На званичном сајту Јеховиних сведока, где се може пронаћи и њихов „превод“ Светог Писма (на више стотина језика!), налазе се и многи чланци из њихових часописа „Пробудите се“ и „Кула стражара“, као и различита појашњења и додаци које су ставили уз свој „превод“ Библије. Поменуте часописе обично деле и у штампаном издању приликом мисионарења. У једном од чланака („додатака“ уз Библију) на поменутом сајту, Јеховини сведоци пишу и о неким уводним и другим питањима о Светом Писму – и наравно, износе гомилу полуистина и лажи. Многе од тих полуистина и лажи нису можда плод свесне малициозне намере, већ више њиховог секташког неразумевања тајне Цркве – тајне савеза или завета Бога и човека, те следствено томе и неразумевање шта је то заправо Библија. Овде ћемо изнети неке, најзначајније заблуде које они износе у вези са самом Библијом, за коју и они верују да је Божја реч.
Никада ме неће престати да чуди то секташко прихватање Библије као Божје речи, а у исто време одбацивање живе Цркве. Односно, никада ме неће престати да чуди прихватање Старог и Новог завета као текста, а одбацивање живог Завета Бога и човека (то јест Цркве). Другим речима, ако се правилно разуме шта је Библија и како је она настала, потпуно је апсурдно прихватати је као Божју реч, а у исто време одбацивати Цркву Божију.
Оно што желим овде да објасним сажето се налази у једној реченици Светог Августина: Ја Јеванђељима не бих веровао да ме на то не подстиче ауторитет саборне Цркве (Contra epistolam manihaei quam vocant fundamenti 5. 6). Свети Августин, такође, као и други Свети Оци, у својим списима се позива на „ауторитет Писма“ (то јест Библије), у одбрану својих теолошких ставова. Зашто онда тврди да не би веровао јеванђелским списима, да га на то не подстиче ауторитет Цркве? Најпре да кажемо како овде треба разумети реч „ауторитет“. Латинска именица auctoritas, који Августин овде користи, у овом контексту има значење гаранције, правог поуздања у некога или нешто, у овом случају у Цркву. Дакле, Црква је гарант да оно што држимо у рукама као Свето Писмо заиста јесте Божја реч. Ево и зашто је то тако и зашто нема никаквог смисла одбацивати Цркву, а прихватати њену књигу – Библију, као Божју реч.
Јеховини сведоци пишу у свом „додатку“ Библији да је аутор Библије Бог. Ово јесте истина, али се она претвара у полуистину (а полуистина је такође обмана, као и чиста лаж, ако не и гора од ње, јер има својство да лакше обмањује од голе лажи) ако се прећути начин како је то Бог учинио. Јеховини сведоци пишу да је Бог аутор Библије, тако што је „одредио око 40 мушкараца да забележе оно што је желео“. Ово је толико површно речено, да потпуно замагљује право објашњење онога што називамо богонадахнутост. Да, библијске списе су писали људи надахнути Духом Божијим. Међутим, док се за Јеховине сведоке ту прича о библијском ауторству завршава, она заправо ту тек почиње. Ваља одговорити на питање – како су богонадахнути списи постали Свето Писмо? То код Јеховних сведока нећемо наћи, јер ту управо на сцену ступа жива Заједница Бога и човека, живи Завет, односно Црква. Библија се састоји из два дела – Старог и Новог завета. Стари завет садржи 39 списа (или књига), а Нови 27. Ко је одредио да баш ти списи буду део Светог Писма? Јеховини сведоци ће рећи – Бог, што је поново једна обмањујућа полуистина, јер је прећутан начин Божјег деловања – Црква.
Старозаветни канон библијских списа установила је старозаветна заједница Божјег народа (можемо рећи, старозаветна Црква). Тај канон је коначно уобличен са сабору у Јамнији тек у првом веку после Христа. Канон, који садржи 39 списа, познат је као Палестински канон. Међутим, постоји још један канон старозаветних списа, који је настао у Александрији, па је отуда добио име Александријски канон. Он је шири од Палестинског, јер поред 39 списа из тог канона садржи још 10 списа, који се у православној библијској пракси називају девтероканонским књигама. У нашој Цркви у употреби су оба ова канона и до сада се Православна Црква није саборно изјаснила који би од ова два канона био „званичан“ (Свети архијерејски синод СПЦ је 2014. године штампао стону Библију, која садржи шири канон старозаветних списа). Када је у питању Римокатоличка Црква, код њих је Тридентски сабор, 1546. године, прихватио шири, Александријски канон као „званични“.
Канон новозаветнох списа (њих 27) је настајао готово пуна четири века. Новозаветни библијски текстови су писани од половине првог века (сматра се да је Прва посланица Солуњанима Светог апостола Павла, која се датира око 50. године првог века, најстарији новозаветни спис), до краја првог века. Ти списи, иако писани у првом веку, нису одмах постали Свето Писмо. Треба обратити пажњу да су они и писани неколико деценија након догађаја Христа и васпостављања Цркве (33. године првог века). Господ Исус Христос не оставља, дакле никакву Свету књигу апостолима, већ оснива Цркву, како је то и обећао Петру и осталим апостолима: Сазидаћу Цркву своју и врата пакла је неће надвладати (Мт. 16, 18). А шта је Црква? То је управо тај живи Завет или живи Савез Бога и човека. Зато, када кажемо Стари завет (или Стари савез, јевр. berit) или Нови завет, ту најпре мислимо на живу заједницу, живи Завет који Бог успоставља са човеком. Тај живи Завет је узрок постојања онога што у смислу списа називамо Старим заветом и Новим заветом, односно Библијом. Да, можемо рећи – Библија је последица постојања живог Завета Бога и човека, последица постојања Цркве. Да није Цркве, не би било ни Библије.
Управо ове чињенице фалсификују Јеховини сведоци: појам Цркве и појам Завета (или Савеза). Најпре да погледамо како преводе поменути стих Мт. 16, 18, где Господ обећава саздање Цркве. У грчком изворном тексту помиње се именица ἐκκλησία (eklisia), што у новозаветном, хришћанском контексту има једно и једино значење – Црква. Зависно од контекста, именица ἐκκλησία се може превести као сабор или збор (нпр. Дап. 19, 39). Међутим, када се говори о збору или сабору крштених људи, то је поново исто што и Црква – јер Црква и јесте сабор или сабрање многих хришћана, на једном месту (σύναξη επί το αυτό), како то каже апостол Павле (2.Кор. 11, 20), ради „вечере Господње“, односно ради Свете Литургије и Светог Причешћа (у новозаветним текстовима је то евхаристијска синтагма „ломљење хлеба“, Лк. 24, 30; 1.Кор. 11, 24). У „преводу“ Јеховиних сведока не постоји реч Црква. Именицу ἐκκλησία у Мт. 16, 18 (и редом у новозаветним текстовима) преводе као скупштина, те овај стих код њих гласи: Саградићу своју скупштину и врата гробna неће је надјачати. У „Речнику“ библијских појмова за термин ἐκκλησία, коју преводе као скупштина кажу следеће: „Група људи окупљених ради одређеног циља или активности. У хебрејском делу Светог писма ова реч се углавном односи на израелски народ. У грчком делу Светог писма односи се на заједницу хришћана у неком месту, али знатно чешће на целокупну хришћанску заједницу у свету“. Дефиниција личи на опис појма политичке странке или неког људског удруживања, иако се помиње хришћанска заједница, односно израелски народ у Старом завету. Једним безобзирним анахронизмом, Јеховини сведоци у свом „преводу“ разарају у самом библијском тексту контекстуализовани теолошки појам, који стоји иза израза ἐκκλησία. Наиме, у античкој Грчкој израз ἐκκλησία означавао је политичку скупштину, у којој су грађани позвани да учествују. То се може видети из саме етимологије. Именица ἐκκλησία долази од глагола ἐκκαλέω (ekaleo), што у преводу значи позвати или звати напоље. Отуда је ἐκκλησία била сабрање оних који су позвани (у политичком смислу). Израз ἐκκλησία налазимо и у грчком преводу Старог завета (у Септуагинти). Том именицом преведена је углавном јеврејска именица qahal, означавајући збор или сабор народа Божјег у Старом завету. На пример: Они се скупише против Мојсија и Арона и рекоше им: „Сав збор и сви појединци су посвећени. И Господ је међу њима. (Бр. 16, 3); То је оно што си молио на Хориву, на дан сабора када си рекао: Не могу више да слушам глас Господа Бога свога… (Понз. 18, 16); Потом се окрену цар и благослови сав збор Израиљев (2. Дн. 6, 3). Видимо да је у Старом завету ἐκκλησία контекстуализована као појам који означава старозаветну заједницу Божјег народа, збор Израиља. Зато можемо говорити и о старозаветној Еклисији, или о старозаветној Цркви – јер Црква и јесте сабор са Богом оних који су позвани (ἐκκαλέω – позвати, стоји у етимологији именице ἐκκλησία, како то надахнуто говори апостол Павле: Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да Он буде Прворођени међу многом браћом. А које унапред одреди, оне и призва (ἐκάλεσεν); а које призва, оне и оправда; а које оправда, оне и прослави (Рим. 8, 290-30). Видимо глагол καλέω (позвати, звати по имену) у аористу – ἐκάλεσεν (призва, позва). Управо ово призвање стоји у новозаветном појму ἐκκλησία. Еклисија – Црква је, дакле сабор оних које је Бог призвао, да буду саобразни лику Сина његова. Другим речима, Црква је заједница Тела Христвог – светајна обожења човека у Христу. Еклисија није никаква „скупштина“ људи који су се окупили око неке религијске идеје (и идеологије), како то схватају Јеховини сведоци. Чак, реч „скупштина“ у нашем језику никада појмовно не наводи на неко религијско сабрање људи, већ пре на политичко (Народна скупштина, као законодавна власт у држави) или неко цивилно, грађанско удруживање, попут скупштине станара. Подметањем овог анахроног појма еклисије, Јеховини сведоци заправо желе да потпуно разоре појам Цркве, код оних који им поверују. Проверио сам како су Еклисију превели на другим, мени познатим језицима. На енглеском, њихов превод новозаветног израза ἐκκλησία je congregation (удружење, верско удружење или верска заједница), уместо Church (Црква), како стоји у релевантним преводима на енглески језик. На руски језик, Јеховини сведоци ἐκκλησία преводе као собрание (сабор, сабрање, састанак), уместо исправног руског превода – Церковь (Црква). Једино у новогрчком преводу нису успели у овом фалсификовању појма Еклисије – Цркве. У том преводу стоји – εκκλησία (Црква). Вероватно су мислили да ће у новогрчком преводу, изразом εκκλησία, који је остао идентичан као и у старогрчком, подвалити анахрони антички појам политичке скупштине, о којем смо горе говорили, али то ће им јако тешко успети. У новогрчком εκκλησία има једно значење – Црква, а не нeкаква скупштина или удружење.
Поред фалсификовања појма Цркве у Новом завету, Јеховини сведоци пропагирају још једну бесмисицу, када је Свето Писмо у питању. Наиме, они избегавају да користе изразе Стари завет и Нови завет, већ Стари завет називају Хебрејско-арамејским списима, а Нови завет Грчко-хришћанским списима. Као разлог наводе да не постоје библијске основе да се делови Библије називају Старим заветом и Новим заветом, те да такви називи стављају списе Старог завета у инфериорни положај у односу на списе Новог завета, чинећи га застарелим и превазиђеним (sic!). Овде се износе две тешке заблуде (да ли малициозно свесно или несвесно, из незнања, питање је за разматрање).
Прво, није тачно да синтагме „Стари завет“ и „Нови завет“ немају библијско утемељење. Обе синтагме се појављују у новозаветним списима. Синтагма „Стари завет“ (ἡ παλαιὰ διαθήκη), појављује се у Другој Посланици Коринћанима 3, 14. Ту апостол Павле, говорећи о Мојсијевом покривалу, каже за ондашње Јевреје који нису поверовали у Христа: Но заслепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог завета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида. Апостол овде мисли на старозаветне списе, који говоре о ишчекивању Христа, односно о Старом завету као припреми за долазак Месије (Христа). Они који Га нису препознали, на њима, вели апостол, остаје покривало Старог завета – које се укида једино обраћењем Господу, односно прихватањем Новог завета (2.Кор. 3, 16). Апостол говори о читању Старог завета, али Стари завет најпре подразумева живу заједницу, живи Завет или Савез Бога и његовог изабраног народа. То је оно што Јеховини сведоци не желе да разумеју – да библијским списима претходи тај живи Завет, живи Савез, а да су библијски текстови сведочанство тог Завета и последица његовог постојања. У том смислу, Стари завет се помиње и на другим местима у новозаветним списима, конкретно у Посланици Јеврејима (8, 13; 9, 1), где се назива првим (Заветом) и то у контексту обећања другог, односно Новог завета . Тај Нови завет помиње пророк Јеремија: Ево иду дани говори Господ, и учинићу са домом Израиљевим и са домом Јудиним Завет (или Савез) нови (Јер. 30, 31). Ове речи апостол тумачи у Посланици Јеврејима: А кад вели Завет нови, први је учинио застарелим; а оно што застарева и стари, близу је ишчезнућа (Јев. 8, 13). Ако је Завет који претходи назвао првим, а да за Њим иде, експлицитно каже, Нови завет, логично је да је онај који је пре Новог, који је први, Стари завет. Како онда Јеховини сведоци тврде да синтагме „Стари завет“ и „Нови завет“ немају библијску потпору? Тако што говоре неистине, било малициозно свесно или као плод властите незнавености. Покушавају да изврдају ову чињеницу тврдећи да грчка реч διαθήκη (diathiki) значи савез а не завет, што поново није тачно. Наведена реч се може превести и као завет, тестамент, завештање (Гал. 3, 15; 3, 17), али и као савез (у Чарнићевом преводу Новог завета: Лк. 1, 72; Дап. 3, 25). У теолошком смислу, Завет подразумева Савез и обрнуто. Бог даје обећање Авраму и то обећање је заправо Завет, којим се Бог заветаовао Авраму. Самим тим Заветом, Бог и човек улазе у Савез, у заједницу, у сабор. Јеховини сведоци немају теологију, те им ови, врло једноставни теолошки појмови, и не могу бити јасни.
Видели смо да се синтагма „Нови завет“ појављује чак и у старозаветном тексту, код пророка Јеремије, а потом и у Посланици Јеврејима. Такође, појављује се у Јеванђељу по Луки, у делу где Христос установљује Евхаристију: А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у крви мојој, која се за вас пролива (Лк. 22, 20). Синтагма се појављује и у посланицама 1. Кор. 11, 25; 2. Кор. 3, 6; Јев. 8, 8; 8, 13; 9, 15.
Ако у Библији јасно налазимо да се Заједница или Савез Бога и човека до Христа назива Првим или Старим заветом, а Заједница или Савез од Христа Новим заветом, зашто је онда неисправно библијске списе из старозаветног времена називати Свето Писмо Старог завета, а списе из новозаветног, апостолског времена Светим Писмом Новог завета? Јеховини сведоци, како сам већ поменуо, тврде да се тиме списи у Библији пре Христа (Стари завет) представљају као застарели и инфериорни у односу на оне од Христа (Нови завет). Зато користе накарадне синтагме, где старозаветне списе називају „Хебрејско-арамејском Библијом“, а новозаветно „Грчком хришћанском Библијом“. Прво, овим показују незнање да је и Стари завет једнако грчки као и јеврејско-арамејски (у смислу језика). Постоји Септуагинта – Стари завет на грчком језику, који је настао за потребе Јевреја у Александрији, који су говорили грчки. Јеховини сведоци ће можда рећи – то је превод, а а не изворни текст. Поново полуистина. Тај текст, иако се може рећи да је превод са јеврејског, има снагу извора. Јер, текст Септуагнте се цитира у Новом завету, апостоли га цитирају. Од око 350 цитата Старог завета у Новом, око 300 је по Септуагинти (грчком тексту Старог завета), а само око 50 према јеврејском тексту. Друго, овим бесмисленим синтагмама показују одсуство елементарне теологије и потпуно непознавање односа између два Завета. Стари завет је стари, не зато што је инфериоран, или просто укинут. Он је стари зато што је испуњен – доласком Месије (Христа), којег је најављивао, већ од првих својих страница (види Пост. 3, 15; овај стих је познат као Протојеванђеље, јер најављује Радосну вест – Јеванђеље, Спаситеља човека и света). Сам Господ је рекао: Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним (Мт. 5, 17). Када каже Закон и Пророке, Господ мисли управо на Свето Писмо Старог завета, јер су Јевреји библијске списе делили на Закон, Пророке и Списе. Још Господ вели да старозаветни списи говоре о Њему, Христу: Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и мени; јер он писа о мени (Јн. 5, 46). Апостол Лука пише како је васкрсли Христос тумачио Писмо путницима за Емаус: И почевши од Мојсија и од свију Пророка, разјасни им што је у свим Писмима писано о њему (Лк. 24, 27). Дакле, Стари завет није укинут, већ испуњен – јер се испунило оно што је најављивао, доласком Сина Божјег, Спаситеља света. У истом том смислу апостол Павле говори: Стога, ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле све ново постаде (2.Кор. 5, 17). Истина, Стари завет постаје инфериоран за оног ко не увиди његову усмереност ка Христу и Новом завету. На очима које тако гледају на Стари завет остаје „покривало“ (2.Кор. 3, 14) и тада, без досезања стварности Новог завета, без прихватања Христа, за Стари завет важе речи: …оно што застарева и стари, близу је ишчезнућа (Јев. 8, 14). У искуству Новог завета бива јасно да је Закон (Стари завет), био васпитач за Христа (Гал. 3, 24). У том духу, Свети Августин је записао: In Vetere Novum lateat, et in Novo Vetus pateat (У Староме [завету] Нови се скрива, у Новоме [завету] Стари се открива) (Quaestiones in Heptateuchum 2. 73).
На крају, погледајмо укратко како су новозаветни списи постали Свето Писмо и како је то Бог одредио, како Јеховини сведоци тврде, којих 27 списа ће бити Свето Писмо Новог завета. Прва збирка новозаветних списа настаје у другом веку, иако су, како смо већ на почетку рекли, списи писани у другој половини првог века. Јеванђеље је у то време било усмено, живо предање Цркве: Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завета, не слова него Духа; јер слово убија а Дух оживљује (2.Кор. 3, 6), а списи који су полако настајали прошли су вишевековну фазу употребе у Цркви, како би коначно добили статус Светог Писма. У другом веку, 140. године, постојала је збирка неких новозаветних списа, коју је саставио јеретик Маркион. Истраживања (на основу сведочанства у 2.Пт. 3, 15-16 и списа Светог Игнатија Антиохијског из другог века) показују да је тада постојала и збирка посланица апостола Павла, тзв. Corpus Paulinum (датира се на крај првог или почетак другог века). Крајем другог века, 192. године, како пише Јевсевије у својој Црквеној историји, први пут се помиње синтагма Нови завет, у смислу новозаветних списа. Такође крајем другог века, Свети Иринеј Лионски, у својим писањима више од хиљаду пута цитира одељке из готово свих списа Новог завета. Извесну новозаветну збирку списа у то време помиње и Климент Александријски, убрајајући их у Свето Писмо. У Мураторијевом канону, који је настао у Цркви у Риму око 200. године, набраја се 23 новозаветна списа. У трећем веку више није било расправа у Цркви око тога да ли четири Јеванђеља припадају канону новозаветних списа. Исто важи и за Дела апостолска, 13 посланица апостола Павла и велике саборне посланице. Сви ови списи су већ крајем другог века потврђени као Свето Писмо. Међутим, како у трећем веку сведочи хришћански учитељ и писац Ориген, било је још спорова око појединих новозаветних списа. Списи које је Ориген, на основу искуства које је имао из многих крајева Цркве, сврстао у спорне били су саборне посланице: Друга Петрова, Друга и Трећа Јованова, Јаковљева и Јудина. У то време било је и црквених личности које су спориле и каноничност Откровења Јовановог, нарочито на Истоку. Отуда ни дан данас Православна Црква ову новозаветну књигу не чита у свом богослужењу. На Западу пак посебно је оспоравана Посланица Јеврејима. У четвртом веку, око 325. године, Јевсевије у својој Црквеној историји пише о четири групе списа: 1) признате књиге: четири Јеванђеља, Дела апостолска, посланице апостола Павла (укључујући и Посланицу Јеврејима), Прва Јованова и Прва Петрова саборна посланица, као и Откровење Јованово (за које ипак наводи да постоје различита гледишта); 2) оспораване књиге: Посланица Јаковљева, Посланица Јудина, Друга и Трећа Петрова, те Трећа Јованова саборна посланица; 3) кривотворене књиге: Дела Павлова, Јермин Пастир, Петрово откровење, Варнавина посланиа, Учења апостолска, Јеванђеље по Јеврејима, Јованово Откровење (које је сместио и у признате књиге, али и овде међу кривотворене, због горе поменутих несугласица); 4) јеретичке књиге: Јеванђеље Петрово, Јеванђеље Томино, Дела Андрејева, итд.
За коначно формирање канона списа Новог завета заслужна је 39. празнична посланица Светог Атанасија Великог, 367. године. У њој се као канонске (реч канон у контексту Библије први је упутребио управо Свети Атанасије) наводе свих 27 књига, које и данас имамо у Светом Писму Новог завета.
Ето где је поуздање (Августинов auctoritas), гаранција да оно што данас држимо у рукама као Свето Писмо Новог завета јесте Божја реч и јесте Свето Писмо – којем се више не сме ништа додати или одузети. То поуздање јесте Црква, у чијем крилу су не само настајали новозаветни списи, већ су и препознати као богонадахнути и као такви задобили су статус Светог Писма. Сада су вероватно свима јасне речи Светог Августина са почетка овог текста, где он тврди да Јеванђељима (списима) не би веровао, да га на то не подстиче ауторитет (поуздање) саборне Цркве. Ваљда је јасна и она поменута нелогичност код псеудо хришћанских секти, које тврде за Библију да је Божја реч, али одбацују поуздање које тако нешто гарантује – одбацују Цркву, која је стуб и тврђава истине (1.Тим. 3, 15) и коју Дух Божији, који од Оца исходи и кроз Сина бива послан да Цркву учини управо таквом, славном, без мрље и боре, светом и непорочном (Еф. 5, 27) невестом Христовом и да је уведе у сву истину (Јн. 16, 13). Управо кроз Цркву говори Бог сваку истину, па и ову – који ће списи ући у канон Новог завета. Чињенице које смо укратко напред изнели говоре да то Црква јесте урадила – Библија је њена књига, њено сведочанство живога Завета са живим Богом.
ђакон др Александар Милојков
