанских списа“).
У глави 11. Јеванђеља по Јовану наилазимо на још један суптилни фалсификат у преводу Јеховиних Сведока. Реч је о васкрсењу Лазаревом. Када су Христу јавили да је Лазар болестан, Господ је одговорио: αὕτη ἡ ἀσθένεια οὐκ ἔστιν πρὸς θάνατον ἀλλ᾽ ὑπὲρ τῆς δόξης τοῦ θεοῦ, ἵνα δοξασθῇ ὁ υἱὸς τοῦ θεοῦ δι᾽ αὐτῆς. Превод на српски језик гласи: Ова болест није на смрт него на славу Божју, да се Син Божји прослави кроз њу (Јн. 11, 4). Дакле, порука је јасна: Лазарева болест и потоња смрт ће бити да се пројави слава Божја, односно да се Син Божји прослави кроз ту болест и потоње васкрсење Лазарево. Другим речима, пројавиће се божанска слава Сина Божјег, пројавиће се да је Он Бог. Јеховини сведоци су ово најпре тачно превели. У издању из 2006. године, у њиховом преводу стоји: Ова болест није за смрт, него за Божју славу, да би се њом прославио Син Божји. За разлику од горе наведеног што још увек нису приметили, овде изгледа јесу увидели шта се у овом јеванђелском стиху говори, па су у издању ревидираног превода из 2019. године, „грешку“ исправили и сада њихов превод гласи овако: Ова болест се неће завршити смрћу, него ће бити на Божју славу и прославиће Божјег Сина. Рекло би се да је у питању суптилна исправка, али је она дубоко суштинска и потпуно искривљује оно што је Христос рекао. Наиме, Јеховини сведоци у овом фалсификату између Божје славе и Сина Божјег стављају везник „и“, који у изворном тексту не постоји. Тим измишљеним везником они пројаву Божје славе кроз Лазареву болест и потоњу смрт и васкрсење одвајају од прослављања Сина Божјег – као да су то две различите славе, а не једна и иста. Намера је јасна – овим подупиру своје јеретичко учење да Христос није Бог.
Што се тиче Јеванђеља по Јовану, са којим смо започели разоткривање фалсификата у преводу Новог Завета Јеховиних сведока, има још много места на којима бисмо могли да теолошки уђемо у врло убедљиво побијање њихове јереси и хуле на Христово божанство. Али, у овим нашим чланцима задржавамо се првенствено на анализи њиховог превода, тамо где смо уочили да су га кривотворили. Детаљнија теолошка анализа ће уследити, ако Бог да, у књизи која ће настати на бази ових наших истраживања и чланака. Оно што би још ваљало додати, када је у питању Јеванђеље по Јовану (мада то важи и за остала Јеванђеља) је већ помињање кривотворење појма σταυρός (stavros – крст). Како сам већ писао, Јеховини сведоци негирају да је Христос разапет на крсту – тадашњу римску справу, која се састојала од две дрвене греде, него да је прикован на један стуб (верткални, без хоризонталне греде). Тако, у њиховом преводу грчка именица σταυρός се преводи као „мученички стуб“ а не као „крст“. У њиховом „Речнику“, који потурају уз свој фалсификовани превод Новог Завета, овакав превод овако објашњавају: „Превод грчке речи ставрос, која значи усправан колац или стуб, као што је онај на ком је Исус погубљен. Не постоје докази да се ова грчка реч односи на крст, који су пагански народи користили као верски симбол вековима пре Христа. Израз „мученички стуб“ у потпуности преноси смисао изворне речи, будући да се реч ставрос користила и да се укаже на патњу и срамоту с којом ће се Исусови следбеници суочити“.
Као и много тога код Јеховиних сведока, ово је мешавина полуистина и голих лажи. Наиме, тачно је да је грчка реч stavros у класичном периоду грчке историје, период петог и четвртог века пре Христа, означавала усправан стуб, колац, а не крст, као справу коју су Римљани користили за погубљења. О томе сведочи сама етимологија именице σταυρός. Ова именици је у вези са глаголом ἵστημι (istimi) – усправити, поставити нешто у усправан положај. Корен στα- (sta-) налазимо и у глаголској именици στάσις (stasis) – стајање. У пракси античких Грка, stavros и није био, или није био само справа за мучење, него је означавао и колац који је коришћен, на пример у прављењу ограде. Израз stavros, негде од трећег века пре Христа, са ширењем римског утицаја, почиње да означава управо крст, као справу за мучење и извршење најстроже смртне казне у Римској империји. У овом периоду stavros, као справа за мучење и погубљење, мења и свој облик (што је јако добро документовано у римским изворима). Наиме, вертикални стуб (латински stipes) је углавном био постављен на једном месту, где су вршена погубљења, са којег се није померао. Попречну греду (латински patibulum) осуђеник је морао да носи на својим леђима до места погубљења, односно до вертикалног стуба (stipes). Ту би се patibulum причвршћивао за stipes, формирајући тако крст (латински crux), који је могао имати облик слова Т (crux commisa), или облик крста, какав обично имамо на уму, са испупчењем изнад хоризонталне греде (crux immisa). Управо осуда коју је Христос носио, по сведочанству Јеванђеља по Јовану она је постављена на крст – Исус Назарећанин цар јудејски (Јн. 19, 19), сведочи да је крст имао управо облик crux immisa – хоризонталну греду и испупчење изнад ње, на које је табла са овом осудом и била закуцана. Ако би се радило само о једном, вертикалном стубу, како Јеховини сведоци тврде, Христове руке би биле приковане подигнуте изнад његове главе и табла са осудом не би имала своје место или не би била видљива. Када су окупљени Јудејци тражили од Пилата да Христа осуди на распеће, по сведочанству Јеванђеља по Јовану, викали су: σταύρωσον, σταύρωσον (savroson, stavroson) – Рапни, распни! (Јн. 19, 6).Јеховини сведоци овај императив галгола σταυρόω преводе овако: На стуб са њим, на стуб са њим! Не желе да користе глагол распети, јер он указује управо на крст – стуб који има и хоризонталну греду. Дакле, указује на латинско crux, и то на crux immisa. Ово видимо и у латинском преводу наведеног места – crucifige, crucifige. Ради се, дакле о императиву презента глагола crucifigo. Ако завиримо у етимологију овог глагола налазимо именицу crux – што је у тадашњој римској пракси справа са две греде, како смо горе објаснили и глагол figo, што у преводу значи причврстити, фиксирати. Дакле, у дословном преводу crucifigo значи причврстити, приковати некога на crux – на справу која има вертикалну и хоризонталну греду (stipes и patibulum). Зато се σταύρωσον, σταύρωσον, односно crucifige, crucifige исправно преводи као: Распни, распни! или На крст, на крст! Сам облик crux-а говори да се радило о распињању осуђеника, ширењем његових руку и прикивањем за хоризонталну греду – patibulum, коју је осуђеник донео на својим плећима до усправне греде – stipes. Тај patibulum је на својим ишибаним и крвавим плећима носио и наш Господ, на свом страдалном путу до Голготе. На тај patibulum су најпре раширили и приковали Његове руке, а потом су patibulum приковали за stipes, на који су приковали Његове ноге. Након тога су коначно формирали ту страшну справу – crux immisa, на чијем су врху, изнад Христове главе, на три језика – латинском, грчком и јеврејском, приковали таблу са натписом: Исус Назарећанин цар јудејски.
Чувајте се да вас не преваре. (Лк. 21, 8)
Ђакон др Александар Милојков
